Entertainment - Film

Brojni istoričari filma i filmski kritičari tražili su odgovarajuće tumačenje, „ključ” značenju naziva filma „Amarcord” (1974) slavnog italijanskog filmskog reditelja Federica Fellinija. U stvari, sporili su se. Neki su smatrali da ova reč, prevedena s romanjolskog dijalekta (a m’arcord,) znači – sećam se. Uostalom, tako je film i preveden na naš jezik. Drugi su, pak, verovali da je naziv smišljen s namerom da ujedini značenja dve reči od kojih je sazdano osećanje nostalgije: amare (voleti) i amaro (gorko, odnosno tužno).

Hodamo okolo kao mehurovi napunjeni vodom i zaljubljujemo se jedni u druge. Trapavo. Dok naučimo jezik onog drugog i rastumačimo traume iz detinjstva, obično je već kasno. Posle to pamtimo, uglavnom onako kako nam odgovara.

Protagonisti filma su nesrećni bračni par, mesar Vincent (igra ga sam Eboué) i njegova smorena supruga Sophie (Fois). Posao ne ide dobro, radnja polako propada jer nije ni dovoljno ekskluzivna da privuče bogatu klijentelu, niti je Vincent toliko neetičan da prodaje hormonalno tretirano meso kao u supermarketima; želja među njima se ugasila, prijatelji (Cayrey i Hocq) im trljaju so na ranu svojim skorojevićkim hvalisanjem, a Sophie noći provodi gledajući „true crime“ emisije o serijskim ubicama, što je siguran znak depresije. Povrh toga, njihova radnja će se naći na meti napada militantnih veganskih aktivista

Napravili smo listu koja je pre svega namenjena ljubiteljima strave i užasa, a radi se o nekoliko kratkih horor filmova koji zadovoljavaju potrebe hrabrih

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda

On the Count of Three počinje scenom koja bi nas mogla navesti na krivi trag da posumnjamo da se ovde radi o nekakvoj nezavisnoj kopiji akcionih spektakala, ili o laganoj, kontrolisanoj parodiji na iste. Dvojica muškaraca, jedan crnac i jedan belac, drže pištolje uperene jedan u drugog na kratkoj distanci i broje do tri. Cilj, međutim, nije uplašiti „protivnika“, već izvršiti samoubistvo koristeći jedan drugoga za povlačenje obarača. Njih dvojica su, dakle, prijatelji, a očito je da im je ovaj improvizovani plan suicidalnog pakta pun rupa

Prošlo je pola veka od kad je prvi put prikazan jedan od najviše hvaljenih filmova u istoriji – The Godfather (1972) reditelja Francisa Forda Coppole. Mnogi su ga proteklih decenija proglašavali najboljim filmom svih vremena, te je na filmskim listama skoro uvek u samom vrhu, rame uz rame s najvećim rivalima – Citizen Kane iz 1941. i Casablanca iz 1942. godine.

Krizne situacije obično suspenduju uobičajena životna pitanja, pa se oni koji su na primer usred nekog strašnog rata uglavnom ne pitaju „Čemu sve ovo?“. U opasnim godinama cilj je jasan – sloboda, mir i izlaz iz pakla uništenja, jer retko koji čovek uživa u osećaju bespomoćnosti i zarobljenosti.

Izuzetan „casting” sačinjavaju prirodna i sjajno vođena deca, te profesionalni glumci koji su do sada uglavnom igrali samo epizodne uloge diljem frankofone kinematografije. Playground je zaista zaokružen i surov svet, a gledanje filma izazvaće snažnu reakciju od strane gledalaca

Jedno je sigurno: litvanski film i Andrius Blaževičius u njegovom okviru idu krupnim koracima, hrabro napred. Runner je dokaz za to

Eho opusa Michaela Hanekea koji odzvanja prvencem Woszczynske naročito je vidljiv u precizno komponovanim kadrovima i svetlim, a hladnim tonovima enterijera koji stoje u suprotnosti sa eksterijerima uhvaćenih kamerom Bartosza Swiniarskog. Isto se oseća i u polaganom građenju trilerske atmosfere kroz odmerenu montažu Jaroslawa Kaminskog koja uspostavlja jasan ritam. Određena iskakanja, skretanja, sinkope i poente možda očekujemo, ali će nas svejedno iznenaditi

To je istovremeno nezavisna drama, otkačena komedija i akcijsko-trilerski blockbusterčić s nadodanom otmicom u zapletu "pametnog filma za odrasle" kao udicom za najširu publiku da "The Unbearable Weight Of Massive Talent" bude uspješniji u kinima kamo, ističe Cage, dominiraju Marvel i "Star Wars". Odnosno, to je posveta svim glumčevim filmovima/ulogama i samom glumcu bez kojeg "Nepodnošljive težine golemog talenta" ne bi ni bilo

Hatching je predvidljiv, formulaičan film u kojem se spajaju uticaji B-filmskog horora po „creature feature“ šablonu, socijalne satire koja se zadovoljava time da zahvati plitko i „body horrora“ koji ostaje u granicama onoga što smo već videli i kod starijih i kod novijih majstora pod-žanra. Predvidljiv scenario koji potpisuje autor zapaženih alegoričnih kratkih filmova Ilja Rautsi je servisiran funkcionalnom režijom, sugestivnom fotografijom i predvidljivom, ali prikladnom pomalo zadržanom glumom. To sve, međutim, ne znači da je Hatching apsolutno šablonski film koji samo derivira uticaje da bi ispričao priču o doživljavanju puberteta iz ženske perspektive u društvu koje je obeleženo perfekcionizmom, kompetitivnošću i ambicijom

Prema Eggersu čovjek je “zvijer zaogrnuta ljudskim tijelom” od Amletha do Hamleta i nikad neće naučiti lekcije iz povijesti, niti suzbiti urođene porive za ubijanjem

Annaud se opet pokazuje kao relativno siguran egzekutor, doduše bez nekog izraženijeg stilskog potpisa, oslanjajući se na rapidnu montažu i relativno zanemarujući individualni razvoj likova nauštrb njih svih kao grupnog karaktera. Opet, to se sve može svesti na diktirane dramaturške zakonitosti žanra iz čijih je okvira teško iskočiti. "Notre-Dame on Fire" dobacuje do prolazne ocene, ali je ipak ne premašuje jer ni zadati žanr ni izabrani reditelj zapravo nisu dovoljno fleksibilni da bi iskočili izvan nametnutih okvira