Knjige - Eseji

Pokri18

Približavanje tiraninu je udaljavanje od slobode

Etjen de la Boesi (1530-1563) je 1548. godine, sa svojih 18 godina, napisao delo "Rasprava o dobrovoljnom ropstvu" (Le Discours de la servitude volontaire), "u slavu slobode a protiv tiranije", sa večito aktuelnim pitanjem zašto se potlačena većina ne pobuni

Marxx 07 S

Teze o Fojerbahu

Materijalističko učenje o mijenjanju okolnosti i odgoju zaboravlja da ljudi mijenjaju okolnosti i da sam odgajatelj mora biti odgajan. Stoga ono mora dijeliti društvo na dva dijela - od kojih je jedan iznad društva. Podudarnost mijenjanja okolnosti i ljudske dijelatnosti ili samopromjene može se shvatiti i racionalno razumeti samo kao revolucionarna praksa

Radomir Konstantinović

Od kritike do zanosa

Jesmo li oslepeli za sadašnjost koja čeka da joj se vratimo?

Ako je kritika neizbežna, sme li ona da nas učini mrtvima za zanos, za strast i oduševljenje, pa čak i za onu radost koja je spremna da pogreši, živa ljudska radost? Integralni duh je samo u ovome spoju kritičkog duha i duha radosti, prosuđivanja i strasti.
Elle 10 S

Ovaj vazduh podnosi samo osama

Vedrina koja strahovito blista

Kako je to čudno što se u čistoti herojskog vazduha ovde na zemlji ne neguje uzajamna pripadnost. Ovaj vazduh podnosi samo osama. Jednom je neko rekao kako je osvežavajuće videti decu koja za svoju egzistenciju ne treba da zahvale činovnicima. Kako bi bilo divno živeti u ljubavi koja je protiv birokratije, a cveta, i cveta nasuprot svemu što je ovde otrovano i nisko i glupo i mrgodno i zavidno
Singer3

Pitanje krivice

Zločini ostaju zločini i onda kada su naređeni

Bez izuzetka, svi mi Nemci imamo obavezu da jasno sagledavamo pitanje svoje krivice, i da izvučemo zaključke. Naše ljudsko dostojanstvo nas na to obavezuje. Pre svega, ne možemo biti ravnodušni prema mišljenju koje svet ima o nama kada znamo da smo deo čovečanstva – da smo prvo ljudi, pa tek onda Nemci. Još je važnije to da naš vlastiti život, čak i u nedaćama i nesamostalnosti, može zadržati dostojanstvo samo ako se držimo istinoljublja prema samima sebi. Pitanje krivice nije tek pitanje koje nam postavljaju drugi, to je pitanje koje postavljamo sami sebi
Radomir Konstantinović

Osvajanje Evrope

Egzotični klovnovi koji skakuću u opancima

Ovaj pokušaj da se svedemo na egzotiku, na egzotične klovnove koje će Evropa da vidi, i primi, samo ako skakuću pred njom u opancima, udaraju u bubnjeve i sviraju u zurle, ovu bubnjarsku i zurlašku estetiku koju piše kompleks inferiornosti i došaptava čemerna duša rođena za Čičikova, osećam pre svega kao atak na literaturu: literatura nikad nije nastajala, sem po cenu da izgubi sebe, iz potrebe da nekome ugodi, da se nekome “dopadne”, a pre svega savremena literatura koju, kao ljudski ponos i prkos, i mi, na ovom jeziku iskonskog prkosa i inata (i trgovcu i bogu!) pokušavamo da ostvarimo
Peter Handke

Peter Handke & Eduard Limonov

Literate prevrtači nad masovnim grobnicama

Neki među evropskim literatorima, rušilački raspoloženi, rat u BiH devedesetih godina iskoristiće kao priliku da izazivaju skandale i sablažnjavaju publiku. Peter Handke, naprimjer, u putopisnoj knjizi Zimsko putovanje u Srbiju iz 1995. napisaće da se taj tobožnji rat, koji su preslikali mediji, odvijao samo u mrežnjači gledatelja, koji su tek žrtve sveopće svjetske zavjere žurnalista na štetu Srba. Eduard Limonov bio je još konkretniji u bombardmanskoj upotrebi riječi, obećavši Srbiji atomsku bombu kad osvoji vlast i postane šef ruske tajne službe
Sinan Gudžević

Na marginama kolumni Sinana Gudževića

Zanos i ljubav prema životu

Sinan Gudžević izmiče akademskim klasifikacijama jer je prvenstveno pripovedač, a život ne podnosi fioke, on je magma jezika, naroda, migracija. Življi je Gudžević od većine onih koji danas proizvode tekstove. Sinan Gudžević piše, prevodi, i po mom osećanju spada u najsvetlije, prosvetiteljske primere pomenute prve struje autora, onih koji su motivisani ljubavlju i željom za negovanjem najlepših tradicija usmene i pisane reči, raznovrsnosti svetske kulture i civilizacije a sve u duhu stalne zapitanosti, promišljanja i prostog, detinjeg oduševljenja
Aatk 33 S

Snježna bjelina

Vrijeme darivanja

U Gradskoj su kavani još prije desetak dana postavili i okitili veliku jelku, pa je miris svježe smole zamijenio onaj vonj ustajalog duhanskog dima. U novinama stare vijesti i pregršti reklama. Od sporta, nekakav važan državni rekord u plivanju, a u obavijestima o smrti ni jedno poznato ime. Kroz veliko staklo gledao sam prolaznike kako kišobranima vitlaju krupne bijele pahulje. Zbunjeni golubovi visoko iznad njih, nenavikli na snijeg, stisnuli su se po rubovima fasada
Faffa 03 S

Pesnik sunovrata

Demonski Davičo

Poetski demonizam Oskara Daviča tradicionalizam nije uspeo da savlada. Davičo nije pisao da bi unapredio književnost. Pre bih, ne bez osećanja zadovoljstva i izvesne podsmešljivosti, ustvrdio da je on, značajno, oštetio našu književnost. Čerečio je, do besvesti, tu malograđanski mrcinu dostojnu prezira. I najveći među našim, i ne samo našim piscima - Miroslav Krleža, Marko Ristić - recimo, ipak su bili samo književnici, pripadali su književnosti, evocirali njene mitove. Mislim da je Davičo književnost odavno napustio, ako joj je ikada i pripadao. On se samo kretao prostorima književnosti, razarajući je, raskidajući jezičke lance, urnišući je do neprepoznatljivosti - i u tome je sva muka književne kritike sa njegovim delom
Eartha 01 S

Čak i kad bi bog egzistirao, to ne bi ništa promijenilo

Nema drugog svemira do ljudskog svemira

Sutra poslije moje smrti ljudi mogu odlučiti da uvedu fašizam, a drugi mogu biti dovoljno plašljivi i smeteni da ih puste da čine; i tom trenutku fašizam će biti ljudska istina, toliko gore po nas; u zbilji, stvari će biti takve kako će čovjek odlučiti da budu
Groblje

Epitafi i humor: Slobodan Blagojević, "Glagoljivo groblje" (OKF, Cetinje, 2017)

Trska koja misli, trska koja se smeje

U tradiciju humornih epitafa, koja seže od antike do naših dana, upisuje se Slobodan Blagojević svojom briljantnom pesničkom knjigom Glagoljivo groblje (Otvoreni kulturni forum Cetinje, 2017). Reč je o obimnoj zbirci pesama u prozi na tri stotine stranica koja je sačinjena isključivo od epitafa. Blagojevićeva knjiga napisana je u znaku razobručenog poetskog humora, u ironičnom tonu, u nastojanju da se strah od smrti pobedi neobuzdanom jezičkom igrom i žongliranjem najrazličitijim filozofskim i religijskim idejama koje je ljudski duh stvorio o sopstvenoj propadljivosti
Bukka 01 S

Ideološki podobna književnost: Neviđena familijarnost sa mitom i istorijom

Što veći Srbin, to veći pesnik

Nije lako utvrditi šta je to veliko i značajno u nečijoj poeziji ili prozi, pipava je to rabota koja zahteva istančan književni ukus, široku kulturu, poseban dar za prepoznavanje književnih vrednosti, prefinjenost duše i intelekta, dubinu misli i još trista čuda od istog brašna. Međutim, za naše književne poslenike nema lakšeg posla, za njih je to luk i voda, čim je pisac na ideološki podobnoj liniji, u ovom slučaju nacionalističkoj, on je genije, klasik, uzor za mlade autore, književno čudo i integralni deo kanona
Jnaa 02 S

Posveta: Muzičkim stazama Ekatarine Velike (3)

Ti si sav moj bol

Namjera mi je napraviti jedan ogled o muzici benda Ekatarina Velika – odnosno pokušati da iz muzičkog rada tog benda izdvojim duhovnu srž te muzike. Može biti da taj oblik duha nosim sam u sebi, jer nije nimalo slučajno da me je muzika Ekatarine Velike oblikovala – jednu dobru deceniju sam odrastao, sazrijevao, plesao život u ritmu te Muzike – obrtao dan i noć, plesao u ritmu vjetra, gazio bosim nogama po toploj zemlji, zemlji na granici i sve tako redom...