Feljton

Nade 01 S

Iz memoara Strah i nada (1)

Osip se u stihovima bio okomio na Staljina

Nadežda Mandeljštam, udovica pjesnika Osipa Mandeljštama nestalog u Gulagu, nije odigrala važnu ulogu u istoriji logorologije samo zbog toga što je sačuvala u pamćenju gotovo sve njegove pjesme, u doba kad ih je bilo opasno učiti napamet, jer su mogle zlokobno propjevati u toku surovog ispitivanja, nego i po tome što je napisala nekoliko tomova memoara, kod nas prevedenih kao "Strah i nada" i "Sećanja i razmišljanja", u kojima autentično svjedoči o tome kako se strašni staljinistički teror odrazio na živote vodećih sovjetskih pisaca i intelektualaca od kojih su mnogi na kraju i ubijeni. Donosimo vam u nekoliko nastavaka dijelove memoara Mandeljštamove, u kojima se iz prve ruke opisuje Osipovo hapšenje, ispitivanja, progonstvo i konačno nestanak u gulagovskim prostranstvima, što je propraćeno i portretima i sudbinama i nekih drugih ruskih pisaca i intelektualaca iz te ljudožderske epohe staljinizma
Aakov 01 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (77)

Kornelije Bata Kovač: Problematični pevači “Korni grupe”

„Kinksi" su svirali daleko, a Sarajevo je bilo bliže. „Indeksi" su već imali električne gitare i svoj stil. Kornelije Kovač želeo je oboje. Onda je u Sovjetskom Savezu video kako ruska omladina otkida na „Kadilak". Bilo je malo kadilaka u Beogradu kada je Kovač stvorio sopstveni rok i sopstvenu grupu. Cupkali smo uz „Dzum ram", trupkali uz „Cigu ligu", stiskali uz „Sonatu", plakali uz „Ivo Lolu". Dolazili su i odlazili Dalibor, Dado, Zdravko, Zlatko... svima je nešto falilo, ono malo što treba za sreću. Ili rok. Kornelije Kovač cenjen je i kod Engleza. Uvek sklon eksperimentu, posle Londona napisao je jednu pesmu i za Fahretu Jahić koja je danas nešto sitnija. Muzika Kornelija Kovača bila je pionirska kada se još nije znalo za „Pioneer". Grupa se, naravno, zvala „Korni grupa". Rok Kornelija - Bate Kovača nikada nije dobio ime (Ovo je uvod za priču o Korneliju Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)
Robos 02 S

Masa i moć (3)

Đavoli u gomili

Hrišćanski srednji vek je ozbiljno razmišljao o broju đavola. U Dijalogu o čudima Cezarijus fon Hejsterbah piše kako su đavoli ispunili galeriju crkve tako gusto da su počeli da ometaju pevanje kaluđera. Kaluđeri su tada zapevali treći psalam: „Gospode, koliko ima mojih neprijatelja“. Đavoli su tu leteli s jedne strane galerije na drugu, mešajući se među kaluđere. Ovi više nisu znali šta pevaju, pa je u opštoj gužvi jedna strana pokušavala da nadglasa drugu. Ako se na jednom mestu skupi toliko đavola, samo zato da bi ometali službu božju, koliko ih tek onda mora biti na celoj zemlji! Već Jevanđelje svedoči, smatra Cezarijus, da je cela legija đavola ušla u samo jednog jedinog čoveka
Kovva 10 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (76)

Kornelije Bata Kovač: Ego zaljubljen u druge

„Kinksi" su svirali daleko, a Sarajevo je bilo bliže. „Indeksi" su već imali električne gitare i svoj stil. Kornelije Kovač želeo je oboje. Onda je u Sovjetskom Savezu video kako ruska omladina otkida na „Kadilak". Bilo je malo kadilaka u Beogradu kada je Kovač stvorio sopstveni rok i sopstvenu grupu. Cupkali smo uz „Dzum ram", trupkali uz „Cigu ligu", stiskali uz „Sonatu", plakali uz „Ivo Lolu". Dolazili su i odlazili Dalibor, Dado, Zdravko, Zlatko... svima je nešto falilo, ono malo što treba za sreću. Ili rok. Kornelije Kovač cenjen je i kod Engleza. Uvek sklon eksperimentu, posle Londona napisao je jednu pesmu i za Fahretu Jahić koja je danas nešto sitnija. Muzika Kornelija Kovača bila je pionirska kada se još nije znalo za „Pioneer". Grupa se, naravno, zvala „Korni grupa". Rok Kornelija - Bate Kovača nikada nije dobio ime (Ovo je uvod za priču o Korneliju Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)
Brenica 07 S

Iz knjige Emira Suljagića: Razglednica iz groba (13)

Čovjek koji je odigrao sopstvenu smrt

Njegovo ime je Nezir Omerović. Niko ne zna kako je tačno dospio na snimanje filma, ali među njegovim preživjelim komšijama iz Zalužja kod Bratunca kruži nekoliko različitih priča. Po prvoj, najmanje vjerovatnoj, negdje ga je u stroju vojnika JNA između kojih su se tražili statisti, zapazio i izabrao Yul Brynner. Istina je da je Nezir tada bio "na odsluženju vojnog roka" u Jajcu, ali se holivudskoj zvijezdi mogao približiti tek kasnije, tokom snimanja. Jedan od njegovih najboljih prijatelja tvrdi da je čak i kožna torbica koju inžinjerac Vlado - lik kojeg Brynner tumači - nosi tokom cijelog filma, u stvari pripadala Neziru
Srebrenica

Iz knjige Emira Suljagića: Razglednica iz groba (12)

Ružičasti flomaster vodi u smrt

Do tog momenta već se znalo da Srbi razdvajaju žene i djecu od muškaraca i dok su žene i djecu vozili ka slobodnoj teritoriji, autobusi i kamioni sa muškarcima su iščezavali u Bratuncu. Srpski oficiri, koji su pažljivo nadgledali evakuaciju civila, zatražili su spisak domaćeg osoblja, a holandski komandni kadar im se nije želio suprotstaviti. S druge strane, ne znam ko je došao na ideju da napravi spisak ostalih muškaraca, mislim da je to bio Hasan Nuhanović, ali se mislilo da je to jedini garant njihove sigurnosti. Svi zajedno smo mislili da se, kada ih Holanđani izruče Srbima, što je već postalo izvjesno, ovi neće usuditi ubiti ako budu znali da su njihova imena negdje zapisana
Plam2

Masa i moć (2)

Svi protiv svih

Značajno je primetiti kako za onog koji se bori usred mase ona poprima karakter vatre. Masa je i nastala s neočekivanim pogledom na plamen ili uzvikom „Vatra!“ Ona se poput plamenih jezika igra sa pojedincem koji pokušava da joj izmakne. Ljude koje gura od sebe pojedinac doživljava kao goruće predmete, njihov je dodir za njega neprijateljski i užasava ga na svakom delu njegovog tela. Svako ko mu stoji na putu zaražen je ovim opštim neprijateljskim raspoloženjem prema vatri. Način na koji se vatra širi, kako postepeno okružuje pojedinca, kako konačno potpuno steže obruč oko njega, vrlo je sličan ponašanju mase koja ga ugrožava sa svih strana. Pokreti u masi su nepredvidljivi, pojave neke ruke, šake ili noge su kao plameni jezici vatre koji se iznenada mogu rasplamsati sa svih strana
Pioo 02 S

Plameni pozdravi: Reprezentativni portret detinjstva u socijalističkoj Jugoslaviji (8)

Crvena zvezda opkoljena zlatom

Kakav je to bio sistem u kome se od dece očekivalo da šalju plamene pozdrave predsedniku? Kakva je mogla da bude budućnost takve zemlje, takvog sistema? I, da li je to zaista jedina slika te zemlje? Ili su postojale različite paradigme koje su u “zemlji socijalizma sa ljudskim likom” nesmetano funkcionisale jedna kraj druge? Kako se sećamo svog detinjstva, zemlje u kojoj smo odrastali? Kakva je ta zemlja (zaista) bila? I, šta ona znači danas, ako uopšte možemo da mislimo o zemlji van ideja o teritoriji i naciji? Od ovih pitanja započinje rad na projektu Plameni pozdravi, sa jasnom svešću da on ni na jedno od njih ne može da da potpun, još manje za sve zadovoljavajući odgovor. Ekskluzivno za naš portal, sa dozvolom autorke Ane Adamović, prenosimo najzanimljivije delove projekta “Plameni pozdravi”
Srebrenica

Iz knjige Emira Suljagića: Razglednica iz groba (11)

Čekajući metak u leđa

Preživio sam jer se Mladić tog dana osjećao kao bog: imao je apsolutnu moć da odlučuje o životu i smrti. Mjesecima kasnije ću ga sanjati svaku noć: iznova sam proživljavao taj susret, trudio se da zaboravim detalje koji su me proganjali. Budio sam se pred njegovim zakrvavljenim pogledom, povraćalo mi se od zadaha iz njegovih usta, u nosnicama se zadržao bazd alkohola koji se širio oko njega. Plašio sam se da ću poludjeti pokušavajući da objasnim sebi zašto je poštedio mene, beznačajnog kao što su u njegovim očima morali biti i moji prijatelji čije je strijeljanje naredio
Tomaz 03 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (75)

Toma Zdravković: Ja pevam i ne lažem

Mršavko je, uprkos balkanskim merilima, privukao publiku kao magnet. Nije pevao na kvarno. Njegove pesme nisu bile imitacija života. Toma Zdravković ostaće za vjeki vjekov junak novokomponovane tragedije. Promovisao je novi stil života: zaljubiti se, nesrećno se zaljubiti, napiti se, napisati pesmu koja postaje hit, otpevati tu pesmu, dotaći dno i... sve ispočetka. Brojni brakovi, bezbrojne ljubavi, bolest, uludo straćeni novac, putovanja, jad i sreća „na kapljice", doveli su Tomu Zdravkovića u veoma nezgodnu poziciju: postao je lider, umorni lider. Lideri se, kao što znamo, oslanjaju isključivo na narod. Narod Tome Zdravkovića sastoji se od umornih intelektualaca svih kategorija, umornog radništva i seljaštva, umornih devojčica i njihovih mama, umornih alkoholičara i apstinenata, umornih partijaca i subotara... Što je sasvim normalno za čoveka koji je dan odmora proglasio za najtužniji dan (Ovo je uvod za priču o Tomi Zdravkoviću u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine. Intervju sa Tomom Zdravkovićem urađen je 1986. godine u beogradskom hotelu “Mažestik”. Toma Zdravković umro je 30. septembra 1991.)
Ilustra 07 S

Masa i moć (1)

Između spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja

Spoljašnji napad na masu može je samo ojačati. Kada se masa fizički rastera, ona oseća još snažniju potrebu da se ponovo okupi. Nasuprot tome, napad iznutra stvarno je opasan. Štrajk kojim su se izborile neke pogodnosti vidljivo se osipa. Napad iznutra apeluje na pojedinačne želje. Masa ga doživljava kao podmićivanje, kao nešto „nemoralno“, što se suprotstavlja njenoj jasnoj i trezvenoj temeljnoj uverenosti. Svako ko jednoj takvoj masi pripada nosi u sebi jednog malog izdajicu koji hoće da jede, da pije, da ljubi i da ima svoj mir. I sve dok on ove želje zadovoljava usput, i ne pravi od njih suviše značajno pitanje, ljudi ga puštaju na miru. Čim on, međutim, postane glasan, masa počinje da ga mrzi i plaši ga se, jer se tada zna da se polakomio za mamcem neprijatelja. Masa je kao opsednuta tvrđava. Opsednuta u dvostrukom smislu: njen je neprijatelj i pred zidinama i u podrumu
Toom 01 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (74)

Toma Zdravković: Srce je usamljeni lovac

Mršavko je, uprkos balkanskim merilima, privukao publiku kao magnet. Nije pevao na kvarno. Njegove pesme nisu bile imitacija života. Toma Zdravković ostaće za vjeki vjekov junak novokomponovane tragedije. Promovisao je novi stil života: zaljubiti se, nesrećno se zaljubiti, napiti se, napisati pesmu koja postaje hit, otpevati tu pesmu, dotaći dno i... sve ispočetka. Brojni brakovi, bezbrojne ljubavi, bolest, uludo straćeni novac, putovanja, jad i sreća „na kapljice", doveli su Tomu Zdravkovića u veoma nezgodnu poziciju: postao je lider, umorni lider. Lideri se, kao što znamo, oslanjaju isključivo na narod. Narod Tome Zdravkovića sastoji se od umornih intelektualaca svih kategorija, umornog radništva i seljaštva, umornih devojčica i njihovih mama, umornih alkoholičara i apstinenata, umornih partijaca i subotara... Što je sasvim normalno za čoveka koji je dan odmora proglasio za najtužniji dan (Ovo je uvod za priču o Tomi Zdravkoviću u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine. Intervju sa Tomom Zdravkovićem urađen je 1986. godine u beogradskom hotelu “Mažestik”. Toma Zdravković umro je 30. septembra 1991.)
Srebrenica

Iz knjige Emira Suljagića: Razglednica iz groba (10)

Bili smo osuđeni na smrt

Jedino pitanje koje bih volio postaviti svim prijateljima koje sam stekao poslije rata jeste da li pamte gdje su bili 11. jula 1995. Ne smijem, jer nisam siguran da ću uvijek dobiti odgovor koji bih želio, sa pojedinostima; ne smijem, jer znam da ću na kraju ostati sam, bez ikoga. I pored toga što sam uvjeren da imam pravo tražiti odgovor na to pitanje. Ne zato što me zanima gdje su tačno bili moji prijatelji, nego zato što bih volio znati da i oni nisu učesnici te izdaje. Ono što se desilo u Srebrenici u nekoliko dana jula 1995. je jedna od najvećih izdaja ljudske vrste
Silvaa 05 S

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (73)

Silvana Armenulić: Tuga nije otišla bestraga

„Daj meni tu pesmu, Tomo", molila je Tomu Zdravkovića. Tako je ušla u legendu. „Šta će mi život" postala je himna onih kojima srce pati i koje duša boli. A ona, Silvana, beloputa, raskošne kose i raskošnog izreza na šarenoj haljini, kao da je prestala da bude Zilha Barjaktarević, jedva preživela difteriju. Mala Zilha, velika Silvana (zbog Silvane Mangano, reče). Silvana Mangano još je živa i još snima filmove. Silvana Armenulić umrla je brzo, veoma brzo. Televizija ništa nije javila. Govorilo se da je njena pesma o Jugoslaviji šund. Danas još žive od prodaje njenih ploča. Vreme i anarhija u novokomponovanoj muzici nisu uništili Silvanu Armenulić. Iza nje ostalo je jedno dete, jedan trener, jedna reprizirana televizijska serija i tragedija najbolećivijeg i najtoplijeg glasa kome život iznenada nije bio potreban (Ovo je uvod za priču o Silvani Armenulić u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine. Silvana Armenulić poginula je 10. oktobra 1976.)
sarajevo

Iz Lukovićeve arhive: Knjiga „Ćorava kutija“ u nastavcima (20)

Sarajevski mjuzikl: "Kutak za raketni trenutak"

Septembra 1993. objavljena je knjiga „Ćorava kutija“, zbirka Lukovićevih kolumni iz nedeljnika „Vreme“, u izdanju „Vremena knjige“. Nakon 26 godina od pojavljivanja ove knjige, mnogo toga je danas ostalo isto: jezik mržnje, političko ponašanje, propaganda, obračuni i kampanje, mentalni narativ, opsednutost teritorijama a ne ljudima, rusofilstvo i busanje u nacionalna prsa. Budući da se knjiga pojavila usred rata, mnogi van Srbije nikad nisu ni čuli za nju; u našem XXZ magazinu ćemo je lagano feljtonizovati, uz podsećanje na glavne junake/ludake od kojih smo mnoge, nažalost, zaboravili