Entertainment - Film

Gojko Mitić je za socijalistički svet, ljude iz istočnog lagera, bio istinska zvezda poput Đorđa Marjanovića i velikog broja ovdašnjih umetnika koji su u kulturu država Varšavskog pakta doneli vlastito shvatanje rock’n rolla, na shbcg jeziku, budući da je engleski bio ideološki nepoželjan

Pohvalno je takođe i što film ne beži od seksa i protagonistinu seksualnost ne tretira u rukavicama (zbog čega je Bohemian Rhapsody, recimo, pao na ispitu iskrenosti) jer je upravo seksualnost i način na koji ju je Elton John nosio nešto integralno za njega i kao umetnika i kao čoveka

Veći problem sa Domino od toga da je film loš, odnosno loše sklepan je to što ne uspeva da realizuje potencijale, pa da makar u pojedinim segmentima bude pamtljivo dobar: glumce ne razigrava, slabo poentira, vizuelno je uglavnom ravan... što ga pre svega čini mlakim filmom snimljenim eto tako da bi bio snimljen i zbog čega je ugrožen ostatak De Palmine karijere, pa kakav god on bio...

Koliko god na prvu loptu usporedivi, 'Rocketman' i 'Bohemian Rhapsody' su drukčiji pop-rock 'biopicovi'. Krilatica 'Rocketmana' glasi 'based on a true fantasy'. Dakle, utemeljeno na istinitoj fantaziji, ne priči. Tako se režiser Fletcher ogradio da sve što vidimo u filmu ne mora nužno biti istinito, već (jest) dijelom plod maštarije, iluzije, možda i tlapnje, a 'Rocketmana' je, nastavno na to, pozicionirao više kao mjuzikl, ne glazbenu dramu

Glavni junak filma “A Hidden Life” anonimni je austrijski seljak Franz Jägerstätter koji je odbio novačenje u Hitlerovu vojsku. U filmu strukturiranom poput tipične svetačke priče gledamo najpoznatije glumce njemačkoga govornog područja

Iz svega viđenog je jasno da Stockholm zapravo nije film o štokholmskom sindromu, njegovim dubinskim mehanizmima, uzrocima i posledicama, pa nas kao takav neće učiniti ne znam kako pametnijima i upućenijima na datu temu. U pitanju je film o "apsurdnim ali istinitim" događajima (kako stoji u uvodnoj tekstualnoj kartici) po kojima je isti dobio ime, dakle film o pljački banke i talačkoj krizi

Dana 25. maja, završio se festival "Dani Evropskog filma", održan u Sarajevu. Festival su organizovali Instituti za kulturu zemalja članica Evropske unije u Bosni (EUNIC), pod predsjedništvom Goethe instituta, te Info centar Evropske unije u Bosni i Hercegovini, a filmovi su prikazani u kinu Meeting Point u Sarajevu od 16. do 25. maja

Zlatna Palma je otišla sveopštem miljeniku 72. kanskog filmskog festivala, „Parazitu“ korejskog reditelja Bong Joon-Hoa, pametnoj i uvrnutoj kritici boljki savremenog društva koje prosečne ljude osuđuje na to da jedni drugima postanu paraziti. Što se Grand Prixa tiče, on je završio u rukama Mati Diop (nećaka Djibrila Diopa Mambetyja i glumica koju smo videli u „Sleepwalkers“ Thierryja de Perettija i „35 Rhums“ Claire Denis) za „Atlantik“, njen žanrovski obojen prvenac koji se takmičio u „Izvesnom pogledu“

U ulozi života, Favino suvereno igra čoveka koga Marko Belokijo oslikava u svom klasično trezvenom duhu, bez romantizovanja, simpatija i humora, kratko rečeno - bez svih onih elemenata koje poznajemo iz klasičnih američkih filmova o mafiji. Istina je da nema ničeg simpatičnog u mrcvarenju ljudi, u mučenju i ubijanju, i Belokijo ide kroz svoju političku dramu brutalno iskreno, ne samo prateći 20 godina Bušetinog života, već prodirući i u strukturu mafijaške organizacije koju na izvanredan način publici vizuelno predstavlja u uvodnim minutima filma

Film "Heroji nikad ne umiru" rediteljka Od Lee Rapen smestila je u bivšu Jugoslaviju. Problem je samo u tome što ni kao road movie, ni drama, ni žanr, film deluje izgubljen kao dete koje se roditeljima na vašaru otelo iz ruku, pa ih čeka na informacijama. S druge strane, film Ladž Lija "Očajnici" nije samo pod očiglednim uticajem Spajka Lija i američkih televizijskih policijskih serija, već i Kasoviceve „Mržnje“ iako ne ide toliko daleko da se približi svojim mladim delikventima, bizarno ih bacajući u drugi plan sve do najboljeg dela filma – njegovog divljeg, osvetoljubivog. dvadesetominutnog finala

Politički i sociološko angažovani filmovi su i ove godine jako zastupljeni u svim sekcijama kanskog filmskog festivala, uključujući glavni program i „Izvestan pogled“. Ratovi (ili njihove posledice) u bivšoj Jugoslaviji, Siriji, Avganistanu su centralna tema „Heroja koji ne umiru“ (Od Lea Rapen), dokumentarca „Za Samu“ (Vad al Kateb & Edvard Vots) i „Lastavice iznad Kabula“ (Zabu Brajtman & Elea Gose Mevelek), policijska korupcija i brutalnost u siromašnom, imigrantskom predgrađu Pariza su tema filma „Jadnici“ Ladž Lija, a „Mladi Ahmed“ braće Darden se okreće trinaestogodišnjaku koji u savremenoj Belgiji postaje ostrašćen pod uticajem radikalnog imama. Pojedini iznimno naivni, neki apsolutno budalasti, među njima se pojavilo par koje treba posebno izdvojiti bilo zbog vanrednog, bilo zbog neshvatljivo lošeg kvaliteta.

Knife+Heart je i meta-film, napet triler sa elementima erotike, socijalno-psihološki horor koji se bavi homofobijom u društvenoj ili internoj režiji, patrijarhatom, romantičnom neostvarenošću, starenjem i auto-destruktivnošću, a na kraju krajeva je i beskompromisno romantična (lezbejska) ljubavna priča

Do dobrih dokumentaraca danas dolazimo na različite načine. Biramo jedan paket, taman dovoljan za ugodan vikend.

U intervjuima i javnim nastupima Leigh je i inače tvrdio da je "Peterloo", kovanica za masakr na Polju Sv. Petra u blizini Manchestera kada je Kraljevska Vojska napala 60.000 mirnih demonstranata usmrtivši njih 15 i ranivši još nekoliko stotina, kao događaj kriminalno zapostavljen, skoro izostavljen iz britanske zvanične istorije iako bi u njoj imati važnu ulogu kao vesnik revolucionarnih trendova i u smislu parlamentarizma i u smislu socijalizma. Kruže glasine da je Peterloo bio projekat koji je pažljivo razvijao godinama, ako ne i decenijama. Rezultat je, međutim, takav da je film vredniji kao istorijska lekcija nego kao umetničko delo iz brojnih razloga...

Sam naslov filma citat je iz pogovora presudi Tedu Bundyju, a izgovorio ga je floridski sudija Edward D. Cowart opisujući Bundyjeve zločine počinjene širom SAD-a čije su žrtve bile mlade devojke. Bundy je svakako bio čudna zverka među serijskim ubicama: lepuškast, simpatičan, dobro obrazovan i relativno situiran, nisu ga nužno motivirale traume, potisnuta seksualnost ili nekakva velika patnja. Sa oko trideset potvrđenih (priznatih) ubistava, jedan je od "plodnijih" američkih serijskih ubica, dok njegov "delokrug", od severozapada (država Washington) do jugoistoka (Florida), spada u rekordne. Usmrćen je na električnoj stolici 1989. godine u 42-oj godini života, do poslednjeg dana insistirajući na svojoj nevinosti