Entertainment - Film

U prošlom izveštaju s austrijskog nacionalnog filmskog festivala Diagonale u Grazu našlo se mesta za četiri filma na velike teme, od ratova do katastrofe koja nam preti u ne tako nezamislivoj budućnosti. I sada prostora ima za još četiri filma, ali na nekako životnije teme

Nezainteresiranost za društveno-političku situaciju samo pogoduje vlastodršcima, oni su uvijek u stanju mobilizirati svoje „ovce“ te na taj način opstati, nudeći privremena rješenja

Filmski kritičar Marko Stojiljković čitaocima XXZ magazina predstavlja, za početak, četiri filma upravo prikazana na Festivalu austrijskog filma u Grazu – The Fox, De Facto, Razzennest i Rubikon

Nastao u produkciji američke “indie” kompanije A24 i premijerno prikazan na festivalu u Torontu, gdje ga je za kino/streaming distribuciju kupio Apple TV+, “Causeway” podsjeća zašto je Lawrence jedna od najboljih glumica svoje generacije

Williamu se sugerira da previše razmišlja i da treba odbaciti knjige kako se ne bi uzoholio i izazvao bijes kod Boga

S "Other People’s Children", Rebecca Zlotowski se po prvi put dotiče tema iz registra sredovečnosti. Protagonistkinja koju pratimo je Rachel (Efira), neudata gimnazijska profesorka koja svoje „majčinske“ porive uglavnom ispoljava na tinejdžerima kojima predaje. U tom smislu se posebno ističe „problematični“, nezainteresovani mladić Dylan (Lefebvre). Kada se ne brine o svojim učenicima, Rachel koliko može pomaže svojoj sestri Luani (Couture) i ocu (Michel Zlotowski, inače autoričin otac i redovni glumac u epizodnim ulogama) i trudi se da vodi ispunjen život

"Empire of Light" je film o moći i magiji ne toliko same filmske umetnosti koliko bioskopa i čitavog iskustva koje gledalac proživljava. To je mesto susreta i povezivanja sa drugima, kao i mesto za svojevrsnu izolaciju, osamljivanje i povezivanje sa samim sobom; mesto utehe i nelagode, mesto slobode i ograničenosti koje u svakom trenutku možemo da napustimo kad nas snop svetla ne bi vukao nazad

Ljubav raste ukoliko se koristi. Kad se krije – propada. Urasta u meso kao buntovna dlaka, uvlači se pod kožu sve dok ne dođe do srca ili nekog drugog vitalnog organa koji nam pomaže da živimo. Zatrpana i sakrivena izjeda onog koji je oseća, a nevolja je u tome što je nekima i danas, nakon tabloidizacije ljubavi, potrebno mnogo snage i hrabrosti da bi živeli i voleli u skladu sa svojom pravom prirodom

Na kraju, čak i kada ga gledamo potpuno samostalno, u nekom vremensko-prostornom vakuumu (što je nemoguće), The King‘s Daughter ne bi bio dobar film, ni po pojedinačnim parametrima, ni u celini. Neke stvari je ponekad možda bolje ostaviti da skupljaju prašinu

Znanstveno-fantastična komedija "Sve u isto vrijeme" redatelja Daniela Kwana i Daniela Scheinerta apsolutni je pobjednik 95. dodjele nagrade Oscar

Film "Living" nam za kraj ostavlja još jednu važnu poruku, s kojom se možemo i ne moramo složiti. Ona podrazumeva spoznaju da nije važno da li će neko naše delo (šta god to podrazumevalo) ostati da živi večno, u bilo kom obliku. Štaviše, verovatno i neće. Ali, ograničenost njegovog postojanja ne znači da nije vredelo i da nije imalo smisla, baš kao i život sam

Teoretski, s novim filmom Rheingold nastalom po autobiografiji bonnskog repera Xatara (pravim imenom Giwar Hajabi), Akin se vraća na svoj teren identitetskih pitanja u migrantskom miljeu Nemačke. U praksi pak sama knjiga nudi dosta teksta i još više konteksta koji treba objašnjavati, a Akin je uzima u integralnom obliku, pa je rezultat pomalo (ha, prilično) naduveni „stranger than fiction“ gangstersko-reperski „biopic“ koji zahvata preširoko da bi makar i teoretski mogao da ide u dubinu

Kad se nešto zabrani, odmah postaje slađe – mami nas obećanom tajnom. Sadržaji koji se zabranjuju s tajnama ipak nemaju ništa, pa se obično šalju u skrivene fioke kako bi se sačuvao moral, uglavnom lažni. Cenzori na sav glas hvale svoje postupke i traže još – neki filmovi ni danas nisu poželjni u određenim delovima sveta, najčešće zbog homoerotskih sadržaja koje vređaju nežne zenice heteroseksualnih gledalaca

The Beasts možda neće biti ni prelomni ni ultimativni „backwoods noir“, ali svakako film koji inteligentno sledi postulate podžanra i daje lokalizovani kolorit univerzalnim temama. Uspesi na festivalima i u sezoni nagrada (devet nacionalnih Goya nagrada, uz još osam nominacija, te francuski Cesar za strani film) to samo potvrđuju. Rodrigo Sorogoyen je svakako autor na kojeg će španska kinematografija računati i u budućnosti

Slično "Zmijama u avionu", ni "Kokainski medvjed" nije stopostotno urnebesna smjesa horora, apsurda i crne komedije kako smo se nadali da potvrdi titulu (potencijalno) najluđeg filma godine, ali u nekoliko navrata ispunjava obećanje iz sugestivnog naslova što potiče prljavu maštu i ima najmanje jednu ludu i nezaboravnu scenu za anale