Knjige - Eseji

Aakri 24 S

Stranputice na putu do sebe sama

Kasnije sam još više puta sretao žene koje su svojim sedim glavama doticale visine herojskog i olimpskog sveta, Listovu ćerku Kozimu Vagner, oštru, strogu a ipak veličanstvenu sa njenim patetičnim gestovima, Ničeovu sestru Elizabetu Ferster, gizdavu, malu, koketnu, ćerku Aleksandra Hercena Olgu Monod, koja je kao dete često sedela na Tolstojevom kolenu

Radomir Konstantinović

Satreperenje Midhata Begića i Radomira Konstantinovića

I Begić i Konstantinović u svojim esejima književno stvaranje prikazuju kao nešto sudbinski važno, kao rezultat unutrašnje drame pisca, kao ličnu životnu i intelektualnu pustolovinu, jedinstvenu i neponovljivu, kao što je jedinstvena i neponovljiva ličnost pisca i svakog čoveka, za njih je književnost ta gombrovičevska eksplozija energije, rad duha koji se stvara, igra snaga koje se ne daju u potpunosti kontrolisati. „Piši ne kao pseudonaučnik, nego kao umetnik”, poručivao je Gombrovič kritičarima, a naš dvojac je upravo od kritike napravio umetnost

Oscc1

Fernando Pesoa o Oskaru Vajldu

Da je bio Bog, bio bi ateista

Pesoa je napisao bezmalo dvadeset zapisa o Vajldu, neke na engleskom, neke na portugalskom jeziku. Izvesni su bili naslovljeni kao „Odbrana Oskara Vajlda“, drugi su bili nacrti za predgovor planirane knjige prevoda izbora iz Vajldovog dela. Pesoa je imao ambivalentan stav prema Vajldu, kao i prema nekim drugim svojim književnim opsesijama, pre svega prema Šekspiru. Načinio je čak i Vajldov horoskop, a popratio ga je podacima o sopstvenim astrološkim znacima. Kako god bilo, obojica su preminula istog datuma, 30. novembra, mada ne i iste godine
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (11)

Publicista i propovednik: Odreći se slobode i pokoriti se nužnosti

Dostojevski je kao čovek akcije potčinio svoje druge oči onim običnim ljudskim očima koje su u saglasnosti sa ostalim čulima, pa i sa razumom. On je hteo da nauči ljude kako treba da žive ili — da upotrebimo njegov izraz — kako da se »nagode s Bogom«. Ali, teško je nagoditi se s Bogom kao što je još teže urediti život bez Boga. Sam Dostojevski nam je to rekao u svom Velikom inkvizitoru: otkrovenje se ne daje ljudima da bi im se život učinio lakšim — da bi se kamenje pretvorilo u hlebove. Otkrovenje nije dato ljudima da bi usmerili »istoriju«. Istorija zna samo za jedan smer, onaj koji vodi od prošlosti prema budućnosti — »otkrovenje« pak pretpostavlja drugu dimenziju vremena. Onaj ko hoće da ima uticaja u »istoriji« mora se odreći slobode i pokoriti nužnosti. Zbog toga je umni duh i veliki kušač govorio Hristu: Daću ti sve ovo ako padneš i pokloniš mi se! Onaj ko se ne bude poklonio principu — »dva puta dva jesu četiri« neće nikada postati gospodar sveta
Orvel 01 S

Gonjen zloduhom kojem se ne možeš oduprijeti

Zašto pišem

Građanski rat u Španjolskoj i drugi događaji u 1936. i 1937. otvorili su mi oči i od onda znam gdje mi je mjesto. Svaka riječ koju sam napisao od 1936. bila je izravno ili neizravno uperena protiv totalitarizma, a za demokratski socijalizam kako ga ja poimam. Čini mi se besmislicom u vremenu poput ovog našeg misliti da se možemo kloniti pisanja o tim problemima. Svatko o njima piše pod ovom ili onom izlikom. Razlika je samo u tom uz čiju stranu pristajemo i koji pristup prihvaćamo. I što smo više svjesni svoje političke pripadnosti, pruža nam se bolja prilika da djelujemo politički, a da pri tom ne žrtvujemo svoj estetski i intelektualni integritet
Dostojevski Braća karamazovi

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (10)

Ljudi se najviše od svega boje slobode

Kako je sam Spinoza žudio za slobodom i kako je neumoljivo objavljivao svoj jedinstveni zakon nužnosti koji je obavezan i za ljude i za Boga. I nije Spinoza sam: skoro svi ljudi, vernici jednako kao i oni koji to nisu, koji su žudeli za slobodom sa nekim neviđenim i mračnim ushićenjem su glorifikovali »nužnost«. Najbolje Luterovo delo De Servo Arbitrio je upereno protiv Erazma Roterdamskog koji se na svaki način trudio da obezbedi makar malo slobode za čoveka. Plotin je prikazivao život kao marionetsku predstavu, u kojoj glumci igraju uloge koje su im unapred određene. I Marko Aurelije je govorio nešto slično. Gogolj se na zemlji osećao kao u začaranom carstvu — Platon kao da živi u podzemlju. Tako su prikazivali život i drevni tragičari: Sofokle, Eshil i Euripid, kao i najveći pesnik novoga doba — Šekspir. Ljudi nisu slobodni, ali to nije sve — oni se najviše od svega boje slobode i zbog toga teže »poznanju«, zbog toga traže »nepogrešivi« i neosporni autoritet — traže ono pred čim bi se svi zajedno mogli pokloniti
Faruk Šehić

Pisati o novom Auschwitzu: Kako opjevati osakaćeni svijet

Faruk peva posle rata

Onaj ko je u stanju da u travki vidi Gandijevu dušu, samo nastoji da svetu, uprkos svom njegovom zlu i užasu, kaže “da” i da proslavi njegovu lepotu. Lav Šestov piše da je u mnogim Puškinovim pesmama prepoznao nešto slično, da pesnik blagosilja svet i da ga vidi onako kako ga je Bog video nakon stvaranja, kada “sve beše dobro veoma”. Ponekad slični tonovi zazvuče u poeziji i prozi Faruka Šehića, kada do reči dođe onaj smireni čovek od pre rata
Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (9)

Pred tajnom prvobitnog greha

Nama nije dato da shvatimo tu tajnu, kao što nam nije dato da shvatimo Istinu. Po samoj svojoj prirodi, ta je tajna takva da i ne može biti otkrivena, a Istina se može osvojiti samo u onoj meri u kojoj mi ne želimo da je iskoristimo za »istorijske« potrebe, dakle, samo u granicama nama jedino poznate i dostupne dimenzije vremena. Čim poželimo da otkrijemo tajnu ili da iskoristimo Istinu, to jest čim poželimo da tajnu učinimo javnom a Istinu zajedničkim i nužnim dobrom — pa makar se rukovodili najuzvišenijim i najplemenitijim namerama da naše znanje približimo Ijudima, da time usrećimo ljudski rod — mi u istom trenutku zaboravljamo sve što smo videli u »ekstazama« u stanju »obuzetosti«, mi tada vidimo kao i »svi« i govorimo ono što je potrebno svetu koji se zove »svi mi«
Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (8)

Istina ne podnosi okove naučnih znanja

Istina i naučna znanja se ne mogu pomiriti. Istina ne podnosi okove naučnih znanja, ona se guši u zagrljaju »očevidnih istina« koje obezbeđuju istinitost našeg znanja. Nauka — kaže smešan čovek — »otkriva zakone« i »stavlja zakone sreće iznad same sreće«, nauka hoće da nas »nauči da živimo«. Istina je iznad zakona i zakoni su za nju ono što su za Dostojevskog nekada bili tamnički zidovi i robijaški okovi. Dostojevski je i sam bio preneražen i zaslepljen svojim čudnim vizijama, on i sam nije znao da li je san ili java, da li je to otkrovenje ili buncanje — da li to treba prihvatiti ili odbaciti
Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (7)

Ko će se usuditi da pozove smrt na dvoboj?

Krotkost nije ona vrlina koju Dostojevski traži. Njemu ni do kakvih vrlina uopšte i nije stalo. Vrlina ne živi svojim vlastitim životom. Ona živi od »priznanja«, ona u »priznanjima« nalazi snage. Ona je rođena sestra onog starog principa — »dva puta dva jesu četiri«: i jedno i drugo imaju istog oca — to je zakon. A dok bude zakona i dok se po zakonima bude sudilo — Smrt će ostati gospodarica života. Ko će se usuditi da pozove smrt na dvoboj kada nju brane sve očevidne istine koje nam je tako grozno naslikao Dostojevski i koje opravdava teorija saznanja? Razume se, knez Miškin to neće učiniti. Njemu je stalo da ga »principi« pohvale. Jer, i sveci ne mogu bez pohvale »zakona«
Radomir Konstantinović

Obračun sa sobom: Potreba za smirivanjem sveta

Pokušaj likvidacije nemira

Sve kao da nas zazidava, sa svih strana; odasvud kao da nas sačekavaju mreže našeg govora, našeg stila, ustrojstvo našeg duha tako užasno vernog samome sebi. Ogromna je muka progovoriti, naći svoj ritam, stil, oteti ga ćutanju, bezizrazu. Ali još je veća muka u pokušaju da se duh otme iz jednoga ritma, da se učini sposobnim za novi ritam. Da se otme iz njegove sigurnosti, i da se vrati svetu, kao u prvi dan susreta sa njim, da se vrati početku. Samo najveći su ovo mogli (na prste da ih izbrojite!), samo oni su bili kadri da stalno zaista pišu, a ne da simuliraju pisanje. Da govore, a ne da automatizovani govor “govori” umesto njih. Pisati, uistinu, nije li to stalno biti na početku? Koliko nas to može i sme?
Hasanaginica

Epistolarno čitanje balade „Hasanaginica“ ili povratak originalu

Da li je Fatima bila preljubnica?

U tekstu se raspravlja o značenju nekoliko reči iz čuvene balade Hasanaginica koje su do nas došle u „labavom“ prevodu iz znamenite radionice, ili književnog ateljea, čuvenog Vuka Stefanovića Karadžića. Takođe se ukazuje na neke običaje koji su, po mnogima, presudno uticali na odnose između muža Hasanage i žene mu Hasanaginice (Fatime). Na osnovu nekoliko elektronskih pisama upućivanih prijateljima i poznanicima, kao i njihovih odgovora, i jednog rekonstruisanog intervjua sa devedesetogodišnom osobom, došlo se do „novog čitanje“ čuvene balade, ne okrnjivši njenu lepotu, tragičnost i primetnu nelogičnost
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (6)

Njegove junake privlači samo ono što nosi sigurnu propast i smrt

U romanima Dostojevskog ništa ničim nije određeno. U njima caruje tertulijanovska »logika« ili logika sna: “Sin božji je raspet; nije sramno zato što je sramno. I umro je sin božji; zaslužuje da se u to veruje zato što je besmisleno. I posle smrti je vaskrsnuo; nesumnjivo je zato što je nemoguće”. Knez Miškin se upliće u tuđe poslove iako zna da to nije za njega, Rogožin ubija Nastasiju Filipovnu a to je najbesmislenije od svega što je mogao učiniti, Nastasija Filipovna hoće da bude svetica iako dobro zna da je takav cilj za nju nešto nedostižno — i tako dalje. Tako je i u drugim romanima — svuda isti »potres« i ista »besomučnost«; junake u romanima Dostojevskog privlači samo ono što nosi sigurnu propast i smrt. Za moto romana »Braća Karamazovi« uzet je najneshatljiviji i najzagonetniji stih iz četvrtog Jevanđelja: Zaista, zaista vam kažem: ako zmo pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi. To je jedna od onih misli povodom koje sam Dostojevski u romanu »Braća Karamazovi« kaže — » . . . čudo jedno šta se sve u tim knjigama može naći. Lako ih je turati nekom pod nos. I ko je to napisao? Je li moguće da su ih pisali ljudi?«
Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (5)

Argumentacija podzemnog čoveka: Isplaziti jezik i pokazati šipak

Kao što se podzemnom čoveku i priliči, on ne navodi »dokaze«: on zna da bi u slučaju da dokazi budu potrebni, razum obavezno trijumfovao. Njegova argumentacija je nešto do sada nečuveno: isplaziti jezik i pokazati šipak. Vi negodujete: da li su ovakvi postupci »argumentacija« i može li se zahtevati da nauka računa s takvom argumentacijom. Ali, podzemni čovek ne traži da neko s njim »računa« — i to je zapravo njegova najzanimIjivija osobina. Njemu je jasno da »opšte priznanje« njemu ništa ne daje i nije mu ni stalo da nekoga ubeđuje. On ne želi da piše na tablicama za neke buduće vekove — on neće da usmerava istoriju. Njegovi su »interesi« izvan sveta koji se zove »svi mi«, i sam on je — »izvan« istorije