Knjige - Eseji

Debbie Harry

Debbie Harry, djevojka sa sela

U mrtvom rukavcu sela živi Debbie Harry, tužna raskuštrana plavojka rođena u obitelji roditelja koje je Bog zaboravio, a država nije znala što bi s njima. Naravno da nitko nije znao da je ona Debbie, svi su je znali kao Maricu. Iskopavajući krumpir na polju u jesen tiho bi znala zapjevati, no samo bi zaista dobar poznavatelj pop glazbe u tom pjevušenju jednoga tugom razderanoga grla mogao prepoznati elemente pjesme 'Srce od stakla'

Brčko

Vratit će se Walter

Agencijska vest bila je šokantna: „Nakon kratke i teške bolesti, 21. maja u 48. godini života iznenada je preminuo istaknuti književnik i književni prevodilac Bekim Sejranović“. Jedan od najtalentovanih pisaca na prostoru bivše Jugoslavije rođen je u Brčkom 1972. godine. Studirao je i živeo u Rijeci, a od 1993. godine živeo u Oslu, gde je na Istorijsko-filozofskom fakultetu magistrirao južnoslovenske književnosti. Autor je knjige kratkih priča “Fasung", kao i romana “Nigdje niotkuda", “Ljepši kraj", “Sandale", “Tvoj sin Huckleberry Finn" i “Dnevnik jednog nomada". Za roman “Nigdje niotkuda" 2009. godine dobio je nagradu “Meša Selimović". Romani i kratke priče prevedeni su mu na više stranih jezika: norveški, engleski, slovenački, makedonski, nemački, češki, italijanski i poljski. Redakcija XXZ će nastaviti da objavljuje Sejranovićeve priče, jer je to najmanje što možemo da učinimo za čoveka koji je ostavio jedinstven, dubok trag u prozi, stalno se suočavajući s užasima rata koji su ga pratili u stopu, sve do njegove prerane smrti

Fernando Pesoa

Drugačija verzija nastanka heteronima

Zborno mesto sićušnog čovečanstva koje pripada samo meni

„Koliko je života sadržano u jednom životu? S Pesoom, jedna od velikih briga književnosti našeg vremena, Ja, izlazi na pozornicu. Ja je pogled unutra, subjekt postaje sopstveni objekt, uzimajući sebe kao svoje drugo" - Antonio Tabuki. Fernando Pesoa, rođen u Lisabonu 1888, najpre dugo egzistira kao činovnik u nekoj mračnoj kancelariji. A onda, 8. marta 1914, taj najpre idealistički pesnik, jedan od najvećih u XX veku, primećuje kako u njemu iskrsava izvesni dvojnik po imenu Alberto Kaeiro, „paganski“ učitelj, koga prate dvojica učenika: Rikardo Reiš, epikurejski stoik, i Alvaru de Kampuš, koji sebe naziva „senzacionistom“. Potom je tu, poput prozirnog lista hartije za kopiranje ispred pesnikovog lica, izvesni Bernardo Suareš, koji vodi dnevnik svog „nemira“ u sumornoj prozi, dok istovremeno Pesoa istražuje svakojake puteve, od erotizma do ezoterizma. Svaki od njih je Fernando Pesoa (koji prestaje da bude mladi idealista). On je još sedamdesetak drugih, pri čemu je čak i Pesoa samo jedan od njih. On piše, a uz njega pišu svi njegovi heteronimi, i rukopise trpa u kofer, i tako sve do smrti, 1935. godine. U koferu je, godinama kasnije, otkrivena silna gomila odlomaka njegovog višestrukog, zagonetnog i nezavršenog dela. U ovoj knjizi je deo tih fragmenata (od manifesta, eseja, zapisa, do pisama), poglavito onih koji se tiču umnožavanja stvaralačkog Ja. Službeni glasnik objavio je knjigu proznih tekstova i eseja Fernanda Pesoe “Heteronimi” koju je priredila i prevela Nada Uzelac. Prenosimo nekoliko tekstova iz Pesoinih “Heteronima”
Saraj 01 S

Iz knjige „Život na drugom jeziku“

Možeš izbaciti djevojku iz Sarajeva, ali nikad Sarajevo iz djevojke

Kao autor sve svoje publikacije i prevode pišem u njemačkoj transkripciji. Prestala da sebi prebacujem taj nekoherentni i nelogični način pisanja sopstvenog imena – nema tu logike, ali gdje na svijetu i gdje u životu ima te čuvene logike? Da li je rat logičan? Da li je logično postati izbjeglica? Da li je logično migrirati u drugu zemlju, u drugi jezik? A da li je logično sve to ne uraditi, ne biti izbjeglica, ne naučiti nijedan drugi jezik? Ko to može da zna?
Frie 03 S

Olakšanje i rasterećenje srca

O prijateljstvu

Najvažniji plod prijateljstva je olakšanje i rasterećenje srca prepunog i nabujalog od provale osjećaja svih vrsta. Znamo da su bolesti začepljenja i gušenja najopasnije za tijelo, a nije puno drugačije ni kad je u pitanju duša; možeš uzeti tetiviku da otvoriš jetru, željeznu vodu za žuč, sumporni cvijet za pluća, dabrovinu za mozak, ali nema recepta za otvaranje srca do istinskog prijatelja s kojim možeš kao u nekoj ispovijedi podijeliti tuge, radosti, strahove, nade, sumnje i sve ono što ti srce tišti
Siorann2

Lakrdijaši apsoluta

Naša jedina svrha je da zabavljamo Stvoritelјa

Stvaranje sveta, nema drugog objašnjenja do Božijeg straha od samoće. Drugim rečima, naša namena kao lјudskih bića jeste samo to da zabavlјamo Stvoritelјa. Jedini lakrdijaši apsoluta, zaboravlјamo da živimo tragediju da jednom jedinom gledaocu ne bi bilo dosadno, a njegovi aplauzi neće stići do ušiju nijednog smrtnika. Pritisnut mukama samoće, Bog je, izgleda, izmislio svoje svece – kao izgovor za dijalog, da bi se spasao tereta otuđenja. Ko želi da od svetaca stvori više od običnih ispovednika – nedopustivo preteruje. A sveci, neki od njih, slušajući ispovesti, bili su toliko indiskretni da su nam dozvolili da naslutimo koliko je velika samoća Svevišnjeg, i da Ga satire žudnja
Pitagorejci

Pitagoreičarka Theana

Protiv svirepoga tretiranja robinja

U svome delu o Pitagorinom životu Porfirije kaže da je, od sviju Pitagoreičarka, jedino Theana postala slavna. Theani su docnije pripisani nekoliki spisi, ali izgleda da je jedan deo njih neautentičan. Tako će biti da je tek kasnijega porekla delo O pobožnosti koje se njoj pridaje. Ali svakako će biti da je Theana doista autorka sedam pisama o vaspitanju dece i o gazdinstvu, jer njihov predmet potpuno odgovara interesu jedne obrazovane Grkinje njenog doba
Rosa Luxemburg

Pisma iz zatvora

Znam da ću umrijeti na borbenom položaju, u kakvoj uličnoj borbi ili u tamnici

Tri godine i četiri mjeseca provela je Rosa Luxemburg, za vijeme prvoga svjetskog rata, u zatvoru. Godinu dana, od veljače 1915. do veljače 1916., ležala je u ženskom zatvoru u Berlinu, a poslije toga dve godine i četiri mjeseca, sve do 10. studenog 1918., u kaznionici u Berlinu, Wronkeu i Breslauu. Zatvorski režim bio je usmjeren na to, da opasnu zatvorenicu potpuno odsiječe od vanjskog svijeta. Jedan put mjesečno bilo joj je dopušteno da primi posjet, ali pod strogim nadzorom. Pisma, što ih je mogla legalno slati i primati, bila su podvrgnuta temeljitoj cenzuri. Ovdje objavljena pisma bila su upućena mladoj ženi Karla Liebknechta, suborca i prijatelja Rose Luxemburg, koji je bio 1916. osuđeni na dvije godine robije, zbog „veleizdaje“
Partizansko groblje u Mostaru

Partizanska nekropola

Mostarski grad mrtvih

Gradeći mostarski akronekropolis bio sam ponet nekom dubokom, unutrašnjom vatrom. Ne baš jednostavan i lak posao obavljao sam bez mučnine i zamora i, u stvari, obuzet nekim za mene novim poimanjem života i smrti. Možda je apsurdno reći, ali kao da sam se nadao da ću nešto od svoje potajne radosti pokloniti i svojim “novim prijateljima”, čija su se imena – muslimanska, srpska, hrvatska – tek počela ređati na terasama nekropole. Njihov mali zagrobni grad, kao što sam i obećao porodicama, gledao je u samo srce starog Mostara i u danas porušeni most vrhovnog majstora Hajrudina, taj nekad najlepši i najsmeliji most na svetu, delo božanske graditeljske statike, pred kojom je mali Bogdan bio sićušan kao pred natprirodnom pojavom
Radomir Konstantinović

Agonija genija

Čovek mora da promeni svet da bi stigao do sebe

Najdelotvorniji romantizam je, svakako, onaj koji je, prkosno-očajnički, pokušavao da genija poezije, kao genija samodate univerzalnosti, suprotstavi pozitivističkom determinizmu sveta kapitala, od larpurlartizma iz estetičkih vizija Gotjea preko Bodlerovog kulta genija kao albatrosa što se uzdiže nad zemljom bede, preko Lotreamona, nanovo otkrivenog i Remboa, preko Malarmea i njegovoga sna o “konačnoj knjizi” (o knjizi koja bi bila apsolutna, koja bi pričala samu sebe), do nadrealista iz prve i osnovne njihove epohe, u znaku Bretona? Genije je tu anti-trgovac, ideja nezavisnosti pesnika uzdignutog do božanstva koje ostaje to i onda kada je prokleto
Brapok 12 S

Proleteri svih zemalja, opustite se

Ukidanje rada

Alternativa radu nije samo nerad. Biti ludista ne znači biti lenčuga. Iako veoma cenim zadovoljstvo dremanja, ono nikada nije tako prijatno kada prekida druga zadovoljstva i razonode, a ne samo rad; niti sam spreman da afirmišem onaj vremenski programirani, sigurnosni ventil zvani “slobodno vreme”. Daleko od toga. Slobodno vreme je nerad u funkciji rada. Slobodno vreme je vreme provedeno u oporavljanju od rada, u grozničavim i beznadežnim pokušajima da se zaboravi na rad. Mnogi ljudi vraćaju se sa odmora toliko iscrpljeni da jedva čekaju da se vrate na posao i malo dođu k sebi. Glavna razlika između rada i slobodnog vremena je u tome što ste na poslu barem plaćeni za svoje maltretiranje i umor
Vinsent Van Gog

Metapoezis

Nije nam dobro u prirodi, nego u umetnosti

Umetnost je onaj oblik ljudskog metapoetičkog držanja koji potpuno ignoriše korisnu svrsishodnost u borbi za opstanak i svojom delatnošću ništa drugo i ne želi do da ostvari red smisla, da izgradi takvo uređenje egzistencije koje odgovara njegovom ukusu i potrebama i vrednostima i zahtevima. Metapoezis nije pod znakom ideja, već pod znakom vita nuova. Umetnost ne sledi ideje, već ostvaruje čovekov apsolutni i konačni i potpuni život. Vita nuova nije realitet; vita nuova je istinskija od realiteta
Bed 01 S

Dijalektika samoće

Prekid s jednim svetom i pokušaj da se stvori drugi

Nije teško zamisliti do koje tačke samoća sačinjava opasno i zastrašujuće stanje za takozvanog, sa toliko uzaludnosti koliko netačnosti, primitivnog čoveka. Svaki složen i krut sistem zabrana, pravila i rituala arhaične kulture, teži da ga sačuva od samoće. Grupa je jedini izvor zdravlja. Usamljenik je bolesnik, mrtva grana koju treba odseći i spaliti, jer i samo društvo je zastrašeno ako je neki od njenih činilaca obuzet zlom. Ponavljanje prastarih stavova i formula obezbeđuje ne samo postojanost grupe u vremenu, već i njeno jedinstvo i koheziju. Rituali i stalno prisustvo duhova mrtvih prožimaju jedno središte, jedan čvor odnosa koji ograničavaju individualno delanje i štite čoveka od samoće a grupu od disperzije
Ssvic 05 S

Religija kao opijum za savest

O ulozi hrišćanstva danas

Da li neko pokušava da uguši svest o problemu svoje duše opijajući se alkoholom, atmosferom disko kluba, ili religioznim doživljajem – to je svejedno. Istinska religija treba čoveka da oslobodi od opterećenosti, a ne da bude odgovor na opterećenost; ona treba da oslobodi od fanatizma, a ne da tom fanatizmu samo promeni formu