Entertainment

Pojam BAS-a vam, nadamo se, nije više nepoznat tim pre što Idoli rade punom parom, Šarlo akrobata traže svaku priliku da se predstave, mnogi drugi bendovi niču i kopaju iz sve snage da dostignu stariju i iskusniju rokersku sabraću. Dakle, u Beogradu se nešto događa i što je još lepše - nešto se dobro događa. U današnjoj epizodi „Sa BAS-om ste jači“ predstavljamo Električni orgazam

Koliko je publika naviknuta na instant-zabavu spremna da prateći bazičnu i linearnu priču napregne vijuge ne bi li ubrala reference na današnji svet? Očito, film je namenjen filmofilima najrazličitijih profila koji znaju ceniti kada im neko podastre monumentalnu filmčinu kakve uglavnom više ne snimaju. Razlog više da se ovakav film poštuje

A sada slijedi, kako to vole reći na Star treku, zaključak, odnosno nastavak prethodne kolumne o svim plejkama koje su objavljivane u proteklom stoljeću, ali i nastavak ove prakse koja je uvedena u svijet sredinom proteklog desetljeća, a usvojili su je i mladi izvođači, te potvrdila i starija generacija riječkih rokera. Pa, dakle, montiramo si temporalno sučelje na glavu i let's go prema godini...

Mladi gledaoci dobijali su sjajne komade i heroje iz komšiluka, ali i blago upozorenje da nije sve tako ružičasto kakvo na momente izgleda i da ima mnogo ozbiljnijih iskušenja od komšijskog podmetanja i, možda, nekih ozbiljnijih ljubavi od ove koja je sada najpreča. Bilo je to detinjstvo u kojem su se deca učila da budu ljudi u drugačijem životu, bez mobilazicija i ratova, bez emigracije, hiperinlatornih novčanica i praznih trgovina, bez nesreće svuda oko sebe

Poslin na kavi ona meni objašnjava kako san ja priko svake mire strašljiva, da se čovik ničega u životu ne smi bojat i da recimo u pristrojavanju na cesti ali i u životu inače triba uvik nastojat priduhitrit druge vozače ka šta je ona naprimjer bila priduhitrila jednoga iz njene firme koji je okolo priča da je on nju ka opalija.

Uza zdrave poglede na svijet i zabrinutost za njegovu sudbinu, svijet koji promatra ne više kao glazbenik na rubu preživljavanja nego kao pop-rock zvijezda, valja cijeniti i što njegove pjesme počivaju i na počelima gospela i soula, bluesa i folka uz koje ga je odgojio otac bubnjar. Posredno i Van Morrison. Lijepo je vidjeti takvog kantautora na vrhu top-lista čak i ako je “Wasteland, Baby!” nešto slabiji od prvijenca “Hozier”

Nakon emitovanja 15. epizode 9. sezone serije The Walking Dead objavljujemo tekst Miroslava Cmuka iz 2016. godine koji se bavi istoimenim stripom. Epizoda pod naslovom „The Calm Before“ uspela je da još jednom šokira gledaoce, a uprkos tome što se serija prikazuje već skoro čitavu deceniju. Još jednom su počele rasprave o odnosu između serije i stripa, te ovaj tekst nudi neka dragocena objašnjenja, te nas vraća na same početke serijala.

Austrijski nacionalni kinematografski festival održava se u Grazu sredinom prema kraju marta svake godine, a pod nazivom Diagonale. Na njemu se prikazuju domaći filmovi i brojne koprodukcije svih rodova i formata: kratki i dugometražni, dokumentarni igrani i eksperimentalni. Ove godine specijalno za XXZ vaš kritičar izdvaja pet dugometražnih igranih filmova.

Kada sam stigao na trg Dimitrija Tucovića "trojka" je istovarila puna nedra poslednjih putnika, onih koji su uz viku i keč ez keč ken uspeli da uhvate poslednju "trojku", poslednji voz iz Madrida. Zaista, "trojka" baš tako i izgleda: kao poslednji voz iz Madrida. Mladići i devojke. Bele košulje i šarene suknje. Neko peva. Neko plače. Neko je povraćao. Kondukter se pobunio i rekao je da će otsada voziti samo trezvenjake. Zato je neko komandovao: tri puta ua za konduktera!

Trebale su doći devedesete, kad je sve postalo manje važno, manje čarobno – ali s time i prva prava arheologija kulturne prošlosti – da bismo otkrili da je poprsje napravio naš čovjek, hrvatski kipar Mladen Mikulin, odnijevši ga – o, koliko samo u skladu s onim vremenom! – zamotano u platno; sam, s crvenim pasošem, vlakom do Pariza. Bista je kasnije uništena i odnesena, kako i treba. U logici tojest i pravilima narativa kakav je utjelovljavao Džim Morison. Ali – i mi kakvi smo bili, zeleni, "voljni podanici od Guštera kralja" – i djeca kulture dizanja pa rušenja spomenika i bista.

Tricky, Nellee Hooper, Nicolette, Shara Nelson, Tracey Thorn, Grant Marshall alias Daddy G, Roberto Del Naja alias 3D, Neneh Cherry, Madonna - samo su neki od likova u priči o jednom od najznačajnijih sastava današnjice...

Cooderov muzički opus u rock univerzumu doima se kao egzotična planeta na kojoj su prostor i vreme, surove dimenzije našeg bitisanja, maksimalno relativizovani. Njegova gitara je mesto gde se prostor i vreme transformišu u nadnaravnu dimenziju ljudskog bitisanja koje je izvan efemerija prolaznosti i konačnosti...

U deceniji u kojoj je muzika prvi put od kraja šezdesetih krenula napred, kad su bendovi kao što su Prodigy, Radiohead i Chemical Brothers spremni da ponude sliku verovatne budućnosti kojoj svi stremimo i od koje svi zaziremo, Oasis su svojom trilogijom uspeli da svetu ponude poslednje i najlepše primerke jednog ugroženog žanra i „nauče svet da peva“…

Video kulminira kad grupa skinsa sa početka, i imigranata iz sredine spota, na ramenima ponese debeljuškastog plavog dečaka koji pokušava da maše ruskom zastavom, te se zajedno probijaju kroz blato urbane Rusije, hrleći ka nepoznatom cilju, kojeg verovatno i nema, budući da ono što kritikuju samo po sebi ne vodi nikuda.

A Private War nije ni film o jednom partikularnom ratu ili više njih, niti je film o suštini reporterskog posla, već je pre svega ljudska priča o Marie Colvin i onome što je ona radila, kako je to radila i kako se sa time nosila. I u tom smislu smo mi od početka do kraja uz nju ili čak u njenoj glavi i proživljavamo ono što je ona proživljavala