Zašto je oduzeta titula državnog prvaka Košarkaškom klubu Šibenka 9. i 10. travnja 1983. godine? Kakve su veze s tom utakmicom imali politika, vlast i vladari tadašnje socijalističke Jugoslavije? Što se dogodilo u noći između 9. i 10. travnja 1983. godine dok je Šibenik slavio svoje sportske junake? Što je u tom sportskom natjecanju bilo tako važno da su se oligarsi Jugoslavije odlučili na drakonski obračun u konačnici s jednim košarkaškim sucem i – jednom običnom sportskom dvoranom? To su pitanja na koja ni iz današnje perspektive i tridesetpetogodišnje distance nije tako jednostavno odgovoriti kao što se na prvi pogled čini
Uloga Rusije u izboru Trampa za predsednika SAD dovela je do procvata Putinologije. A šta nam to Putinologija govori? Ispostavilo se da je proizvela sedam različitih hipoteza o Putinu. Niti jedna od njih nije u potpunosti pogrešna, ali nijedna od njih nije u potpunosti ni tačna (osim teorije broj sedam). Uzete zajedno, one nam govore koliko o Putinu, toliko i o nama samima. One prikazuju portret jedne intelektualne klase – naš sopstveni – na ivici nervnog sloma...
Nedavno sam kao rođendanski poklon dobio Springstinovu autobiografiju, Born to Run (Simon & Schuster, 2016). Bespotrebno je reći, raspametila me je i razoružala van svake pristojnosti. A, navodno, ovu će knjižurinu na srpski jezik prevoditi jebeni Dejan Cukić. „Kao letnje kiše“ ili između kreštavih dočeka nekih sportista na onoj terasi beogradske Skupštine grada, šta li? Grozno. Moj dug prema samom sebi je da tu knjigu ovde predstavim prvi, i pre nego što je osakati neko čija je karijera paradigma za promašaj. Jer, Born to Run je nacrt, recept, piratska mapa do kovčega sa blagom, ovo je LEGO i/ili IKEA uputstvo za sastavljanje komadića života koji se uporno preplitao sa mojim
Predsednik Republike Šumske Milorad Dodik živopisna je politička figura. Jedan od najbogatijih političara u regionu, zaljubljen u Radovana Karadžića i druge tvorce krvavog entiteta, rušitelj Bosne i Hercegovine, negator genocida kog je svojevremeno priznao, obožalavac čvrste ruke Vladimira Putina, ruski čovek na domaćem terenu i najveći patriota u oštroj konkurenciji profesionalnih rodoljuba koji su se obogatili na ljubavi prema otadžbini. Ovakav mentalni spoj tokom godina prirodno je izrodio silesiju luđačkih izjava koje smo probrali metodom “što gluplje, to bolje”, poređali ih hronološkim redosledom i sada ih donosimo vama na uvid. Uživajte, ako možete!
Izložba u zagrebačkoj Galeriji SC i Domu omladine Beograda, postavljena tokom 2015. i 2016. godine, pokušala je osvijetliti transfer disko kulture u novo socijalističko okružje i njeno stapanje s neposrednim impulsima, koje je rezultiralo stvaranjem jugoslavenskog disco idioma, sukladnog postojećem kontekstu i mogućnostima. "Ostati živ: Socijalistička disko kultura", autorska je kustoska postavka historičara Marka Zubaka, koji radi kao naučni istraživač na Hrvatskom institutu za istoriju u Zagrebu gde se bavi studentskim pokretima i subkulturama, medijima i popularnom kulturom u socijalističkoj Jugoslaviji. Izložba prikazuje jugoslovenski disko kao kompleksni društveno-kulturni fenomen, čiji su se efekti prelili izvan uske muzičke sfere. Dizajneri postavke su Igor Presečan i Damir Gamulin. Ekskluzivno za XXZ magazin, prenosimo autorski tekst našeg, već sad stalnog suradnika
Ovaj tekst sadrži „spojlere“. Ako niste pratili „Mad Men“, vratite mu se kad pogledate sve od prve do poslednje epizode. Nije teško, nema ih ni sto. Kad za gotovo deset godina niste čuli ili pročitali nešto što bi predstavljalo „spojler“, nemojte ni sad i – svaka vam čast. Ako ste pak od onih kojima je bitnije na koji način se nešto dešava, a ne samo šta se dešava, možete da čitate tekst bez problema. Nije teško, u seriji se ionako „ne dešava ništa“.
Francuzi su, posmatrajući svakodnevna mučenja kojima su bili podvrgnuti vojnici u okviru obuke, razumijevali razloge nezadovoljstva, te nisu bili iznenađeni velikom svađom, koja je 15. septembra izbila u Modernom hotelu između oficira i podoficira. Tako nije bilo iznenađenja ni 17. kad je izbila pobuna, osim naravnog onog trzaja neposredno nakon nenajavljene pucnjave, kojeg nisu oslobođeni ni vojnici
Među tisućama i hiljadama ratnih slika na kojima je Radovan Rašo Karadžić u prvom planu, često u omiljenoj maskirnoj uniformi, nekoliko fotografija koje je uradio jedan od najboljih fotoreportera bivše SFRJ, Matija Koković - ostaju da svedoče o Ocu Šumske mnogo više nego tomovi knjiiga i eseja. Kad mu je na početku rata najavljen photo-session, usred prestonice zvane Pale, Rašo Karadžić pojavio se, okružen plesačkom grupom svojih telehranitelja niskog čela, kao modna ikona ranih devedesetih, manekenska ikarnacija diesel-turbo ofanzive na svekoliku estetiku, u odelu koje izgleda kao ljubičasto ili tamno crveno ili krvavo maroon; možemo se xxz-kladiti da ga je kupio od šanera koji su ga ubedili da mu lijepo stoji, izgleda kao Čovjek O Kojem Cijeli Svet Šapuće Strahom. Zagledan u daljinu, s neizbežnim Ray Ban naočarima, uzdignute brade u pozi koju je pozajmio iz kaubojskih filmova po šavničkim bioskopima, Karadžić Radovan kao da je odlučio da mu fotografije budu politički statement – ovo je Srbin koji će vam svima jebati majku! Čovek koji je izjavio: "Za mene je srpstvo nešto najviše što sam mogao dobiti rađanjem, srpstvo se nosi u sebi i ne bih ga dao nizašta", na ovim fotografijama izgleda do bola zaljubljen u sebe. Narcizam velikih ambicija doveo ga je do toga da iz fotografske poze krene u verbalni obračun sa planetom Zemljom; otud je, naravno, logično bilo da uz ove veličanstvene foto-dokumente krvave istorije ponudimo kolekciju najluđih, najbizarnijih izjava samozvanog Oca Šumske, čoveka kojem se danas divi mali radovan po imenu mile dodik. Jedan je Rašo, jedan je zločinac! Mržnja oslobađa! Vaistinu!
