Dosije XXZ

Heroj našeg odrastanja povremeno svraća u ove krajeve, mada - kao što je poznato - veći deo vremena provodi u Amsterdamu. Da li ne mogu da prihvatim njegove nove pesme zato što je magija ostala u rilnama “Sunčane strane ulice”, ili zato što ni on ne može da bude inspirisan onim što ga okružuje, a stvarno nije njegovo

Hatful Of Hollow je drugi album koji je potpisao mančesterski sastav. Nekoherentna zbirka studijskih sessiona i singlova, ova ploča nema snagu integralnog remek-dela poput Queen Is Dead, ali predstavlja savršenu demonstraciju svih kvaliteta koji su od The Smiths načinili najhitniju i najbolju englesku grupu osamdesetih

Ušavši u sobu Mire Mihajlović, devojke taman dovoljno starije da mi na mnogo načina bude interesantna, sreo sam se sa Jaggerom, Richardsom, Wymanom, Wattsom i Mick Taylorom u, činilo mi se, prirodnoj veličini (najveći posteri koje sam dotad video zauzimali su dve strane lista "Bravo"). Mirini posteri s fotografijama iz sedamdesetih bili su prave ikone jedne tolerantne religije koju sam upravo otkrivao

Kakav je to bio sistem u kome se od dece očekivalo da šalju plamene pozdrave predsedniku? Kakva je mogla da bude budućnost takve zemlje, takvog sistema? I, da li je to zaista jedina slika te zemlje? Ili su postojale različite paradigme koje su u “zemlji socijalizma sa ljudskim likom” nesmetano funkcionisale jedna kraj druge? Kako se sećamo svog detinjstva, zemlje u kojoj smo odrastali? Kakva je ta zemlja (zaista) bila? I, šta ona znači danas, ako uopšte možemo da mislimo o zemlji van ideja o teritoriji i naciji? Od ovih pitanja započinje rad na projektu Plameni pozdravi, sa jasnom svešću da on ni na jedno od njih ne može da da potpun, još manje za sve zadovoljavajući odgovor. Ekskluzivno za naš portal, sa dozvolom autorke Ane Adamović, prenosimo najzanimljivije delove projekta “Plameni pozdravi”

U natjecateljskoj atmosferi koja je zavladala svijetom nakon Drugog svjetskog rata jedan od pokazatelja superiornosti postaje i sport. Izgubiti od neprijatelja u gimnastičkoj dvorani ili na atletskoj stazi smatralo se ne samo sportskim nego i političkim porazom. Nije dugo trebalo da se i Jugoslavija počne prilagođavati novonastalim okolnostima. Ispravnost vlastitog puta u odnosu na Istok i Zapad trebalo je dokazivati u svakoj prilici

Nostalgija, prošlost, sreća, sloboda, dokolica, putovanja, mladost, pijano pevanje uz ploče, "Toska" gramofon odvaljen do daske. Drugim recima, jebeš CD, ako u uvodu pesme “Throw Down The Sword” s kultnog albuma grupe Wishbone Ash “Argus” (znam, znam, imaju oni još jedan kultni album – “Pilgrimage”), ne čujete bar jednoipominutno šuštanje i pucketanje

Ova ploča nije na prodaju, ne možete je imati. Mene gazite, ponižavajte, uskratite mi pivo i vinjak, predsednika i nacionalnu TV, more i planine, Panoniju i Republiku Srpsku, uzmite mi sve ono što nikad nisam imao, osim prve kratkosvirajuće ploče čoveka zvanog Johnny B. Štulić i benda mu Azra

Nekoliko mjeseci nakon proglašenja Kraljevine SHS dotadašnje „plemenske“ sokolske organizacije ujedinjuju se u Sokolski savez Srba, Hrvata i Slovenaca čiji zadatak postaje: „stvaranje fizički zdrave, krepke, moralno i intelektualno razvijene omladine, nacionalnom sviješću prožete, duhom slavenske solidarnosti nadahnute i velikim i općim idealima čovječanstva zadojene omladine koja će čuvati tekovine tadašnje generacije – ujedinjenje i nezavisnost“, a pod sloganom „Jedan narod, jedna država, jedno sokolstvo“

Čini mi se da sam shvatio da naziv grupe ima veze sa Dead Kennedys, što se i eksplicitno čulo iz muzike. Međutim, pored vanredno duhovitih tekstova, nisam shvatao da su Dead Milkmen najveća svetska muzička sprdačina ikad izmišljena. Sećam se da sam se odmah zaljubio u pesmu živopisnog naziva Life Is Shit, što zbog epske melodije i isto takve lirike: "Life is shit, the world is shit and this is life as we know it..." uključujući i mantrični stih: "Yes, I do believe this is true, would you like to go sniff some glue". Naravno, apsolutni hit sa sve melanholičnom violinom bio je Born To Love Volcanos, čiju seksualnu aluziju nisam primetio sve do početka devedesetih

Kakav je to bio sistem u kome se od dece očekivalo da šalju plamene pozdrave predsedniku? Kakva je mogla da bude budućnost takve zemlje, takvog sistema? I, da li je to zaista jedina slika te zemlje? Ili su postojale različite paradigme koje su u “zemlji socijalizma sa ljudskim likom” nesmetano funkcionisale jedna kraj druge? Kako se sećamo svog detinjstva, zemlje u kojoj smo odrastali? Kakva je ta zemlja (zaista) bila? I, šta ona znači danas, ako uopšte možemo da mislimo o zemlji van ideja o teritoriji i naciji? Od ovih pitanja započinje rad na projektu Plameni pozdravi, sa jasnom svešću da on ni na jedno od njih ne može da da potpun, još manje za sve zadovoljavajući odgovor. Ekskluzivno za naš portal, sa dozvolom autorke Ane Adamović, prenosimo najzanimljivije delove projekta “Plameni pozdravi”

Teško da mogu da vam opišem taj udar. Počinje s gitarskim uvodom koji imitira zvuk policijske sirene, zatim dolazi bas koji u koncentričnim krugovima melje sve pred sobom, pa bubnjevi koji se uzdižu kao svetionik za zvučna prostranstva u koja uleće crni vokal i počinje da peva o nemirima. "Šta je ovo, jebote?", pitam. "To su Basement 5." Ploču je Đile snimio od Manze, a Koja ima dub verziju

Eh, kako bih voleo da je moja neskupljačka priroda bila daskupljačka. Imao bih sad kolekciju šibica, kolekciju maraka (nemačkih), imao bih svoje lične antologije od kojih bih sad pustio jednu da me dorazneži. Mislim, ono, raznežio sam se kad sam se setio svih ovih pesama. Nažalost, nemam ih. Ni "best ofove" nisam uspeo da sakupim. Daš da presnimi ovaj, daš da presnimi onaj i - nemaš. A pazi sad ovo! Ipak imam jednu ploču koja nije za prodaju!