Entertainment - Film

Fannn 01 S

Sto godina strave i užasa (6)

The Phantom of the Opera (1925): Prvo lice horor filma

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska
Joker

Film: “Joker” (2019)

Dosadni, preambiciozni i pretenciozni bućkuriš

Zamislite jedno platno u nekoj tamnoj, recimo smeđoj boji, ako je moguće sa izbledelim flekama i različitim međusobno nepovezanim uzorcima koji se ponavljaju u neregularnim intervalima. Gledanje Jokera, drugi put još gore nego prvi jer su besmisao i praznina još očitiji, ekvivalent je zurenju u to platno / tapet "ukrašen" crtežima predškolskog deteta. Toliko otupljujuće, što je izuzetno dostignuće, imajući u vidu da pred sobom imamo jednog od najintenzivnijih i najenigmatičnijih stripovskih zlikovaca
Cooek 01 S

Sedamdeset godina od kultnog filma

“Treći čovjek” odbija ostarjeti

Čak i mlađe generacije obožavaju Reedov klasik, pa nije slučajno što je američki roker Jack White nazvao svoju diskografsku kuću Third Man Records. U anketi koju je 1999. organizirao British Film Institute “Treći čovjek” je završio na prvome mjestu, u jednoj drugoj anketi desetak godina kasnije bio je odličan drugi, a nema straha da će ikad ispasti s top tena. Naposljetku, zašto se film zove “Treći čovjek”? Dobrim poznavateljima tog klasika možda je to jasno, ima dosta naznaka zašto je tako, no kad ga pogledate još jednom i pokušate iz te vizure objasniti baš sve događaje u filmu, vidjet ćete da to baš nije jednostavno. Pogledajte ga ponovno, ali pazite da vas filmske čarolije ne ometu u tom zadatku.
Low Tide

Film: “Low Tide” (2019)

Novo viđenje starog žanra

Ovo je naoko mali film, ali takav da dolazi direktno iz "petlje", sa mozgom i dušom, pa se stoga može smatrati velikim
Driven

Film: “Driven” (2018)

Kad život piše scenario

Neke stvarne priče su čudnije od bilo čega izmišljenog, a sve su po pravilu višeslojne i određene raznim faktorima u pozadini, pa ih zato nije naročito lako koncizno ispričati. Tu ne treba kriviti scenaristu i reditelja jer su pokušali. Možda nisu do kraja uspeli, ali je Driven film koji je svakako dovoljno zabavan i vredan makar jednog relaksiranog gledanja
IT: Chapter two 6

Film "It: Chapter Two" (2019)

Zlo nam se vratilo u grad

Kad smo kod Kinga, bez obzira na etiketu "majstora strave" i bliskosti između horor literature i filmova, sa njim treba biti pažljiv, treba znati izabrati, pročitati i naročito filtrirati ono što funkcioniše, a šta ne. Njegovom ultra plodnom stilu pisanja na granici skribomanije bolje leže kraće forme nego "regalska književnost" koje se reditelji po pravilu hvataju, kao što mu bolje leži prirodno ili tek lagano natprirodno zlo, nego ono simbolički moćno jer dosta često nema dovoljno koncentracije i discipline da ga izdigne iznad nivoa banalnog
The Burnt Orange2

Film "The Burnt Orange Heresy" (2019)

Očajnici koji vole umetnost

Capotondi ovde ne pokušava da nam ponovo izmisli točak ili otkrije toplu vodu jer za time nema ni potrebe. Zato i ne treba očekivati čuda, ali za posetu bioskopu ili gledanje u kućnim uslovima u nekoj bliskoj budućnosti, ništa više i ne treba
The Painted Bird3

Film "The Painted Bird" (2019)

Hronika patnje jevrejskog dečaka

Gadost za gadost i patnja za patnju, glavni problem filma je što smo istim zatrpavani i pretrpavani od početka sa nikakvim ili minimalnim varijacijama na temu, gradacijom ili izgradnjom makar protagoniste, ako su već svi drugi zacementirani u svojoj datosti
Orlac 01 S

Sto godina strave i užasa (5)

The Hands of Orlac (1924): Ruke ubice

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska
Guest of Honour

Filmski festival u Veneciji: Film "Guest of Honour"

Kad se misterija i apsurd slože

Guest of Honour, bizarnostima uprkos (ili baš zbog njih) je krunski dokaz da Egoyan nije za staro gvožđe, čak daleko od toga. On ovim filmom uspeva da spoji misteriju i melodramu i da u tome ide do kraja i ostane zabavan. Guest of Honour je koska koju je bacio kritičarima koji će je spremno zagristi mešajući njegovu auto-ironiju sa auto-parodijom i auto-reciklažom. Mi koji smo spremni da oprostimo ćemo uživati u nečemu tako suludom
Adults in the Room 2

Film "Adults in the Room" (2019)

Grčka finansijska kriza na filmskom platnu

Film je, dakle, otvoreno politički i prilično jednostran, što se od Gavrasa i očekuje. Njegove nepodeljene simpatije uživa Varoufakis kao čovek od intelekta i integriteta kojeg uglavnom viđamo u poslovnom, hladnom i neprijateljskom okruženju kao kakvog ratnika svetla protiv sila mraka i bezumlja. Izuzetak su možda par scena kod kuće sa suprugom (Valeria Golino, jedva prepoznatljiva) koje ističu njegovu normalnost, iskrenost i pristupačnost. Štos je što u stvarnom životu dobri momci ne moraju da pobede, a autsajderi ostaju autsajderi. Gavras je tu da pohvali i proslavi njihov častan poraz i sizifovski trud
J'accuse 2 S

Filmski festival u Veneciji: Film "J'accuse!" (2019)

Afera Drajfus u režiji Polanskog

Polanski koristi Zolu i Dreyfusa kao metaforu za to što je on bio proganjan od strane medija. Naravno, tu ne misli na progon koji je doživeo i jedva preživeo kao dete - Holokaust, već na nešto za šta je po svoj prilici bio kriv i opravdano sudski i medijski gonjen - zavođenje, odnosno silovanje maloletnice. Polanski i te kako ima prava na svoje mišljenje, ne samo kao zaslužni filmski autor i umetnik, nego i kao ljudsko biće, nije se ni ranije stideo da ga iskoristi, čak ni da svoju ličnu tragediju ironizuje do maksimuma
Nebbe 01 S

Film "Der Himmel über Berlin", 1987

Nebo nad Berlinom

Ambijent njegove poetike je grad, mitsko mjesto svih (post)modernista, utjelovljenje pripadanja i eskapizma u isto vrijeme. Zato se nikada nije plašio da će stavljajući grad u naslov svojih filmova banalizirati ideju. Lisabon, Palermo, Tokio, Pariz i nimalo slučajno Berlin
Hunch 01 S

Sto godina strave i užasa (4)

The Hunchback of Notre Dame (1923): Žal za monstrumom

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska
Once Upon a Time

Film "Once Upon a Time in Hollywood" (2019)

Tarantinova setna fantazija

Otud ću i ja biti samo ličan – Brede, oženi me! – jer mogu samo da zavidim tom laki bastardu, i njemu i Bredu i Dikapriju, imali su se rašta i roditi, a nama, pardon, meni, ovde su, u svetskom Beogradu, omogućili nekoliko sati radosti sve skupa, meni – nikome i ničemu, i zasigurno neću upošljavati dekonstruktivizam i poststrukturalizam i tirnanićevizam u "analizi", već ću se prepustiti uživanju i samosažaljenju, prepustiću se onome što rade i likovi iz filma i reditelj sâm – indulgingu – ali ja na mnogo sirotijem i nižem nivou, biću kao sakupljač kartona koji uz flašu piva ispred samoposluge komentariše svetsku situaciju i raduje se što je „Putin zajebao Trampa i EU“