Fotogalerija

Beograd, osamdesetih: Eksplozija života

Fotograf Miladin Jeličić - Jela već decenijama prati umetnike, muzičare, gradski život i noćni provod; zahvaljujući njegovoj upornosti i inspiraciji, danas smo u prilici da na izložbi “Urbanograf” u Manakovoj kući, sve do 6. juna, u Beogradu, vidimo glavni grad iz njegovih najboljih dana, s početka osamdesetih kad je eksplozija života obeležila čitavu novotalasnu epohu. Iz prigodnog kataloga za Jeličićevu izložbu, prenosimo tekstove Srđana Gojkovića Gileta i Petra Lukovića. Srđan Gojković Gile: Jela Google Ne mogu tačno da se setim kad sam upoznao Miladina. Na neki način on je uvek bio tu, u centru svih zbivanja. Svakako pre mene, jer je taman toliko stariji da je već bio prisutan, kad sam ja stupio na scenu. Nama osamdesetih godina nije trebao Google, Miladin je bio naš Google. Bilo je potrebno samo nazvati ga telefonom i sve bi znali, gde je najbolja žurka te noći u gradu, ko se sa kim smuvao, gde ima neka opskurna izložba ili svirka. Na žalost, zadnjih godina je upravo Miladin taj koji me obaveštava i ko nas je od ortaka trajno napustio. Sećam se da mi je Miladin ranih osamdesetih izgledao kao nekakav gluvator, koji ništa ne radi i samo se zajebava. Međutim on je imao svoje skrivene talente. Pre svega njegova persona je bila takva da su ga skoro svi voleli, bio je dobar i sa glumcima, slikarima, režiserima, rokenrol ekipom. Zgodna okolnost je bila i posed velikog stana u samom centru Beograda, koji je postao mesto okupljanja raznih kreativnih ljudi, naravno bilo je i onih drugih, ali to je neizbežno. Mnogi su tu dogovori padali, o formiranju bandova, rasturanju bandova, mnogi su tu dobili uloge u nekim filmovima, mnogi slikari su u tom stanu nalazili svoje muze. A Miladin je sa strane sve to posmatrao i neumorno fotkao, svakoga, od velikih zvezdi do totalnih anonimusa. Dokumentovao je život uzavrelog Beograda osamdesetih, a i kasnije. Imao je dobar osećaj za kompoziciju fotografije, da se postavi na pravom mestu i radio je to munjevito brzo, tako da modeli često nisu ni stizali da se nameste u nekakvu pozu, što njegovim fotkama daje posebnu atmosferu. Petar Luković: Nemoguće – to je naš cilj Neke periode u životu pamtimo po događajima, neke po prijateljima koje smo izgubili, a ponekad – epohe se sećamo po fotografijama koje nas iznova vraćaju na lice mesta, jer je njihova ekspresivnost večna i neumitno živa. Kao da je bilo juče: novotalasni Beograd, u prvoj polovini osamdesetih, živeo je punim plućima, od koncerta do performansa, od SKC-a do Akademije, preko omiljenih kafića-sastajališta gde ste svake večeri mogli da vidite prijatelje ili da upoznate one koje volite – svejedno da li je to Milan iz EKV, Čavke iz Orgazma, Srđan iz Idola, Cane iz Partibrejkersa, lokalni heroji Gera, Fric, Fleka, Vuja… Potreba za nostalgijom nije samo frivolno sećanje na mladost, već, u ovom slučaju, povod za poređenje; da li je danas u eri cyber provoda, lajkova, Instagrama ili totalne neprivatnosti – bolje nego pre tridesetak godina? Hodajući kroz fotografije Miladina Jeličića Jele, koji je bio i učesnik i svedok tih fascinantnih vremena, odgovor se sam nudi: ipak je osamdesetih bilo bolje jer je bilo prirodnije, ljudi su se stvarno družili i zabavljali i pričali i zajebavali se i slušali new wave i punk i reggae… i bili zajedno, znajući da će uvek na Akademiji naći onog koga traže. Svako je imao bar nekoliko prijatelje od krvi i mesa, ne virtual friends with likes. Jeličićeve fotografije emocionalni su šok za organizam; njihova spontanost, nelažirana atmosfera, bogatstvo detalja, razigrana osećajnost – kao da su ljubavni hommage vremenu za koje je autor možda još onda znao da su nepovratna i da se ništa slično nikad više neće dogoditi. U toj posvećenosti da se uhvati ritam života, kao da postoji podzemna senka tragedije: dok na Jelinim fotografijama gledate zagrljene Milana Mladenovića i Margitu Stefanović, ili raspoloženog Bojana Pečara ili još raspoloženijeg Igora Pervića – iz ove nas današnje životne luke prožima slutnja da je sudbina upravo htela da tragedijom pečatira baš najbolje iz jedne generacije. Zato su Jeličićeva dela mnogo više od dokumenta; njegove fotografije su možda jedini pravi dokaz da smo u jednom periodu naših života imali istinsku veru u taj isti život koji nam se ovom izložbom vraća ne kao puka nostalgija, već kao motiv da repriziramo prošlost čiji je nezaboravni eho: “Nemoguće – to je naš cilj”. Jeličićevi radovi dokazuju da je osamdesetih godina nemoguće bilo – sasvim moguće. Uostalom, pogledajte te fascinantne Jeline radove: on nije samo Bolju prošlost sačuvao od zaborava, on je uspeo da ta Bolja prošlost i dalje živi. Jer, ove fotografije nisu deo istorije, one su same – Istorija.

Promocija prvog albuma grupe Boa

Debi album grupe Boa, jednostavno nazvan “Boa”, sniman je u jesen 1981. u Švedskoj, u mjestu Torsby, u produkciji Tihomira Tinnie Varge, a za izdavačku kuću “Suzy”. Teatar &td (Studentski centar) bio je siječnja 1982. mjesto gde je održana koncertna promocija ovog albuma pred mnogobrojnim gostima, među kojima je najviše bilo rock novinara i kolega muzičara. U grupi Boa tada su bili: Mladen Puljiz (klavijature, vokal), Slavko Remenarić (gitara), Igor Šoštarić (bubnjevi) i Damir Košpić (bas). Naš dragi čuvar Bolje prošlosti, fotograf Goran Pavelić Pipo sačuvao je u svojoj arhivi kadrove sa ovog happeninga; pogledajte kako je sve to izgledalo u zimu 1982, kad je pjesma “Milion” proslavila grupu Boa!

Josh Wang: Lepota u izolaciji

Zašto drama stoji sama?

U modernoj fotografiji sve je više onih koji se okreću samoći, pa tako i kada je u pitanju današnji gost XXZ magazina, fotograf Josh Wang. Njegovi subjekti uglavnom ne odišu životom, čak i kada jesu živi, ali zato nude slojevit kontekst koji posmatrača ostavlja u nedoumici šta je nekoj sceni prethodilo, i šta se dogodilo posle. Wang je pristao da deo svojih fotografija podeli sa čitaocima XXZ magazina, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Marcos Guinoza: Komadanje bez posledica

Kad bi balon glava bio

Marcos Guinoza, grafički dizajner i novinar iz Brazila, današnji je gost XXZ magazina. Za digitalni kolaž se zainteresovao pre tri godine, da bi mu se vremenom u potpunosti okrenuo, budući da mu omogućava da svoje subjekte izmišlja od početka, i da se prema njima odnosi bez uzdržavanja i granica. Vizuelna poezija koju stvara pre svega je inspirisana nadrealizmom, minimalizmom i konstruktivizmom, ali i osnovnim iskustvima ljudskog postojanja, te osećanja poput usamljenosti, melanholije i opšte nestabilnosti. Iako stoje kao na klackalici, obično podeljeni u više delova, što ih sprečava da ostanu celina, njegovi nas subjekti podsećaju da su neka iskustva univerzalna, što ih ne čini manje zanimljivim za istraživanja koja ponekad vode do samog kraja. Guinoza je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih kolaža, a oni koji budu poželeli da vide više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Michael Schwan: U ruševinama

Vašu kuću nešto divno boli

Današnji gost XXZ magazina je Michael Schwan, fotograf u čijem su fokusu napuštena mesta i lepota raspadanja. Zbog ljubavi prema ruševinama iz rodne Nemačke putuje u sve delove Evrope, te na tom putu ne pronalazi samo inspiraciju već i otvorene ili odškrinute prozore kroz koje se uvlači u ono što je prošlo, a kako bi lepotu starih građevina doživeo u svoj njenoj punoći. Rođen je 1988. u Saarbrückenu, te je fotografijom počeo da se bavi još u detinjstvu. Kako su rasli umetnički prohtevi, tako je rasla i potreba za što profesionalnijom opremom, pa je nakon što je upisao fakultet nabavio svoju prvu pravu profesionalnu kameru. U tom trenutku je njegova ljubav prema pejzažima i napuštenim zgradama počela da ostvaruje svoj puni foto-potencijal, pa je, za razliku od mnogih koji žure u budućnost, počeo da se profesionalnije okreće ka prošlosti. Tako je ostvario ono o čemu je sanjao još kao osmogodišnjak, te su mnoga izgubljena mesta u njegovom radu pronašla spas, možda ne od zuba vremena, ali sigurno od potpunog zaborava. Schwan je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da vide više mogu to da učine na njegovom web-sajtu, online prodavnici, Facebook ili Instagram profilu.

Goran Pavelić Pipo: Arhivirana photo povijest (2)

Zagrebačka osamdeset sedma u koloru

Naš dragi Goran Pavelić Pipo, jedan od najprilježnijih čuvara Bolje prošlosti, vraća se sa svojim kolor-radovima nastalim osamdesetih godina. Ovog puta predstavljamo uspomene iz 1987, kad se Zagreb spremao za Univerzijadu. Svega tu ima: i rokera i curica i povjesničara umjetnosti i novinara i dragih ljudi s kojima je Pipo dijelio zagrebački asfalt i prostor ispred ''Zvečke'' ili ''Blata''. Kako sam kaže “to su ljudi koje sam svakodnevno viđao na zagrebačkim ulicama ili smo se sretali negdje drugdje”. Priličan dio ovih fotografija nikad nije objavljen, te je zadovoljstvo tim veće što se premijerno pojavljuju na našem XXZ portalu, a biće ih još u nekoliko nastavaka...

Marzio Toniolo: Sve je povezano

Konjska snaga u običnom životu

Današnji gost XXZ magazina je Marzio Toniolo, učitelj i fotograf iz Milana. Najviše ga, kako sam kaže, privlači ulična fotografija, te njegov rad okuplja niz scena iz svakodnevnog života, koje, u duhu nemačke serije „Dark“ kojom je i sam inspirisan, tvrde i dokazuju da je sve povezano. Od novorođenčeta koje udobno drema u majčinom naručju, do starijeg gospodina koji nag odlazi u nepoznatom smeru, život pravi pun krug, te ono što se našlo između ističe značaj svakog trenutka i svakog pokreta, te svakog subjekta, pa makar to bio i konj na usamljenom putu negde u Italiji. Jasno je da na njegov rad utiče i savremeni serijski program, pa su, pored spomenute serije „Dark“, to i „Stranger Things“, te „Twin Peaks“, tako da fotografije nude onu atmosferu koja privlači sve ljubitelje misterija i onostranih situacija u televizijskom programu. Uprkos ljubavi ka misteriji i ukletim šumama, Toniolo podvlači i ljudski element, koji svoju punoću doživljava tek kada ostane napušten, daleko od gradskog haosa. Marzio trenutno radi na dva projekta, te u okviru jednog prati život jedne cirkuske porodice, dok u drugom pokušava da oživi triler priču čiji je autor. Oni koji budu poželeli da pogledaju ostatak njegovih fotografija mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Livia Belkova: Slovakinja u Turskoj

Koraci ko laki oblaci

Livia Belkova, današnja gošća XXZ magazina, rođena je u Slovačkoj, ali je dom i foto inspiraciju pronašla u Turskoj, u mestu Alanya. Kako sama kaže, ne spada u one fotografe koji su „rođeni sa kamerom u rukama“, već u one samouke, koji su iz velike ljubavi razvili i veliku veštinu. Prvobitno se bavila slikarstvom, ali se vremenom okrenula fotografiji, pa svet danas najčešće posmatra kroz objektiv. Belkova kroz svoje fotografije priča slojevite priče, pa pojedinačna kompozicija posmatrača može da odvede u niz scena, a u zavisnosti od stepena razvijenosti mašte. Svoje fotografije svrstava u polje ulične fotografije, ali se očigledno radi o foto-dokumentima koji hvataju i čuvaju jedan način života. Sve fotografije su snimljene u Alanyi, a oni koji budu poželeli da vide više mogu to da učine na njenom web-sajtu ili Instagram profilu.

Iona Chavela: Voće na čistom vazduhu

Glava u oblacima, deca u šumi

Fotografija se polako pretvara u belešku, u način da se uhvate i sačuvaju trenuci. Foto-dnevnici su tako postali mesta za skladištenje prizora koji su se bar na kratko zadržali u fokusu, i odvukli oko na svoju stranu. Kao dokaz tome služi i ono što radi Iona Chavela – današnja gošća XXZ magazina – čije su fotografije proizvod svakodnevnog života, a posebno prirodnog okruženja koje ume da iznenadi, te pokaže nešto sasvim neočekivano i sveže. Chavela inspiraciju crpi i iz filmskih scena, a posebno iz radova Wesa Andersona, pa se trudi da u stvarnosti pronađe boje koje mogu da se vide i u njegovim filmovima. Kako sama kaže, nada se da će posmatrač moći da oseti makar deo onoga što je i sama osećala u potrazi za scenama, te tokom snimanja fotografija. Oni koji budu poželeli da saznaju više o onome što radi Iona Chavela mogu to da učine na njenom Instagram profilu.

Majske razglednice iz Crne Gore

Kotor, turistički epicentar

Prepun turista koji stižu iz celog sveta, Kotor je postao prava Meka za radoznale globtrotere koji tek sad otkrivaju vekovnu lepotu starog, jadranskog grada. Obavezna šetnja kamenitim ulicama kombinuje se sa odmorom po okolnim kafićima ili šopingom, uz obavezno fotografisanje za uspomenu i dugo sećanje. Ni majska kiša nikom nije smetala, naprotiv; oni romantičniji tako su imali još jedan dodatni motiv da nikad ne zaborave Kotor, jedini i jedinstveni...

James Teixeira: Tamo gde ulice imaju imena

Njujork, jedna priča

XXZ magazin vas vodi u Njujork, a zahvaljujući uličnom fotografu Jamesu Teixeirau čije umetničko interesovanje pokriva ulice ovog grada. Fotografiše pod pseudonimom Destro77, i za svojim subjektima traga još od 1995. godine. Kako sam kaže, fotografija je za njega „produžetak prirodnog čula vida“, i „sredstvo kojim svaki trenutak može da se transformiše u umetnost“. Teixeira je i osnivač udruženja Fuji Street NYC koje okuplja fotografe koji koriste Fuji opremu, i dele ljubav prema njujorškim ulicama. Oni koji budu poželeli više fotografija koje je snimio naš današnji gost, te drugi članova udruženja, mogu da ih potraže na njegovom web-sajtu, Instagram profilu i Instagram profilu Fuji Street NYC kolektiva.

Retro SFRJ: Vlak “Bratstva i jedinstva”

Kad su se voleli Slovenci i Srbi (2)

Krajem avgusta prošle godine objavili smo prvi deo retro-galerije “Kad su se voleli Slovenci i Srbi”, uz fotografije koje snimio Jože Gal. Devet meseci kasnije, evo nas sa nastavkom priče; ovog puta sa fotografijama iz arhive Dragiše Modrinjaka. Slovenci su ga zvali “Vlak Bratstva in enotnosti”, Srbi su ga zvali “Voz bratstva i jedinstva”, ali su se lako i odmah razumeli. Iz današnje i jučerašnje i decenijske postapokaliptične atmosfere u kojoj svi tobož mrze Srbe – izgleda kao fatamorgana da je postojao vlak koji se zvao voz koji je Srbijance vozio u Sloveniju, a Slovence u Srbiju. Ali, to nije bio običan voz koji se zvao vlak; građani su na železničkoj stanici sa nehinjenim oduševljenjem čekali svoje drage goste, uz pjesme, cveće i zastave. Ljudi su – o, užasa – hteli da upoznaju jedni druge, da nešto nauče jedni o drugima, da razmene iskustva, da postanu prijatelji. Sve se to dešavalo u tamnici naroda zvanoj SFRJ. Srbijanci su posećivali Ljubljanu, Maribor, Laško, svuda pozdravljeni kao najdraži prijatelji; Slovenci su posećivali Beograd, Kragujevac, Niš, svuda pozdravljeni kao najbolji prijatelji. Bratstvo i jedinstvo nije imalo navodnike, jer je bilo logično da Slovenac Srbinu bude drug u nevolji, najbolji frend, a da Srbin Slovencu bude drug u nevolji, najbolji frend. Pogledajte galeriju koju je 1960. i 1961. snimio mariborski fotoreporter Dragiša Modrinjak: ugledajte kako Srbijanci u narodnim nošnjama ponosito hodaju Slovenijom, uz aplauze građana; uočite osmehe na licima, nađite s lakoćom tu radost koja je negde, najednom, nestala. Danas, kad su mržnja i predrasude u dugom i srećnom braku, ponekad se treba setiti da je prošlost ipak bila – bolja. Vozovi i vlakovi “Bratstva in enotnosti” više ne idu tračnicama SFRJ. Živimo vreme kad su Srbi i Slovenci potpuni tuđini, nepoznati jedni drugima. Srećom, fotografije prošlosti i postoje da demantuju stvarnost: zato, staro “Bratstvo i jedinstvo” odjednom ima uzvišen smisao.

Nikos Stamatopoulos: Memoari poslednjeg kaktus cara

Čarobno mleko maslačka

Današnji gost XXZ magazina – fotograf Nikos Stamatopoulos – je, ni malo slučajno, rođen baš u Sparti, te iz središta jednog od najpoznatijih homoerotskih mitova krenuo putem sopstvenih kvir interesovanja, da bi 2004. stigao do Atine. Ubrzo nakon što je napustio rodni grad počeo je da se bavi glumom, ali se njegov fokus polako pomerao ka fotografiji, a što je više istraživao sopstveno, te tela drugih. Njegov stil je evoluirao kako se kretao između Londona, Singapura, Santorinija, Balija i Roterdama, pa je polako pomerao granice, i inspiraciju sve više pronalazio u starim pornografskim sadržajima. Tako je brzo privukao pažnju globalne kvir zajednice, a zbog provokativnih snimaka koji se igraju živim bojama i živim telima. Njegovi radovi objavljivani su u poznatim kvir magazinima, a stigao je i do festivala Queer Art: Civil Disobedience 2016- 2018 u Atini, te He 2017: Questioning and Queering "Masculinity" u Los Anđelesu. Živela vidljivost! Stamatopoulos je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da vide i saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Marco Zedler: Ljubav prema ruralnom

Nemačko selo nije za seljake

Fotograf Marco Zedler odrastao je na jugu Nemačke, u mestu Hesse, pa odatle ljubav prema tamošnjim seoskim predelima. Nakon projekta „Werd“, Zedler danas radi na novoj seriji "Landstrich", što je nemački termin za ruralne krajeve. Na ovim fotografijama su prizori iz severne Švajcarske, koje fotograf opisuje kao „prilično ruralne“, ali je na prvi pogled jasno da se ti predeli bitno razlikuju od balkanskih „selendri“, budući da nude širinu i tišinu koje izbija iz svake jutarnje magle. Mada prostori izgledaju potpuno prirodni, fotograf ističe da se radi o površinama koje ljudi intenzivno koriste, pa je svaki kvadratni metar oblikovan čovečijim rukama, precizno i čisto, bez nepotrebne buke i divljih deponija. Krajevi često izgledaju napušteno, zato što se meštani nakon napornog rada povlače u privatnost svojih domova, što stvara nestvarnu, magičnu tišinu idealnu za meditacije. Zedler je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo projekta "Landstrich",, a oni koji budu poželeli da saznaju nešto više o Zedlerovom radu mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.