Knjige - Eseji

Nijedna knjiga se nije pojavila u izlogu s prilepljenim obaveštenjem na koricama: ovo je trećerazredni roman, njemu je do Muzila i Prusta kao do lanjskog snega. Ipak je teško sve te optužbe za podvale upućivati isključivo tržištu, pošto u umetnosti ne stvara ponuda potražnju, već obrnuto. Glavni krivac je sam savremeni autor, onaj koji tako škraba svoj roman kao da nijedan od ove šestorice - a ja sam spomenuo samo šestoricu - nikada nije ni postojao, i kao da jedino on popunjava estetički vakuum. U izvesnom smislu on i piše u njemu i u krajnjoj liniji uveličava njegov obim. On - ne, oni - delaju na osnovu činjenica svog fizičkog prisustva, svoje očigledne nesumnjive fizičke stvarnosti, koja za njih znači mnogo više od svih književnih dostignuća u prošlosti i još nedavno - dok je Beket bio živ - i u sadašnjosti

Nacija - to je permanentni rat koji jugoslovenska ideja (zbog političkih izopačenja naci¬onalnih tagova unutar nje same) nikada nije mogla smiriti. Taj je rat kod nas bio samo lažno discipliniran komunističkim mirom (što je, ipak, po Eugenu Finku, "zabrana smrti"), ali su upravo u njemu maskirani tagovi dogurali do najviših hijerarhijskih mjesta, i u trenutku istorijske šanse za novi zov Nacije, za fašizam (po Finku, "očitavanje smrti"), oni su izišli iz svojih zakletvenih pratmina - iz kojih izranja i boginja Kali, ne kao Primavera, već kao žderačica leševa - i udarili savremenom ratnom tehnikom, ipak, amuletno, još uvijek koristeći nož za kasapljenje, na sve što je bilo jugoslovensko, što se nije odazvalo zovu boginje Nacije

Učestvujemo u koncertu ili pesničkom recitalu sa stanjem duha koje nas manje-više prati u bogosluženju. Učestvujemo u božanskoj aktivnosti i sama ta činjenica podmiruje našu želju za sublimacijom. Tako reći, nemoguće je shvatiti savremeni stih koji nismo detaljno prostudirali, jer je tih stihova mnogo i niko to sebi ne postavlja kao zadatak. Stoga, naše divljenje je ukazivanje mnogo veće časti nerazumljivom i neprihvatljivom nego znak stvarnog razumevanja. Pesnik je sveštenik koji deklamuje stih, dopunjuje obred; i mi dopunjujemo obred, klečeći pred poezijom

Duga je, beskrajno duga, kolona kojom se, sporo, krivudavo, kreće čovečanstvo ka svome ostvarenju, ka svome pravom smislu. Na tome putu, na tome maršu, koji je već prošao kroz tolika iskušenja, tolike poraze i tolike pobede, a kojim je ipak tek sasvim mali deo ogromnog prostranstva saznanja osvojen, svakim korakom, uprkos svim prividnim i stvarnim zastojima i i trzajima unatrag, obogaćuje se, izgrađuje se ljudska svest. Nose je sobom ljudi, u toj neizmernoj koloni koja kroz hiljadugodišta nadire i raste, nose je sobom kao misao bez kraja uvek drukčiju i uvek istu, kao svoj lik bez konačnog lika, kao misao da čovek može i zato mora da nađe svoj smisao i svoju muziku, da ispuni i prevaziđe sebe, uprkos svemu što mu stoji na putu, da mora i može da nametne anorganskoj prirodi gospodstvo svoje svesti, svoga sna, svoje radinosti i svoga pevanja, svoje osvojene besmrtnosti, da kao smrtno biće može biti ravan bogovima. Čovek

Mnogo toga stoji u igri i premnogo danas očigledno zavisi od psihološke građe čoveka. Da li je on dorastao iskušenju da se posluži svojom moći za insceniranje propasti sveta? Da li je svestan na kakvom se putu nalazi i kakve su krajnje posledice, koje bi morao da izvuče iz položaja sveta i svoje sopstvene duševne situacije? Zna li da je na putu da izgubi mit o unutrašnjem čoveku, koji održava život i koji je hrišćanstvo za njega sačuvalo? Predočava li sebi šta ga čeka ako bi ta katastrofa nastupila?

Mi bismo, ipak, u nedostatku težih, visprenijih i računskih podataka, zadržali sva dosadašnja pomoćna sredstva, neka ih: i biografiju, i ispovest, i gramatičke osobine, i ono što se zna o karakteru pisca, i o boji njegovog stvaralačkog časa, i o nameni njegova napora, i o slučaju početka, i pravilu težnje. Ali da budemo svesni: da su to sredstva, samo sredstva! I to nesavršena, gruba, jadna, i naivna, sredstva! Malo je tamnije ono što traže Kroče i Valeri. A i to ima svoje neprelazne i bolne granice. I to je, dakle, malo i kratko. Ostaje još ona bergsonovska ljubav, ona simpatija, intuicija, rezonansa, satreperljivost. Mi nemamo ništa bolje na raspolaganju

Prvi put objavljen 1981. ovaj esej nudi izazovnu alternativu prethodnim objašnjenjima istorijskih uzroka opresije nad ženama. Vitig u njemu osporava prirodnost žena kao socijalne kategorije, kao i objašnjenja biološkog porekla rodne razlike i nejednakosti, tvrdeći da su žene pre svega definisane kulturom (culturallg imagined), a ne rođene kao žene, te da lezbejke otuda, zbog postojanja heteroseksualnog rigidnog dvorodnog sistema, nisu žene. Iako su lezbejke, kao i žene, kulturni artefakti, njihovo značenje se u ovoj analizi ne definiše u svetlu erotskog, već unutar okvira koji opisuje sposobnost lezbejstva da izbegne insistiranje heteroseksualnosti na čvrstoj vezi između roda i seksualnosti. Delovi eseja o identitetu, takođe, ni danas nisu izgubili na aktuelnosti.

Tako se i čovjek vraća s putovanja — glave otrežnjene i zabodene u vlastita prsa, sa blagim osjećanjem stida — da se je usudio povjerovati u nešto što u zbilji jedva da se ponegdje nazire, kao vrst pukotine u prostoru ili sjene koja se spušta u neko noćno vrijeme, kada ulicama tumaraju duhovi i čudne spodobe, i kada lišće na stablima u drvoredima pod prozorima starih dvokatnica zatreperi sjajem stare, potamnjele srebrnine, plemenitog materijala kojega više nitko ni za što ne koristi, i koji više nikome ništa ne znači…

Stranci su učtivo slušali vatrene dokaze i primali k znanju da su i „Niče i Dostojevski bili poljskog porekla" i da „imamo dve Nobelove nagrade za književnost". Pomislio sam, kad bi neko na taj način hvalio sebe ili svoju porodicu, da bi to bilo krajnje netaktično. Pomislio sam kako je to licitiranje sa ostalim narodima oko genija i junaka, kulturnih zasluga i dostignuća, u stvari, nešto veoma nevešto kad je u pitanju propaganda i taktika — jer mi s našim polufrancuskim Šopenom i ne baš najpouzdanije našim Kopernikom ne možemo izdržati konkurenciju talijansku, francusku, nemačku, englesku, rusku; znači, ta tačka gledišta osuđuje nas baš na drugorednost

Nikako se ne podrazumeva, ma koliko nam to danas delovalo paradoksalno, da je filozofija pre svega povezana s naukom, kao da se saznajni projekt, ne pribegavajući nekom drugom promišljanju ili nekoj drugoj pretpostavki, sam po sebi nameće. Naprotiv, moguće je da bi za postizanje istine u svim slučajevima bilo potrebno najpre ih želeti, dakle voleti. I iskustvo savremene ideologije, to saznanje koje sve žrtvuje moći, činjenično nam je pokazalo da čovek vrlinu ne voli spontano i da je često žrtvuje laži, ukoliko mu ona obezbeđuje moć

Ali čovjeka ne usrećuje samo zadovoljenje njegovih organskih nagona, niti ono garantira njegovo zdravlje. Njegov problem nije u tom da prvo zadovolji svoje fizičke potrebe, a tada, kao vrstu luksuza, razvija svoje strasti ukorijenjene u karakteru.

Onog dana kad je došao na vlast – dotad, kao mnogi drugi, živio sam u zabludi i držao da je on nevažan – zaključio sam da bih ga jamačno ubio kad bih mogao doći u njegovu blizinu, ali da prema njemu inače ne osjećam nikakve osobne odbojnosti. Dapače, iz njega zrači nešto vrlo privlačno

Već su dulje vrijeme prije početka ogleda ogledne osobe naročito dobro hranjene. Sad su ležali već dva dana u istoj prostoriji i nije se moglo primijetiti da su se pokušali zbližiti. Dali smo im piti želatin od bjelanca, zatvorenici su pohlepno prihvatili bjelančevine.

U krajnjoj liniji, ono što pisac govori može delimično da rasprši oreol tajanstva koji obavija boravak u zatvoru. U svesti većine ljudi zatvor je nepoznanica, i stoga je u nečemu blizak pojmu smrti, koja predstavlja granicu neizvesnosti i lišavanja slobode. U svakom slučaju, samica se bez mnogo kolebanja može uporediti s mrtvačkim sandukom. Aluzije iz zagrobnog sveta u diskursu o zatvorima predstavljaju opšte mesto svakog jezika, sem ako ti razgovori nisu prosto tabu. Zato što sa pozicije obične čovekove stvarnosti, zatvor odista i izgleda kao vrsta zagrobnog života, koji je strukturisan nejasno i neumoljivo, baš kao i svaka teološka verzija carstva smrti, koja uglavnom obiluje sivim tonovima.

Naučio sam da postoje dva osnovna, neophodna i neizbježna uvjeta dostojanstvenog života koji donosi zadovoljstvo. To su bezbjednost i sloboda. One ne mogu živjeti jedna bez druge. Bezbjednost bez slobode je ropstvo, a sloboda bez bezbjednosti je anarhija. One jedna drugu trebaju, ali istovremeno — kako to ponekad biva u braku — ne mogu naći zajednički jezik. Odnos među njima je igra nultog zbira — više bezbjednosti možete dobiti samo za cijenu davanja djelića svoje slobode. I više slobode ćete dobiti samo za cijenu gubitka bezbjednosti, povećanja nesigurnosti