Karcinom, korona and all that shit

Čitava ova bizarna, apsurdna, neprirodna 2020. godina protekla mi je u astrološkom znaku Bolnice, a najvažnije tek stiže: još pregleda, još snimanja, još konzilijuma, da bih tek krajem septembra konačno saznao šta se događa s mojim karcinomom pluća nakon šest hemio-terapija i deset tura zračenja. U martu i junu bio sam na skeneru; obolela površina smanjila se za trideset odsto, a sad se čeka da se vide efekti zračne seanse o kojoj u izveštaju specijaliste radiologije lepo piše: “opšte stanje dobro, subjektivno bez većih tegoba vezano za RT”, gde je RT, valjda, skraćenica za radiološku terapiju. Dakle, borba se nastavlja.

Most, ćuprija, tragedija, štit

Pokušavajući da dokučim šta mi se sve desilo ove pomahnitale godine, posegao sam za ličnom statistikom; u proteklih osam meseci dao sam krv na analizu preko 40 puta; u dvanaest navrata uradio EKG; proveravao šećer gotovo svake nedelje, a dok sam ležao u bolnici tri puta dnevno (ukupno: 36 analiza); bio dvaput na skeneru, a 14. septembra idem treći, jubilarni put; preživeo dvostruku magnetnu rezonancu (MR), pregled „cervikalnog i torakalnog dela kičme“ i „pregled endokranijuma“ tj. glave; snimao vene i arterije u nogama, na Institutu za onkologiju i radiologiju proveo 23 dana u sobi sa 12 kreveta i 11 kolega.

Ukratko, bolnica, terapije i analize postali su danas šampioni mog života; paradoksalno, sve ono od čega sam godinama bežao – da ne slušam o bolestima, da ne gledam medicinske tv serije, čak ni legendarnu Dr House; da ne idem kod lekara, da ništa ne čitam o lekovima, da ne kupujem časopise o zdravlju poput Ruskog doktora – vratilo mi se u skladu one poslovice o plaćanju na mostu i ćupriji. Moj mentalni bunt protiv medicine nije nikakav revolucionarni hir; pet godina bio sam uz suprugu Višnju koja je bolovala od retke bolesti iz širog opsega leukemije i nebrojene mesece provela na Institutu za hematologiju primajući desetine hemio-terapija. Dok je ležala u bolnici, svakodnevno sam je obilazio i pomagao; redovno razgovarao s njenim lekarima i svašta saznao o ovoj podmukloj bolesti, što nije ostalo bez posledica na moju psihu; strah od fatalnog ishoda i meseci provedeni u bolničkom okruženju, stvorili su štit koji me, nažalost, nije zaštitio. Višnja je umrla 17. jula 2010, a na isti dan - 17. jula 2002. godine - preminuo je od karcinoma moj otac Velimir. Tu se ne završava julska tragedija; moja majka Bosiljka umrla je 19. jula 2011. Familijarno stablo ostalo je i bez mog zeta Nikole Bodrožića koji je od raka umro decembra 2014; tako se čitava naša porodica Luković svela samo na mene i moju sestru Draganu koja je posebna priča; njoj su bolnice još od pamtiveka mladosti postale aletrnativno ognjište, jer se decenijama leči od multipleks skleroze (MS), a da sve bude savršeno bizarno – prošlog decembra kad su mi dijagnosticirali karcinom, uspela je da slomi butnu kost od čega se još oporavlja.  

Pišem sve ovo da objasnim zašto su mi godinama sve teme oko medicine, zdravlja i smrti postale nepodnošljive; želeo sam da verujem da se tragedije ne repriziraju, da će me teške bolesti ignorisati sa indignacijom, ali, jebiga, nije mi se dalo. Fuck!

Izopćenik u kućnom zatvoru

Kad sam odmah posle Nove godine započeo lečenje i proveo osam dana u bolnici, činilo mi se da se život kako-tako normalno nastavlja. Gotovo svake nedelje boravio sam u XXZ-redakciji i pomagao koliko sam mogao. Najviše vremena provodio sam kod kuće oporavljajući se od efekata hemio-terapije; umor i bolovi u kostima u redovnim razmacima smenjavali se sa trenucima kad nije bilo umora i bolova. Spavao sam više nego obično, povremeno se nisam osećao bolesnim, ali više nisam posedovao  onu energiju da mogu da radim desetak sati bez pauze. Svejedno, izgledalo je da sve ide svojim tokom; ja se lečim, portal opstaje, gledam tv serije, slušam muziku, čitam knjige, čak sam sa Sandrom Dančetović i Bracom Stefanovićem u februaru bio u Bosanskom Šamcu i Slavonskom brodu gde su moje Raiffeisen i Erste banke – ne može valjda još nešto strašno da se desi!

Kad ono – korona! Stigla je u Srbiju baš u trenutku dok sam bio u bolnici na Onkologiji. Saznanje da pripadam ekstremno rizičnoj grupi (stariji od 65 godina, slabog imuniteta, karcinom), pretvorilo je onaj kako-tako normalan život u dobrovoljni kućni zatvor. I da nije bilo celodnevnog policijskog časa za penzionere, sumnjam da bih usudio za susrete sa neustrašivim Srbima koji preziru maske i rukavice jer su očeličeni deo nebeskog naroda, ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.

Najveći problem, ispostavilo se, bio je – kako obezbediti hranu; valja kupiti voće, povrće, mleko, jogurt, negaziranu vodu; treba nabaviti lekove. U prvi mah sam probao da preko interneta naručim potrepštine; međutim, niko od samoreklamerskih lanaca (IDEA, Maxi, Univerexport) nije imao termin za dostavu. Jedini potrošački trijumf ostvario sam kod izvesnih Beogradskih pijaca kod kojih sam 10. aprila naručio voće, povrće, kačkavalj, džem od kajsija, da bi mi sve stiglo već 27. aprila, kad se oslobodio prostor za dostavu. Srećom, prijatelji su bili tu da pomognu: Mladen, Miško, Nikola i naročito Igor ispunjavali su svaku moju želju i sa obaveznom maskom i rukavicama isporučivali mi robu na vratima, bez ikakvog fizičkog kontakta. Hvala im, spasili su me!

Pazi da se ne spotakneš, sine!

Dok sam kod kuće bio zaštićen od korone, jer mi u kuću niko nije ulazio, problem se javio kad sam usred pandemije morao da provedem par dana u bolnici zbog primanja hemio-terapije. Maska i rukavice bile su obavezni deo moderne garderobe, naročito u bolničkoj sobi sa tucetom kreveta i bolesnika. Strah od epidemije bio je nezaobilazna tema među pacijentima; zato je televizor u sobi bio uključen 24 časa, te sam morao da iste vesti, iste izjave i ista saopštenja slušam po deset puta, dok nisam popizdeo i predložio da hitno promenimo RTS kanal i da gledamo bilo šta drugo – hokej na travi, tajlandske crno-bele filmove ili narodnjake rezistentne na svaki oblik virusa. Usvojeno!

Kako domaće televizijske programe ne gledam već godinama, ovaj susret sa informativnim pogromom, uključujući stalne konferencije za štampu premijerke i predsednika, bio je neka vrsta božje medijske osvete; niste tražili, ali morate da gledate.

Konačno, kad sam završio hemio-terapiju i čekao otpusnu listu da se veselo vratim u kućni zatvor, krenuo sam u toalet dugim mermernim hodnikom, hodajući polako i tobož pažljivo, večito se sećajući moje majke koja bi imala običaj da mi kad negde krenem kaže „Pazi da se spotakneš“. Desilo se ono što je majka Bosa znala da će se desiti; vrh moje papuče pronašao je rupu u mermeru, telo je krenulo napred, a noga ostala pozadi. Pao sam tako spektakularno da su medicinske sestre počele da vrište; srećom, glavom nisam udario u mermer, ali sam zato potpuno sjebao koleno i kost ispod njega. Niko nije verovao da sam ostao živ, ja najmanje. Jebeš koronu, mermer je zakon!

Kako ste, Lukoviću?

Svaki povratak kući nakon bolnice izgledao mi je kao praznik. Svejedno što se baš uvek nisam osećao dobro, ume hemio-terapija da bude zajebana; te trnu prsti, te imaš osećaj kao da trese struja, te boli svaka kost. Ali, slobodno vreme koje sam imao nisam koristio da lamentiram nad svojom sudbinom, jer čim počneš da se pitaš „zašto baš ja“ onda otvaraš vrata za svaku vrstu depresije; s druge strane, na komplikovano pitanje „Kako si?“ ne umem tačno da odgovorim. Sigurno je da nisam dobro, jer imam karcinom pluća. A, opet, nisam baš loše; mogu da hodam (uprkos bolu u kolenu), mogu da napravim ručak, umesim hleb da bude kao kruh, mogu da se osećam ok, ali tu nema mesta za prideve „fantastično“, „fenomenalno“, „super“ ili „odlično“, ne pamtim ni da sam u srećnija vremena koristio te marketinške fraze jer sam radio u e-novinama, gde je sve bilo zbir stresa, panike, nervnih slomova, lopova koji su kleli u poštenje, sudske paranoje i finansijskog kolapsa.

Karcinom nije izgovor za Viši sud

Koliko god se trudio da zaboravim zlo čija sam žrtva bio u e-novinama, jer sam bio glavni i odgovorni urednik, Viši sud u Beogradu me nije zaboravio; usred pandemije, kad sam mogao da se zakunem da pošte i sud ne rade, stigao mi je poziv za ročište; 17. novembra ove godine, dan nakon porodične slave Sveti Đurđic, pozvan sam da časno pristupim sudu glede tužbe već zaboravljene desničarke Natalije Dević zbog teksta objavljenog davne 2015. Svejedno što ja nisam pisao tekst (u to vreme bio sam na Kosovu i Albaniji), već e-lopov b.jelić. Svejedno je što je poništena prethodna presuda kojom su e-novine oslobođene. Svejedno je što je prošlo pet godina od kad se članak pojavio. Svejedno je što Natalija Dević traži od suda da se presuda objavi u „prvom, narednom izdanju e-novina“; svejedno je što su e-novine ugašene i pravno nepostojeće, izbrisane iz privrednog registra. Nije svejedno što Natalija Dević koja mrzi migrante, mrzi i mene; za njenu duševnu bol koja kontinuirano traje 1865 dana ( u prevodu na hrvatski: pet godina), moraću da se pojavim na sudu, sve pod medicinskom pretpostavkom da sa mojim zdravljem bude sve u redu. Za sud, svestan sam, karcinom nije nikakav izgovor.

Novi XXZ heroji

Imajući slobodnog vremena napretek, sem sopstvenog zdravlja – o čemu ste iscrpno obavešteni, kao da ste (ne)diskretno zavirili u istoriju moje bolesti – brinuo sam jedino o XXZ portalu koji mi je sebično ostao jedini kanal komunikacije sa dragim čitaocima, jer još nisam mentalno sposoban da se prepustim mrežama kao što su Facebook, Linkedin ili Instagram. Budući da više nije bilo mogućnosti da zbog pandemije idem u redakciju, dogovorili smo se da radimo online; Sandra Dančetović i Milan Živanović – ponosan sam – preuzeli su na sebe najveći teret autorskih i aktuelnih tema, uz adekvatnu podršku Tomislava Markovića i Bojana Tončića. Često mislim da im kao autor ne falim uopšte, jer ovaj minijaturni tim pokazuje ne samo talenat i progresivni politički stav, već im se kao glavni urednik, divim u mnogim angažmanima, presrećan što u ovim jebenim vremenima moji heroji dokazuju svoj integritet i razum. 

Dolazimo tako do teme koju nevoljno pominjem; da nastavimo ovako da radimo – uz moju pomoć, obećavam – potrebno je da nam finansijski pomognete; ovo je teško vreme za reklamiranje, malo je novih firmi koje veruju u internet marketing tokom korona pandemije. Jedino što imamo jeste vi, čitaoci, koji mogu da nam pomognu da preživimo. O detaljima kako i na koji način da donirate XXZ portal i pomognete Petru Lukoviću, pogledajte  sledeća uputstva.  

Ovaj je tekst deo te borbe. Trudiću se zajedno sa minijaturnom XXZ redakcijom da preživimo ove teške trenutke, a najvažnije je da nastavimo da radimo. Pomoć portalu i meni lično nam je neophodnija nego ikad ranije; biću iskren –  ovakva vrsta skupe bolesti zahteva mnogo novaca za ispitivanje i lečenje, te su donacije čitalaca jedan od načina da nekako prebrodimo ova teška vremena. Posebno apelujem na čitaoce da mi se jave; možda neko od vas zna nešto što ja ne znam, možda pomogne i neki savet ili makar poruka. Moji su mailovi petar.lukovic@xxzmagazin.com i xz99@beotel.net  (Javite mi se istovremeno na oba, jer svakog dana neću moći da dolazim u redakciju).

Konačno, ako uspemo da uz vašu pomoć održimo XXZ magazin, svima će nam biti lakše. Ova je naša zajednička platforma, mesto gde možemo da jedni drugima pomognemo u najtežim trenucima. Zato, svima unapred -  hvala!  

Kako da nam pomognete

Ako koristite PayPal: Vašu donaciju možete odmah, ovog časa, uplatiti preko emaila: petar.lukovic@xxzmagazin.com

Ako živite u Srbiji: Vašu donaciju možete uplatiti u bilo kojoj banci ili pošti na račun naše firme, uz sledeće neophodne podatke. Ime firme: Sugarplum.d.o.o. Adresa: Miodraga Petrovića Čkalje 6, 11000 Beograd. Tekući račun: 265-1760310000727-97 Raiffeisen Bank a.d. Beograd. Svrha uplate: Donacija.

Ako živite u Hrvatskoj: Uplatu u kunama možete izvršiti u Erste banci, uz sledeće podatke: Petar Luković, Erste banka Hrvatska, IBAN: HR6324020063290360241.

Takođe, uplatu u kunama možete izvršiti u OTP banci, uz sledeće podatke: Petar Luković, OTP banka Hrvatska. IBAN: HR0324070003232433237

Ako živite u Bosni i Hercegovini: Javite se emailom glavnom uredniku na petar.lukovic@xxzmagazin.com da dobijete podatke kako da izvršite uplatu u Raiffeisen banci (BiH).

Ako živite u inostranstvu/inozemstvu, a želite da donaciju uplatite preko banke:

Uplatu u devizama možete izvršiti u Erste banci, uz sledeće podatke: Petar Luković, Erste banka Hrvatska. IBAN: HR6324020063290360241. SWIFT: ESBCHR22.

Uplatu u devizama iz inozenstva možete takođe izvršiti u OTP banci, uz sledeće podatke: Petar Luković, OTP Hrvatska. IBAN: HR0324070003232433237. SWIFT: OTPVHR2X

Ako koristite Western Union: Dovoljno je da na ime (Petar Luković, Srbija) pošaljete novac, a da šifru pošaljete primaocu na mail: petar.lukovic@xxzmagazin.com

Hvala unapred!

Pobedićemo, jer nam ništa drugo ne preostaje!