Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Karta za sreću
Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2019. nastavimo tamo gde se 1999. stalo
Umorni od pikanja lopte, probijali smo se kroz oblak "maca" koji je nestvarno lebdeo nad Adom. Bilo je kasno proleće; razrađivali smo detaljni plan za ekskurziju na Paliću, na kojoj je Jadviga trebalo da "padne". Dogovorili smo se lako: Neša će prvi da proba, pa tek onda Vojin i ja, koji smo već imali po "vrapčicu" u ruci. Ona je, međutim, bila premija - tek procvao, a nedirnut cvet koji nam se smerno smešio i dozvoljavao da ga omirišemo kad god bi osetio da nam je potrebno malo nežnosti.
Kod kuće smo vrteli sve što bi nas na Nju podsetilo. I više od toga - "pakovali" smo kasete kojima ćemo joj slomiti srce na putovanju. S tim u vezi, Azrina Sunčana strana ulice izašla je kao poručena. Dupli album, s dovoljno brzih i sporih pesama da se od njih popune dve strane kasete: jedna za "up", druga za "down". Pesme smo odavno znali - Azra ih je promovisala još početkom februara, na koncertima u Domu omladine. Još tad su nam upale u oči Poljska u mome srcu (meni posebno zanimljiva zbog sećanja na izvesnu Margu i uzbudljivo skijanje u Zakopanima, godinu dana ranije) i Kurvini sinovi, oko kojih je Džoni u međuvremenu napravio dodatnu frku, otvarajući dilemu da li će Jugoton (zbog političkih aluzija) pesmu uopšte pustiti na ploču. Odahnuo sam kad sam ih video na omotu. Pošto sam detaljno proverio kako se sijaju rilne (da ne bi morao da vraćam ploču), izdvojio sam 250 (tadašnjih novih) dinara, zgrabio kesu i pojurio kući. Usput sam detaljno proučio i ostale tekstove, ne bih li primetio još neku skrivenu šifru "à la Johnny", zadržavajući se detaljno na (paranoičnom) Odlasku u noć koji je Sloba Konjović već ubacio na Diskomer Studija B.
Za nekog ko je zimu proveo zagrejavajući se Toplim usnama žene, ložio se na perverznu Marinu i maštao da mu iz Amerike neko pošalje majicu na kojoj piše Iggy Pop, opušteni uvod sa 041 bio je pravi šok. Ali, za onog ko je - paralelno sa new wave divljanjem - spoznao čari bluesa, taj komad od minut i po bio je neopisivo šarmantan. "Kada Zagreb izranja iz sna/ čekaju ga konduktera dva", peva Džoni, postavljajući atmosferu na ulice grada na koji smo se istinski ložili (baš kao što su se Zagrepčani ložili na Beograd). Sunčana strana ulice je priča o tom gradu i njegovim malim herojima, tokom jednog običnog dana. Kipo (sa dušom deteta i kretanjem dame), Čera, plašljivi Miki, tramvajdžije, policajci, šankerica (koja bocom boži), šljakeri (što loču ko' pesi), birokracija... defiluju pesmama stvarajući slušaocu jasnu viziju urbanog ludila, ali ipak želju da bude akter istog. Džoni je to izvanredno osetio: taman kad pomislimo da je pobegao na "lijepo mjesto na kraju sela", nazad u smrdljivi grad će ga oterati "snažno svetlo vlaka" koji nailazi. Krug se zatvara, evo opet tramvaja i jeftinih bircuza u kojima toče jutarnju lozu.
Već sutradan obradovao sam svoju gitaru jednostavnim harmama Odlaska u noć, a potom i ostalim muzički jednostavnijim pesmama s ploče. Potom sam spakovao kasetu - brze pesme sam namestio tako da Fa Fa Fa i Odlazak u noć budu kulminacija A strane, a spore sam snimao redom, ne razmišljajući preterano o njihovom sadržaju. Samo mi je bilo krivo što nijedna među njima ne može poslužiti onoj svrsi kojoj su nam "sentiši" služili - trebalo je puno šlifa da bi se obavio start tokom samo dva-tri minuta trajanja Džonijevih vinjeta!
Po dolasku na Palić snabdeli smo se stanovitim količinama Navipovog crnog i brendija iz Zvečeva (poznatog po tome da malo košta, brzo hvata, a ostavlja mučan utisak kad prenoći u stomaku), odabrali klupu, sačekali sumrak, pa raspalili po Azri. "Priznat ću ti da te volim, ako budeš dobar drug, ako mi budeš vesela i lijepa, baš onako k'o u snu" - pogodio je Neša pravo u Njeno srce, a Vojin i ja smo čuli ono "dobar drug", pokupili jednu flašu i preselili se par metara dalje. Gitara se čula još neko vreme, a onda su je nadjačali talasi Palićkog jezera. Na horizontu su se sve slabije nazirale njihove siluete, da bi se konačno stopile sa mrakom koji je pao.
Po povratku u Beograd, počeo sam da slušam drugu stranu kasete i ubrzo naučio sve tekstove. "Zbilja je tužno biti sam na ovako divan sunčan dan" - muvalo mi se po glavi, dok sam preko malog Edija slao pisamca Vlatki (koja je s njim išla u muzičku školu), a moj novi "vrabac u ruci" bila je Željka (bivša devojka Dr. Spire) koja me je jednako brzo uvukla u SKC društvo kao što me je bezdušno odbacila kad se pomirila sa Doktorom. Potpuno se poistovećujući s Džonijevim glavnim junakom - frustriranim romantičarom s polovičnim uspehom kod žena - odlučio sam da prvi deo leta provedem u Makarskoj, u kampu "Goran". Novosađanke Andreja i Anamarija, Nikola i ja (kvartet frustriranih pubertetlija!), ubijali smo tugu u galonima najgoreg crnog vina koje su za 30 kinti po litru točili iz neke cisterne parkirane pred kampom. A onda se pred plažom pojavila brodica s megafonom - glas je najavljivao koncert Azre na Gradskom stadionu. "Odlično, eto malo radosti!", pomislili smo i pojurili na blagajnu. Možda je Džoni te večeri i otaljao posao, možda smo mi hteli više nego što je moglo da se očekuje od stadionske tezge na "Jadranskoj turneji", tek u sećanju mi je ostalo bezuspešno iskanje bisa i nervozna zvezda posle koncerta kako iza visoke žice potpisuje autograme.
Nekoliko ludih beogradskih žurki (s čekanjem jutra, to je onda bilo obavezno!) prekratilo je vreme do polaska na Brač. Ona brža strana kasete pokazala se divotno: "skakavci u akciji" đipali bi dok ne bi pocrkali od umora, rasterujući "loše vibracije u gradu bez ljubavi" i potiskujući dosadna "nedeljna popodneva (u pola pet)". Vesa (s kojim sam išao na Brač) solio mi je pamet kako uopšte nije šmekerski reći devojci da je voliš, kako to treba ostaviti samo za "onu pravu, kad se baš nema kud". "Vraga", pomislio sam u pubertetskoj žudnji, ali negde sam ipak prizvao stih: "Želim pravu kartu za svoje snove i da me poštediš kad ti kažem da te volim", iz Karte za sreću. Zakopčana do grla, moja nova meta je izgledala krajnje neprilagođeno na vrućem bolskom keju, odajući utisak čedne tinejdžerke koja baš i ne zna tačno šta bi sa sobom.
Malo-pomalo, počele su da me hvataju neke druge pesme sa Sunčane strane ulice: Karta za sreću bila mi je apsolutni favorit za dobro raspoloženje, a Gospodar samoće (sa stihom: "a ja maštam zatvorenih očiju, u mislima je pratim") porcija za (laku?) noć. Da prikrijem svoje želje, tamburao sam joj manje direktne Provedimo vikend zajedno, Odlazak u noć i Sunčanu stranu ulice, obavezno u većem društvu. Zgodnu priliku bih možda i uhvatio da me Vesa nije pošteno ugušio moralnim pridikama, savetom "kako bih trebalo da sačekam da se vratimo", a s druge strane kretenskim aluzijama spram moje malenkosti, kad god bi se ona našla u blizini. U avionu na povratku, uredio sam da se nađem pored Zakopčane, trabunjajući joj još pre nego što smo poleteli kako sam premro od straha, kako jedino Ona može da mi pomogne, pa u ključnom trenutku dozvao Džonijev duh: "Priznat ću ti da te volim/ na zgodnom mestu uz put/ kad zaustaviš motor i ugasiš svetla/ poljubit ću ti ruku". Osvrnula se da locira Vesu (srećom, nije ga videla) i otkopčala onaj "prokleti gumb". "Nismo na filmu", pevao bi Džoni, ali meni je izgledalo kao da se ceo Holivud obrušio nad našom tajnom i bilo mi je potpuno svejedno hoće li trač ostati između nas ili nasladiti okolinu. "Čekaj me sutra posle škole", šapnula je i odabrala mračni ugao Vidske i Grčića Milenka. Bio sam tamo tačno u osam. "Priznat ću ti da te volim/ smiješ se i kažeš jeftina stvar/ kao slika sa naslovne strane/ nek' to ostane između nas", sviralo je jesenje lišće iz Šumica, a ja sam razumeo šta je to Vesa onako važno pričao par nedelja ranije.
Ona se udala na prošlog Svetog Nikolu (što je inače slava moje porodice). Slatkog mališana je dobila nekoliko meseci kasnije. Princeza sa Palića je odavno u Švajcarskoj - Neša, Vojin i ja smo se pošteno razbili na njenoj svadbi u "Miloševom konaku". Pre par godina, dramaturg Gordan Maričić (inače najbolji drug "anđela" Uroša Đurića), posvetio joj je pesmu u zbirci intimnih avantura... Kada je počeo rat, Vojin je otišao u Švajcarsku. Vesa je doktorirao telekomunikacije u Nemačkoj, a Nikola matematiku u Prinstonu (SAD). Anamariju sam neko vreme viđao u Beogradu s njenim bridž partnerom - bili su šampioni Jugoslavije. Andreja se po završetku studija matematike obrela u Švedskoj.
"Zvečke" više nema po beogradskim bircuzima, zagrebački tramvaj lovim po malom ekranu, Makarsku je svojevremeno već opisao Bata Zlatković, a u Bolu na Braču sam poslednji put bio leta 1990. godine. Posle se to više nije moglo... Spira je u Londonu, s Željkom sam se poslednji put video onog leta u SKC-u, a sa Vlatkom i Nešom (koji su ostali ovde) relativno sam često u kontaktu.
Heroj našeg odrastanja povremeno svraća u ove krajeve, mada - kao što je poznato - veći deo vremena provodi u Amsterdamu. Da li ne mogu da prihvatim njegove nove pesme zato što je magija ostala u rilnama Sunčane strane ulice, ili zato što ni on ne može da bude inspirisan onim što ga okružuje, a stvarno nije njegovo?
Kad je zvuk prolaska igle kroz talog prašine na mom primerku ploče počeo da nadjačava slatku akustiku Džonijevih minijatura i remeti Leinerov filgranski drum beat, oteo sam pristojniji primerak jednom džezeru (šta će to njemu?). Moja ploča (na kojoj je uz naslov Kurvini sinovi prikačeno "imperijalizmu i hegemoniji", a po nalogu cenzora sklonjeno na drugom izdanju) zaspala je u arhivi, iz koje se volšebno izgubila poslednjih meseci. Još uvek je tražim...
