Kasno Draža na Kosovo stiže

BIBLIJSKO-KOSOVSKI ARHETIP ZAVAĐENE BRAĆE – Termin koji je skovao dr Jovan Delić pišući o poeziji Ljubomira Simovića. Ovako veli Delić-Radivoje: "Pjesma postaje kratki kondenzovani 'skaz'. Takve su pjesme 'Zima u Srbiji 1809. godine'
i 'Na tridesetosmogodišnjicu bitke između partizana i četnika na Jelovoj gori meseca septembra godine 1944.', obje s temom bratoubistva, obje s biblijsko-kosovskim arhetipom zavađene braće. Obje pjesme-priče dobijaju paraboličku dimenziju i prenose dublje, gotovo sudbinsko istorijsko iskustvo"[1].

Prvi deo polusloženice još se može i razumeti, mada, strogo govoreći, Avelj nije bio u zavadi s Kainom, već je Kain odlučio da ubije Avelja jer je Bog bio skloniji stočarskim nego ratarskim prinosima, ali to se ovom prilikom može ostaviti po strani. Takođe, ostavimo po strani i arhetip, možda bi primerenije bilo upotrebiti izraz biblijska priča ili biblijski mit, ali neka mu bude. Biblijski arhetip – u redu, ali zašto kosovski? I zašto baš kosovski? Sudeći po potonjoj pesmi, mogao je da bude i neki drugi, na primer - biblijsko-četničko-partizanski arhetip zavađene braće.

Ako kosovski mit, od milošte zvani arhetip, podrazumeva borbu za slobodu protiv svakog zavojevača, zašto je onda lament nad četnicima nastradalim na strani nacista u bici s partizanima – proglašen kosovskim arhetipom? Da su se snage Draže Mihailovića rukovodile kosovskim mitom, bile bi na strani partizana i borile bi se zajedno s njima protiv nacističkog okupatora. Delić je lako mogao da se zadrži samo na pridevu "biblijski", ali mu to nije bilo dovoljno, već je morao da pribegne i Kosovu kao začinu u svakom patriotskom čorbuljaku. Da li je time želeo da pojača biblijski deo polusloženice, znajući da u srpskoj kulturi sveta knjiga hrišćanstva i ne igra neku značajnu ulogu, pogotovo kad se uporedi sa sveprisutnim kosovskim mitom? Ili mu se prosto omaklo? Čim nacionalno onesvešćenom kritičaru na um padne arhetip, odmah mu na to dosta neplodno tle bubne i Kosovo, direktno iz nebeskog carstva, takoreći s neba pa u rebra.

Tako je stvoren kentaurski termin koji spaja nespojivo, na obostrano nezadovoljstvo. Valjda je Delić bio ponukan i činjenicom da Ljubomir Simović nije napisao dramu "Kain i Avelj" ili "Jovovo stradanje", već "Boj na Kosovu", što ga čini u najmanju ruku zatočnikom kosovske etike, ako ne baš – što bi rekao Dragan Hamović – poverenikom kosovske misli.

Međutim, Simović se u narečenoj pesmi, objavljenoj u zbirci "Istočnice", bavi fenomenom bratoubilačkog rata, odnosno činjenicom da su najbliži rođaci bili pripadnici zaraćenih strana. Pesmu počinje nabrajanjem toponima Jelove Gore, pozivajući čitaoca da ih obiđe, potom čitaocu nalaže da na tim toponimima započne otkopavanje gde će svakako naleteti na ljudske kosti, konstatujući da niko ne zna koliko hiljada poginulih tu ima, da bi u poslednjem katrenu poentirao:

"Al zna se da nema 
nijednog od ovih koje trava krije 
ko od ruke kuma, oca, sina, 
ili brata, poginuo nije[2]."

Koliko je Simović daleko od Marine Cvetajeve koja je u decembru 1920. godine napisala pesmu bez naslova na sličnu temu, povodom građanskog rata u Rusiji i smrti u kojoj sve razlike ćute. Dovoljno je navesti dva katrena:

"Svi zajedno leže –
Jedan do drugog!
Kud pogledaš – vojnik!
Gde je tuđ, gde svoj?

Bio beo, crven posta,
Krv ga narumeni.
Crven bio – beo posta,
Smrt ga obeli."[3]

Simoviću nije bliska ideja o smrti koja izjednačava sve – i crvene i bele, on nariče samo nad mrtvim četnicima. Teško da bi se navedeni Simovićevi stihovi mogli podvesti pod kosovski mit zvani arhetip. Postoji teza o zavađenosti srpskih velmoža koja je dovela do kraha na Kosovu i gubitka carstva, ali to nije osnovni sadržaj kosovskog mita (devojačko: arhetip), već Lazarev izbor između carstva nebeskog i carstva zemaljskog (usput budi rečeno – lažan, nikakvog izbora nije bilo, ali to sad nije tema). Na strani Muratove vojske jesu učestvovali i srpski vazali, ali to nije bilo presudno ni za ishod bitke, a još manje za usmeno predanje koje je usledilo. Tako da se o nekakvoj paraleli između Kosovske i bitke na Jelovoj Gori ne može govoriti, osim ako niste stručnjak za srpsku poeziju kalibra Jovana Delića.

Pogibija četnika na Jelovoj Gori jeste tragedija, tragedija je i to što su nastradali od ruke svojih bližnjih, ali je još veća tragedija što su mnogi od njih na silu mobilisani, pod pretnjom smrću tradicionalnom četničkom metodom klanja kamom ili streljanjem po kratkom postupku. A najveća tragedija nije u tome što su pripadnici jednog naroda ratovali jedni protiv drugih, već što su četnici izginuli braneći najkrvoločniju ideologiju u istoriji čovečanstva. Tragedija je u tome što su četnici tokom rata, pod zaštitom Nemaca, vršili pokolje po Srbiji, ubijajući žene, starce, decu – u žaru bratoubilaštva kog se Simović toliko gnuša. Bratobilaštvo je bilo sastavni deo četničke ideologije, oni su nastojali da istrebe sve komuniste i borce protiv nacističkog okupatora, što je jezgrovito sažeto u četničkoj propagandnoj paroli: "Zatrite komuniste da bi Srbin mogao da živi". Za razliku od onih protiv kojih su se borili – NOP-a, čiji su članovi bili pripadnici svih nacionalnosti, četnici su pokušali da se okoriste nacističkom okupacijom kako bi etnički očistili određena područja, omeđili teritoriju Velike Srbije, usput se obračunavajući i sa Srbima koji nisu delili njihovu kvislinšku ideju.

Ponesen nadahnućem pesničke vizije i istorijske revizije, Simović zaboravlja sve te činjenice. Da ih se dosetio, mogao je da napiše i sledeće stihove:

"Al zna se da nema
nijednog od ovih koje trava krije
koji kuma, oca, sina ili brata
svojom rukom pogubio nije."

Simović je napisao šta je napisao, ali se bar nije pozivao na kosovski zavet koji se povremeno predstavlja kao mit, a u kritičarskim spisima kadšto biva unapređen u arhetip. Doduše, Simovićeva pesma nastala je početkom 80-ih godina prošlog veka, bilo je prerano za poetsko hodočašće na Kosovo, jubilej kosovske bitke bio je još daleko, ni Zdravko Šotra nije imao pojma da će snimiti prigodan film za buđenje nacionalno-osvetničkih osećanja, a kamoli pesnik da će napisati dramu po narudžbini JDP-a koja neće dočekati praizvedbu, ali će dobiti milost političkih bogova da bude pretočena u filmski scenario. Svakom poslu ima vreme, nekako se dosetio biblijski Propovednik, iako nije znao za srpske pesnike koji pažljivo osluškuju volju bogova iz komiteta i kabineta, a ponekad umeju i da je proročki preduprede, kao u slučaju "Istočnica".

S druge strane, Jovan Delić kao – da se poslužimo njegovim sopstvenim rečima – "dostojan zavetnik kosovskog zaveta"[4], svuda oko sebe vidi Kosovo, a naročito u stihovima pesnika s nacionalnom legitimacijom, čak i tamo gde "srce Srbije" ni samim stihotvorcima nije bilo ni na kraj pameti. Delićevo forsiranje kosovskog arhetipa / mita / zaveta, čak i na račun Biblije, ima svoje duboko opravdanje u tradiciji srpske čitalačke nekulture. Jer u poređenju s dozlaboga obimnim Starim i Novim zavetom, kosovski zavet ima jednu veliku prednost: prenosi se usmenim putem i ne mora da se čita.

*Tekst prenosimo iz časopisa Riječ i smisao