Entertainment - Film

Ukoliko se ne bojite morskih dubina, voda leči. Plivači plutaju na površini, kao da čekaju da se otvore tajni portali skriveni u talasima. Ovenčani krunama od morske pene leče ožiljke koje je za sobom ostavila svakodnevica. More je bekstvo, lakoća tela – jer se u slanoj vodi teže tone.

Ljubav prodaje, posebno ona koja obećava srećan kraj. Valjda je zbog toga među prvim komercijalnim filmovima koji su se prikazivali u bioskopima bio i jedan ljubavni. "The May Irwin Kiss" je pred publiku stigao daleke 1896. godine, a počinjao je bez uvoda i objašnjenja – dvoje glumaca je bez pozadinske priče razmenjivalo nežnosti čitavih osamnaest sekundi.

Meni je trebalo deset godina da otkrijem istinu o tom bizarnom događaju jer su detalji o njemu brižljivo sakrivani. Među zvaničnicima je vladala neka vrsta zavere ćutanja i tek kada sam naišao na dva hrabra lekara, koji su mi otkrili pravu istinu, shvatio sam zašto se ta stvar toliko zataškava.

Da stvar bude gora, Green ne odustaje od horora kao žanra i oživljavanja upropaštenih franšiza kao misije. Sledeća stavka na spisku je "The Exorcist". I ako smo dovoljno pametni da ne pokleklnemo pred svojom radoznalošću, to bi valjalo preskočiti

Nakon što nas je medijski cirkus ubedio da je film lošiji nego što uistinu jeste, marketing stručnjaci su odlučili da film promovišu kao romantičnu dramu sa elementima psihološkog trilera. Kao da su se svi urotili da sahrane Don't Worry, Darling i iznevere nam očekivanja čim uđemo u bioskop. Možda je posredi takozvana obrnuta psihologija, a možda i želja da se i van samog filmskog narativa publici i medijima dosledno bacaju „crvene haringe“ kako ne bi bilo nikakvih spoilera u javnosti

Usamljeno planinsko, primorsko ili ravničarsko selo u kojem bi živeli samo kvir meštani zvuči kao utopija, bajka, ali i kao geto. Povlačenje iz sveta liči na predaju, ali je olakšanje na koje je svaka LGBTIQ+ osoba pomislila makar jednom u životu – kako bi dobro bilo usred neke šume, bez buke i homofobije. Oni koji su drugačiji, a žive u malim sredinama, o takvim svetovima maštaju često.

Pitanje koje se na ovom mestu postavlja je: može li film „naseljen” sve samim groznim likovima biti dobar? U žanru drame, komedije ili satire – svakako, jer je upravo ta grozota ono što se tu komentariše. Ali u hororu ili trileru gde se od publike očekuje da stane na stranu potencijalnih žrtava, a ne misterioznog ubice, to je već malo teže postići

Likovi su (samo)svjesni, kao da znaju da su likovi i da glume (glumu) u “teen” filmu, no lažno predstavljanje i izvedba dio je (njihove) priče. Obožavate tinejdžerske filmove iz devedesetih? Mogli biste (za)voljeti i “Do Revenge”

“Nothing Compares” nažalost završava tamo gdje je i počeo, na pozornici Madison Square Gardena, pa nam ne govori mnogo o pjevačici nakon velike kontroverze u devedesetima. Unatoč tome, film je i više nego uspješan kao portret buntovnice u mladosti, žene kojoj je od slave i novca uvijek važnija bila dosljednost i zalaganje za slabe i nezaštićene. Zauzvrat je dobila samo prezir i udarce, ali jamačno će ostati upamćena kao simbol otpora i snage s kakvom se gotovo ništa ne može usporediti

Štos je samo u tome što se ovakav film mora nekako i rasplesti, za šta postoje tri načina od kojih su sva tri pogrešna. Možda bi najmanje pogrešan bio onaj kukavički, odnosno ostavljanje kraja otvorenim, a dileme aktivnom, jer bi se time makar izbegao direktan odgovor na pitanje koje više nije samo pitanje perspektive ili odnosa između dvoje (fiktivnih) ljudi od koje su oboje iz svoje perspektive u pravu jer je njihovo pravo na vlastitu percepciju legitimno, a razlike u percepciji situacije posve logične, nego je i političko, ideološko, čak i „socijalno-religijsko“ jer je zapravo pitanje verovanja

Jedno od zanimljivijih tumačenja sugeriše da je "Blonde" u stvari horor film. Ne onaj koji nas plaši, već onaj koji izaziva jezu, gađenje, nemoć... Nije to daleko od istine i sigurno je interesantnije kada se posmatra kroz tu žanrovsku perspektivu, no pitanje je vredi li uopšte gledati ovakvo ostvarenje

The Hunger (1983.) tematski i estetski zanimljivo je filmsko umjetničko ostvarenje režisera Tonya Scotta. Ovaj film, naime, u sebi objedinjuje elemente gotičke subkulture, vampirizma, erotizma, horora i, na koncu, queer motiva.

Mjesec i svemir su vizualne odrednice kreativnih kaleidoskopskih kadrova u kojima se boje prelijevaju i eksplodiraju na ekranu. "Zdravo, svemirče", doista. U startu je jasno da "Moonage Daydream" nije i neće biti ordinarni, tipični "biopic", držati se informativne strukture i kronologije od kolijevke pa do groba te vanjske perspektive s "talking heads" intervjuima

Život se odvija u vremenu – dakle konačan je. Ukoliko se zabeleži, niko mu više ne može ništa, postaje bezvremen. Zato se valjda nadamo da će nam se putevi ukrstiti s nekim ko ume s rečima, koji će razumeti ono što jesmo i ono što smo mogli da budemo, kako bi sve to zapisao i ostavio budućim generacijama.

Na šta je sve to moglo da ispadne, još smo i dobro prošli s Fall koji ispunjava svoju video-misiju da određeni vremenski period ispuni atraktivno snimljenim, na momente čak i napetim sadržajem koji zahteva suspenziju neverice za emocionalni efekat. Opet, mnoge su tu pouke koje bi reditelj i koscenarista mu tu mogli izvući, od onih zanatskih u smislu karakterizacije likova i „sidrenja“ priče bilo u realnost, bilo u fantaziju (a nikako u oboje istovremeno), pa do maksime da je manje često – više