Entertainment - Film

Tako jedinstvena simbioza industrije putinizma i lokalnog šovinizma rezultuje i jedinstvenim proizvodom. Jer „kao što to obično biva“ s većinom rusko-srpskih partnerstava – ono što počne kao priča o žrtvama ratova i bombardovanju, o muci i nepravdi, završava kao projekat projektovanja takozvane meke moći Rusije i njenog centralnog motiva: veličanja Vladimira Putina

Zain, dvanaestogodišnjak, već je osuđen na petogodišnju robiju zbog napada nožem i sada pred sudom tuži svoje roditelje što su ga doneli na (ovakav) svet gde poznaje jedino zanemarivanje i nasilje i gde je šećerna voda poslastica na dobar dan. Ovakav uvod je potentan i podiže očekivanja (uostalom, film je nabrao mnoštvo pozitivnih kritika, američku distribuciju i čak nominaciju za Oscara za strani film), ali takođe otvara mogućnost da umesto istraživanja uzroka i okolnosti takve teško zamislive bede budemo osuđeni na njenu eksploataciju

Čini se da je Zahler u najmanju ruku nostalgičan za vremenima kada su akcioni krimi-trileri bili oni pravi, kada je u njima ludi Mel Gibson igrao lude policajce koji lupetaju gluposti, mlate i streljaju bandu i plešu na rubu suspenzije koju ne fasuju jer rade svoj posao. Zanimljivo je da je takve filmove pokušao da rehabilituje sa sporovoznom gangsterskom dramom, pritom ne polažući računa nikome

Već po definiciji filmski su negativci osmišljeni tako da ih publika mrzi i navija protiv njih, zbog čega junaci koji im se suprotstavljaju postaju još simpatičniji. No postoje i simpatični negativci za koje je lako navijati.

Radnja filma, u suštini tipična za rock drame, nije od presudne važnosti, čak ni zbog ženskog ugla gledanja jer Perry strukturom od pet izdvojenih momenata u vremenu pokušava i uspeva da napravi film stanja, i to stanja uma glavne junakinje. To bi se stanje moglo nazvati košmarnim i svakako ne počinje prvo laganim, a onda ubrzanim raspadom grupe, već se sa sigurnošću može tvrditi da je grupa usled košmara odrastanja i nastala, da je Becky persona koju je osoba iza nje kreirala kao masku na prvoj liniji odbrane od sveta

Za većinu kritičara ključna je bila ocena o ulozi koju je Natalie Portman ostvarila kao odrasla, problematična, sebična Celeste koja govori jakim newyorškim akcentom i skoro nekontrolisano psuje. Možda je tu reč o laganom karikiranju "celebrity" osoba i o do sada često puta oborenom klišeu o njima kao nepodnošljivima, ali versatilna glumica takvu ulogu proždire kao retko koju u svojoj karijeri, pritom joj dodajući dubinsku psihološku notu u skladu sa Corbetovom vizijom

Koliko je publika naviknuta na instant-zabavu spremna da prateći bazičnu i linearnu priču napregne vijuge ne bi li ubrala reference na današnji svet? Očito, film je namenjen filmofilima najrazličitijih profila koji znaju ceniti kada im neko podastre monumentalnu filmčinu kakve uglavnom više ne snimaju. Razlog više da se ovakav film poštuje

Austrijski nacionalni kinematografski festival održava se u Grazu sredinom prema kraju marta svake godine, a pod nazivom Diagonale. Na njemu se prikazuju domaći filmovi i brojne koprodukcije svih rodova i formata: kratki i dugometražni, dokumentarni igrani i eksperimentalni. Ove godine specijalno za XXZ vaš kritičar izdvaja pet dugometražnih igranih filmova.

A Private War nije ni film o jednom partikularnom ratu ili više njih, niti je film o suštini reporterskog posla, već je pre svega ljudska priča o Marie Colvin i onome što je ona radila, kako je to radila i kako se sa time nosila. I u tom smislu smo mi od početka do kraja uz nju ili čak u njenoj glavi i proživljavamo ono što je ona proživljavala

Film se doima kao fusnota biografije, dio u velikoj slici koji se preskače. To je ujedno njegova najveća vrlina. Tenzije između dvojca namjerno su podigrane pa su Stan i Ollie dva lica istog novčića naviknuta na to da jedan bez drugog ne funkcioniraju, čak iako im to baš nije najdraže. Skečevi su savršeno reproducirani i umetnuti u film kao svojevrsni metakomentar odnosa onih koji ih izvode

Posebnu pažnju treba obratiti na glumačku postavu koju predvodi Nicole Kidman i shvatiti da ovde nije reč o kalkulantskoj deglamurizaciji u lovu na nagrade, već u bazičnoj fizičkoj slici unutrašnje psihološke drame, ili pre konstantne traume, sa kojom se njen lik nosi. Usuđujem se da ustvrdim da Nicole Kidman nikada nije bila bolja, istovremeno krhkija i opakija, uverljivija nego što je to ovde kao majka shrvana brigom, kao "hard boiled" policajka koja trpi udarce, fizičke i metaforičke, na svakom koraku i kao ruina od žene koja mora da se nosi sa gadošću sveta, ali i sa svojom krivicom.

Prikazati život francuske književnice Sidonie-Gabrielle Colette u nekoliko sati težak je zadatak – kako odabrati najvažnije događaje njezina života, od siromašnog djetinjstva, preko više brakova i ljubavnih afera do uspješne literarne karijere? Wash Westmoreland na to je pitanje odgovorio izborom najpikantnijih dijelova Coletteina života, strateški tajeći njezin kasniji konvencionalni život, kako bi učitao neupitan emancipatorni potencijal u daleko kompleksnije konstelacije moći.

Da film od nas traži samo da bezuvjetno stanemo na stranu dvoje otmjenih klošara s osjećajem neutemeljene privilegiranosti, bilo bi u pitanju poprilično naporno iskustvo. Srećom, nije u pitanju (samo) panegirik boemskom New Yorku.

Iskaz istinskog, satiričnog prezira, pritom, građanski jauk, možda tek još jedna lekcija koja će ostati neviđena, kao što su mnoge važne knjige ostale nepročitane. Može i drugačije, da prebrojimo antisrpske i antihrvatske gegove, sentence, ocene u koje se ne sumnja...

Ono što je u filmu zanimljivo je njegova struktura, izdeljenost na vinjetice fluidno smeštene u vremenu pre i posle Fonnyjevog zatvaranja, pa tako naizmenično imamo trenutke sreće, ljubavi, nade, ali i strepnje, teskobe i saznanja da u američkom društvu nisu svi jednaki ni pred zakonom, ni inače. To ne važi samo za vreme radnje, početak 70-ih godina prošlog veka, već je utisak da se nije puno toga promenilo na bolje. Takva epizodična struktura bi u rukama nekog manje multidisciplinarnog i verziranog reditelja verovatno rezultirala možda čak i fatalnom neujednačešću, odsustvom tona i nekoherentnošću, ali Jenkins se kalio na kratkim filmovima i ima iskustvo sa teatrom, pa nad svakom vinjetom demonstrira potpunu kontrolu