Kasno je za CV

SIMBIOZA

U meni - dve mene.

Jednoj se bolno raspadaju kosti, mišići, slaba je, šora je pritisak, lupa srce, vrti joj se, kad spava, spava na parčad, svako parče prepuno je groznih snova, a u boji su, ustaje sva samlevena, pa se nekom iskuka i bude joj lakše - iako su žalopojke uzvraćene.

Druga stegne zube, zanemi, psujući sebe u sebi, zasuče rukave i svaki dan uradi, u kući i van kuće - sve što treba.

Spolja, niko na meni ništa ne primećuje.

“Ju! Što dobro izgledaš! Ko staro vino. Što starija…”

Još smo složne.

Odavno uskisle, obe se smeškamo, mudro ćuteći.

NEKA MENI MENE

Kažu da je čovek pametan onoliko koliko jezika govori.

Verujem.

Ja sam glupa. Govorim samo srpskohrvatski. Koji se više ne priznaje. Podelili ga na srpski i na hrvatski. Pa sad ne znam jesam li i ja podeljena ili samo još gluplja.

Znam šta su hleb i kruh, luk i kapula, šargarepa i mrkva, spanać, špinat i špenat, paradajz i pomidor, šta kupus i zelje, šta je krompir, krumpir, kumpir, kompijer, a bogme znam i šta je krtola i papate, šta su žganjci, kačamak i palenta, šta pasulj i grah, pirinač i riža, knedle i gomboci, petao i kokot, zec i kunić, šerpa i laboška, šta su tiganj i tava, zdela i činija, znam šta je šefla, kutlača i sipaća kašika, šta su žlica i kašika, viljuška i vilica, šta su kajsije i marelice, nar, mogranj i šipak, lubenica i bostan…

Kada su kod nas došli Rusi i sve, “od igle do lokomotive”, da prežive, prodavali za “črvenu”, sva sretna što ću konačno progovoriti ruski sa pravim Rusom, a ne samo u školi - sledovao mi je šipak. “Rusi” iz ko zna kog dela SSSR-a govorili su meni nepoznatim jezikom i vrlo vešto, gestikulacijom, određivali koliko “črvenih” sam dužna.

Kada je kod nas stiglo vreme da mi, da bi preživeli, sve prodajemo za “črvenu”, stigle su nemačke marke. Poletele cene u nebeske visine, “črvene” sletele pod zemlju, a mi, još više obezvređeni, postali ljubičasti.

Običnim smrtnicima ni znanje nemačkog nije pomagalo. Svi smo “obrali bostan”.

Posle?

Posle je stigao engleski. Razgaćio se. Skroz  odomaćio. Niko engleske reči ne gleda kao tuđice.

A ja stigla u “sunčanu jesen života”.

Učeći da radim na kompjuteru, tražila sam da sve komande budu na srpskohrvatskom. Nemam ni volje, ni želje, ni snage da učim engleski. Poslovnu biografiju nikome neću pisati. I ona je u “sunčanoj jeseni”.

Istina, dok pišem na kompjuteru, neprizvana pitanja povremeno iskaču, na engleskom nešto zapitkuju, a zapitkujem i ja: “Šta opet hoćeš?”, pa srpskohrvatski psujem (u sebi, jer fina sam), neprizvana pitanja hladnokrvno brišem, a kompjuter me savršeno razume.

Neka meni, mene.

Glupe.

Kasno je za – CV.         

ZOV

Crna keruša, sitna, sitna  kao zrnce, dostojanstveno je hodala na čelu kolone, sredinom glavne ulice, a za njom je poslušno, a nijedan nije bio sitan, hodalo deset kerova. Budno motreći svaki njen pokret, da bi bolje videli, nisu obrazovali baš pravilnu vrstu, s vremena na vreme, ali u hodu, kevtali su, niži na više, a sa pristojne daljine ceo čopor pratila su još dva kera.

Prolaznici su,  takođe u hodu, sve posmatrali, neki uplašeni, neki radoznali, a oni u šetnji sa ljubimcima, odmah su svojim naručjem rasu štitili.

Na prvoj zelenoj oazi keruša je legla na bok, damski prekrstivši prednje i zadnje šape, a kerovi su je ćutke opkolili. Sada su viši lajali na niže, a ona dva usamljena kera legla  su na beton i sve posmatrala.

Niko nije režao.

Posle kratkog odmora, svesna svoje moći, keruša je pošla ka sledećoj zelenoj oazi, a kolona udvarača krotko je krenula za njom.

I scena se ponovila.

Ne znam “kada je repom manula”.

C

C!

Najkraća reč. Potpuno i jasna i glasna. Uvek kaže – ne.

Uvek odgovor na pitanje. Bilo ono kratko ili dugačko.

Hoću li opširnije objašnjavati?

C!

*Iz knjige "Prtine"