Entertainment - Film

Renée Zellweger pristupila je svom angažmanu s istom neustrašivošću s kojom je igrala punačku junakinju “Dnevnika Bridget Jones”, unatoč tome što nije imala ničeg zajedničkog s londonskim podnebljem, pa ukoliko je tamo uspjela očarati gledatelje, to će joj uspjeti i ovdje - osim ukoliko nisu dobri poznavatelji lika i djela Judy Garland

Prvi deo ljubavnog para je Leo (Kubota), momak koji je odrastao kao siroče kojem je boks jedini način da se probije kroz život. Kada mu nakon neočekivanog nokauta koji je popio u bolnici otkriju tumor na mozgu koji nije moguće operisati, on postaje čovek koji više nema šta da izgubi. Drugi deo para je Yuri (Konishi), devojka koja pati od halucinacija koje jedino može umiriti drogom. Nju je otac na ime duga prodao mafiji i ona taj dug otplaćuje kao prostitutka pod "umetničkim imenom" Monica

Klub boraca, Matrix, Biti John Malkovich, Oči širom zatvorene, Magnolija... Bez sumnje, 1999. bila je izvrsna godina za filmove i filmofile

Iako je kontekst verski motivisanog nasilja, odnosno islamističkog terorizma, ovde jasan i škakljiv, ovo nije film ni o islamu, ni o zamci verske radikalizacije, već film o radikalizaciji uopšte, naročito u kontekstu društva koje ne pruža baš svima baš jednake šanse

The Moneychanger ni u kojem slučaju nije apolitičan film, ali nijednog trenutka nije pamfletski, pa čak ni politiziran. Politika je sveprisutna, u pozadini priče, Humberto je njenih mehanizama vrlo dobro svestan, a svestan je i kad bude suočen sa reperkusijama, po svoj biznis i po sebe. Ali stvar reditelja Veiroja je jasan: diktatura ne mora biti prepreka za prljave poslove, naprotiv, oni često idu ruka pod ruku

“Laundromat” je brechtovski pedagoški igrokaz kojem je svrha prosvjetljivati i nukati na djelovanje. Soderbergh se s ovim filmom možda nije iskazao kao režiser. Ali - to je i važnije - jest kao građanin

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska

Radnja filma, strukturiranog kao serija flashback momenata uokvirenih intervjuom koji glumac i pisac Rupert Turner (Schnetzer) daje očito zalutaloj dežurnoj novinarki (Newton) povodom svoje knjige u kojoj je objavio svoju korespodenciju koju je u detinjstvu održavao sa naslovnim junakom (Harington), zapravo počinje sa scenom u kojoj Donovana, inače uspešnog glumca koji je tek prekoračio prag zvezdane slave, pronalaze mrtvog

Usporedni video koji je objavio IMDb otkriva nam koliko su zapravo slični Blade Runner iz 1982. i njegov nastavak iz 2017. godine

Spoj drame i neprijatne komedije ovde ne funkcioniše savršeno, iako su to stvari sa kojima je autor radio na svom prethodnom filmu, dugometražnom prvencu Faults čiji su dometi znatno viši i zapravo dosta blizu remek-dela. The Art of Self-Defence nije toliko dobar, ali je svakako vredan gledanja jer nudi sasvim posebni i originalni pogled na jednu važnu društvenu temu

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska

Zamislite jedno platno u nekoj tamnoj, recimo smeđoj boji, ako je moguće sa izbledelim flekama i različitim međusobno nepovezanim uzorcima koji se ponavljaju u neregularnim intervalima. Gledanje Jokera, drugi put još gore nego prvi jer su besmisao i praznina još očitiji, ekvivalent je zurenju u to platno / tapet "ukrašen" crtežima predškolskog deteta. Toliko otupljujuće, što je izuzetno dostignuće, imajući u vidu da pred sobom imamo jednog od najintenzivnijih i najenigmatičnijih stripovskih zlikovaca