Entertainment - Film

Adam Sandler je izvrstan u konstrukciji svog lika koji egzistira u nesvakidašnjem žanrovskom miksu trilera (psihološkog i onog "običnog"), crne komedije i drame o disfunkcionalnosti pojedinca, porodice i društva. Braća Safdie su sa svojim prethodnim filmom Good Times pokazali kako znaju da rade sa glumcima i da ih okreću kontra njihovog uobičajenog tipa na pravi način i u pravoj meri, ali i da potencijalne nedostatke i nedorečenosti prekriju brzinom kojom se situacije smenjuju, što na glumce stavlja dodatni pritisak

The Nightingale je, dakle, prilično klasičan primer "rape-revenge" filma zaodenutog u ruho određenog istorijskog perioda i geografskog prostora i to povlači određenu, dobro poznatu žanrovsku mehaniku koju je vrlo teško razbiti na originalan, a smislen način. Etički problem celog pod-žanra je što je prvi deo, dakle trauma, sam po sebi snažniji od osvete koja sledi. Iako Jennifer Kent ne pokušava da fetišizira nasilje, već se čvrsto drži realizma, pad u tempu je neizbežan nakon onako snažnog udara kao što je to scena u kolibi i tu ne mogu puno da pomognu čak ni Clarina snoviđenja i košmari koji filmu dodaju jednu fantazijsku notu

Osim što treba imati u vidu da je filmsku top-listu mnogo zabavnije čitati nego sastaviti, te da su i sastavljači lista samo ljudi sa svojim afinitetima, osećam se dužnim da cenjeni publikum upozorim da se ovakvih spiskova treba držati više okvirno, a ne kao pijan plota. Različiti faktori su tu u igri, pa su ove godine na listi završili samo dugometražni igrani filmovi (jer za dokumentarne, kao i za kratkometražne važe neka druga pravila zbog kojih su neuporedivi sa najpopularnijim rodom igranog i formatom dugometražnog filma), ali faktor na koji takođe treba obratiti pažnju je i svežina utiska. Filmu pogledanom u februaru ili martu dosta je teže da ostane svež u memoriji krajem decembra nego, primera radi, filmu pogledanom krajem novembra. Stoga, srećne praznike i ugodno čitanje želi vam vaš filmski kritičar

Zahvaljujući kultnoj mini-seriji iz 1990. godine, klaunovi su mnogima na visokom mjestu ljestvice strave i užasa

Za razumevanje konteksta filma možda nije neophodno poznavanje američke istorije i Scorseseove karijere, ali je svakako preporučljivo jer su te dve stvari tesno povezane na način da reditelj kroz svoje mafijaške epopeje na sebi svojstven način, kafanskim tonom i sa puno digresija, govori o istoriji svoje zemlje

Iako je Bacurau na nivou pojedinačnih scena izuzetno uspeo kao žanrovski film, problem je što u celini to ipak nije. Razlog mogu biti prevelike ambicije autorskog dvojca da u blender ubace suviše žanrova, različitih poetika i citata. Na kraju filmom dominira socijalni angažman, što samo po sebi nije loše, ali u opštoj neujednačenosti deluje didaktično, odnosno "nabijeno" iz sve snage. Bacurau je i pored toga vrlo dobar film kojem ipak fali nešto da bi bio odličan

Prolaznost vremena možemo da posmatramo sa različitih tačaka, a možda je najbolja ona na kojoj nam je jasno šta smo od prošlosti dobili. Formiramo se uticajem mnogih faktora, a jedan od njih je i film, za pripadnike LGBTIQ+ populacije film koji se bavi životom i problemima ove manjine, i prikazuje sve ono što je pre samo nekoliko godina bilo nevidljivo

Dok su dobre strane filma uglavnom objektivne i merljive, većina zamerki se može otpisati kao stvar afiniteta ili procene. Film na nekoliko mesta traži popriličnu suspenziju neverice, a i pored toga ima nekoliko logičkih preskoka. Takođe, možda nesuptilno gađa veće emocije nego što ih zaslužuje (po čemu dosta liči na ruske literarne klasike), ali ih nekako i pogađa. Konačno, reč je o sasvim jedinstvenom i neponovljivom gledalačkom iskustvu

Reditelj je svojim prvencem već demonstrirao sposobnost da se uhvati ukoštac sa puno većim i ozbiljnijim temama i da na koherentan način ispriča priču o izraelsko-palestinskom sukobu s filmom Out in the Dark (2012). Ovde je išao sa namerom da napravi "crowd-pleaser", film za publiku i njenu razonodu i u tome je uspeo

Ne samo da su efekti izvedeni profesionalno i diskretno, već Benson i Moorhead pametno promišljaju svaku scenu, koristeći se brojnim trikovima iz svog arsenala kao što su iskošeni uglovi, video u filmu koji se može premotavati, slika izvrnuta naglavce, subjektivni kadrovi i slično. Moorheadova fotografija je izuzetna i evokativna, bilo da se radi o tripovima i halucinacijama ili o suvoj i surovoj životnoj realnosti. Teško opisivi i uvrnuti, oscilirajući soundtrack koji potpisuje Jimmy LaValle samo doprinosi tripoznom efektu filma

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska

Impresivan prilog “ozbiljnom” dijelu svoje karijere dala je ovog petka kada je na Netflixu počelo prikazivanje filma “Bračna priča”, jednog od najbolje ocijenjenih holivudskih ostvarenja ove jeseni, koje vrlo ozbiljno kotira kao jedan od favorita za Oscara: ironično je da je streaming gigant čiji šefovi već nekoliko godina maštaju o glavnom Oscaru (najbliže su mu bili lani s filmom Alfonsa Cuaróna “Roma”, koji je dobio čak tri pozlaćena kipića, ali za najbolji strani film, režiju i kameru), sada aspiriraju na najviše priznanje čak s dva filma: skupim “Ircem” Martina Scorsesea (175 milijuna dolara) i puno skromnije napravljenom “Bračnom pričom” (18 milijuna)