Fotogalerija

Gga 01 S

Odbrana homoseksualne ljubavi (6)

Amor impossibilis: Istorija žena koje su volele žene

Jedan od epiteta koji se pridavao lezbijstvu u ranonovovekovnoj Evropi bio je amor impossibilis, nemoguća ljubav, budući da reč „lezbijka“ nije postojala za učenjake toga vremena. Ipak, reč lezbijka upotrebljava se bar od X veka, kada je priča o Sapfo počela da se povezuje sa seksualnim odnosima između žena. Nema dokaza da su žene koje su volele žene koristile tu reč kako bi opisivale sebe, budući da je u to vreme bila oznaka za sramotu, ne za identitet. Za razliku od muške sodomije, protiv koje su se vodili mnogobrojni sudski postupci, koncept lezbijstva nije se temeljio na jasno definisanom seksualnom činu. Malo je ljudi u ranom novom veku čulo za termin lezbijka, a i oni koji su ga znali nisu ga tumačili kao što se to čini danas, što važi i za mnoge druge termine, poput prijateljstva, ljubavi i seksa, koji su u to vreme takođe imali različita značenja u odnosu na to kako ih danas razumemo.
Partigana1

Primjeri za uzor: Smrt fašizmu, sloboda narodu

Partizanke kakve do sada niste vidjeli

Povodom obilježavanja i proslave značajnih događaja iz Narodnooslobodilačke borbe, Savez antifašističkih boraca i antifašista Republike Hrvatske upriličio je prije nekoliko godina veliku izložbu koja je obišla Zagreb, Dubrovnik, Split, Varaždinske Toplice… Nažalost, izložba nije imala regionalni karakter, te je mnogi iz novonastalih država bivše SFRJ nisu vidjeli. Zahvaljujući portalu Saveza antifašističkih boraca RH, u prilici smo da u nekoliko nastavaka na našem sajtu predstavimo ovu dragocenu dokumentarnu zbirku. Za početak odabrali smo deo izložbe pod naslovom “Žene u borbi” gde u katalogu piše sledeće: Početkom ustanka i u vrijeme osnivanja prvih organa narodne vlasti, žene su se uključivale u široki narodni front. Širom zemlje osnivane su razne organizacije žena ciljevi koji su bili isti: oslobođenje zemlje od okupatora i borba za ravnopravni položaj žena u društvu. One su se masovno priključivale NOP-u kao borci, vojni i politički rukovodioci, liječnice, bolničarke, a posebno kao aktivne sudionice u zaleđu fronta (…) Žene su žrtvovale svoje mlade živote, svjesne da je put do ciljeva NOB-a u Hrvatskoj moguće ostvariti samo bespoštednom borbom s nositeljima najstrašnije ideologije u povijesti naših naroda – fašizma. Nije se rijetko dešavalo da su borci poslije napornih pokreta i borbi padali od umora, a partizanke nastavljale obavljati razne “domaćinske poslove”. Samo spretne ženske ruke mogle su pomoći borcima u brizi za lakše ranjenike i bolesnike, te u izvršavanju mnogobrojnih „neborbenih poslova“. U kulturno-zabavnom životu svojih jedinica partizanke su bile nezamjenjive sudionice. Kao odlične pjevačice, recitatorke i glumice sudjelovale su u umjetničkim programima priredaba organiziranih za borce i narod. (…) O značajnom učešću žena svjedoče i podaci da su u NOB-u u Hrvatskoj s puškom u ruci sudjelovalo 43.660 žena, da je živote položilo 4.579 žena, da je 40.150 žena stradalo kao žrtve fašističkog terora, ali je od 290 proglašenih narodnih heroja samo 18 žena, od kojih su njih 14 položile svoje živote u NOB-u… Slava im!
Catzz1

Miyoko Ihara: Uloga mačke u običnom životu

Moja baba mačkoljupka

Japanska fotografkinja Miyoko Ihara već više od 15 godina fotografiše svoju baku Misao i njenu mačku, a kako bi dokumentovala i od zaborava sačuvala odnos koji ove dve imaju. Mačka je dobila ime Fukumaru, što na japanskom znači „krug sreće“, a nakon što se jednog dana pojavila u dvorištu devedesetogodišnje starice, i od tada postala njen nerazdvojni saputnik koji joj pravi društvo u svakodnevnim aktivnostima. Čini se da je Vislava Šimborska mislila baš na ovakve saputnice, a kada je pisala o mačkama: Mačka ne bi da umre./ Jer šta da radi mačka/ u praznom stanu./ Da se penje na zidove./ Da se češe o nameštaj./ Kao da je sve ostalo nedirnuto,/ pa ipak izmenilo se./ Kao da ništa nije pomereno,/ pa ipak ispremeštalo se./ I uveče lampa više ne gori./ Čuju se koraci na stepeništu,/ ali nisu to ti./ Ruka koja stavlja ribu u činiju/ opet nije ona stara./ Nešto ovde više ne počinje/ u svoje uobičajeno vreme./ Nešto se ovde ne odvija/ kako treba./ Neko je ovde bio i bio,/ a zatim odjednom iščezao/ i uporno ga nema./ Pregledala je sve ormane./ Optrčala sve police./ Zavukla se pod tepih i pregledala./ Čak je prekršila zabranu/ i razbacala papire./ Šta ima više da se radi./ Da se spava, da se čeka./ Samo neka se vrati,/ samo neka se pojavi./ Pokazaće mu već/ da se tako s mačkom ne može./ Ići će mu u susret/ kao da to čini preko volje,/ polagano,/ na veoma uvređenim šapama./ I bez velike radosti, za početak. (Vislava Šimborska, Mačka u praznom stanu)
Grafis 01 S

Uličarenje u umetnosti

Put oko beogradskih grafita

Grafit je reč i slika koja nastanjuje neki zabranjeni prostor. Pojavljivanje u takvom prostoru otvara pitanje grafita kao kulture, subkulture ili vandalizma. Pokušaji da se prostor grafita pripitomi, odnosno da se odredi gradski prostor predviđen za crtanje grafita, neuspeo je jer oduzima grafitima snagu koju imaju. Kao književne strukture grafiti se opisuju unutar poetike malih literarnih formi, a najbliži su poslovici i aforizmu. Poetika grafita (iako jedinstvene poetike nema) uz literarnost, likovnost i jednostavnost uključuje i specifičnu komunikaciju. Učesnici tog komunikacionog procesa aktivni su. Njihov dinamičan odnos znak je poetike, ali i razlog nestalnosti, brzog nestajanja grafita. Autor grafita obraća se ciljanim recipijentima (pojedincu ili skupini) koji obično zauzimaju aktivnu poziciju. Recipijent kao aktivni učesnik na tekst-grafit odgovara, menja ga, prekrojava, precrtava, briše. Ostavlja svoj znak. Delo (tekst) je u takvom komunikacijskom modelu nestalno, nezaštićeno. Autor grafita je u sličnom položaju kao autor usmene književnosti – najčešće je anoniman, nepoznat, a njegovo delo nezaštićeno autorskim pravima. Takvi odnosi omogućavaju i priželjkuju dinamičnu komunikaciju. U zatvorenijim sredinama još uvek kontroverzan, često shvatan kao oblik vandalizma ili likovni izraz koji je u vezi samo sa određenim pokretima (poput hip-hopa ili punka), street art u vidu grafita i stencila često je najbolji način da se oseti kako neki grad diše, šta o aktuelnim društvenim problemima misli njegov najvažniji deo: njegovi obični stanovnici, kolika je građanska svest i kako promišljaju pojedinci koji urade tako jednostavnu stvar - odluče da kupe sprej i napišu ili nacrtaju stav na neku fasadu. Jeste da on verovatno neće doprineti nekoj važnoj promeni ili poboljšanju, ali će značiti mali detalj više u urbanizaciji grada, te će povećati osećaj postojanja građanske svesti u određenoj sredini. Zbog navedenih karakteristika upravo su grafiti – političke poruke predstavljali neizostavan deo studentskih protesta '68 i svih sličnih pokreta za oslobođenje u novijoj istoriji sveta. Zahvaljujući stranici My Own Private Travel Experience – MOPTE i našoj fotografkinji i snimateljki Mariji Đoković vodimo vas na put oko beogradskih grafita.
Rijje 01 S

Iz arhiva Željka Stojanovića: Upoznati Rijeku (4)

Živjeti s morem i pučinom

Geografija kaže da se Rijeka nalazi na 186 km jugozapadno od Zagreba, na severnoj obali Riječkog zaliva, kao dela većeg Kvarnerskog zaliva Jadranskog mora, koje se kao veliki zaliv Sredozemnog mora najdublje uvuklo u evropsko kopno. Ljubav prema Rijeci opet kaže da je to grad koji neki od nas pamtimo po sledećim pojmovima: Otokar Keršovani, NK „Rijeka“, punk, Paraf, Let 3, Grad, Goran Lisica Fox,Termiti, Denis & Denis, Gradska knjižnica Rijeka, luka u kojoj trune Titov „Galeb“, Europska prestonica kulture 2020, Hrvatsko narodno kazalište, Gradsko kazalište lutaka, Art kino Croatia, omladinski list „Val“, Bojan Mušćet, Velid Đekić, Zoran Žmirić, grafit „Paraf punk“, more, kafići... Konačno, autor ove fotogalerije Željko Stojanović živeo je nekoliko godina u Rijeci i strpljivo, s ljubavlju slikao grad uveren da će svaki od kadrova nadživeti prošlost i pokazati se u svojoj punoj lepoti. Što se i desilo kad smo odlučili da foto-priču o Rijeci pretvorimo u xxz-foto-feljton od šest nastavaka. Da se lično uverite da je malo tako lijepih gradova kao naša Rijeka: uživanje je zagarantovano!
Crnagor 01

Septembarsko leto 2018. godine

Crna Gora kao na dlanu

Naš fotoreporter Braca Stefanović ni ovog septembra/rujna nije mirovao: krenuo je u Crnu Goru i obišao aktuelne turističke toponime, među kojima su – Durmitor, Kotor, Lovćen, Tivat, Prčanj, Ulcinj, Pljevlja, Njeguši i Dobrota. Dokumentovane uspomene spakovane su u 46 kadrova koji nas vode kroz more, planine, brda, marine i lokalne terase s pogledom na pučinu. Savršen eskapizam za hladnu, bezdušnu jesen.
Texx 02 S

Koncert za nezaborav

Texas u Beogradu

Svaki napaćeni skeptik koji je umislio da će beogradski koncert škotskog benda Texas biti još jedna nostalgična i isprazna tezga – s pravom će biti ismejan nakon briljantne muzičke žurke u devastiranoj Hali sportova. Oko dve hiljade žestokih fanova koji su znali čitav repertoar grupe Texas, bez obzira što je od njihovog debi albuma „Southside“ prošlo tek 29 godina – zajedno s neumornom i dinamičnom pevačicom Sharleen Spiteri, napravili su atmosferu o kojoj danas samo mogu da sanjaju mnogi tobož aktuelniji izvođači. Bila je to masovna kućna zabava u kojoj se pevalo na pozornici i ispred nje; gde se razgovaralo i smejalo; gde su nekadašnji hitovi u novom ruhu zvučali moćnije i dramatičnije nego ikad pre. Ovakvi Texas, prevejani profesionalci, majstori da improvizuju i ludo se zabavljaju na sceni, vratili su veru u pravu muziku: njihov crossover pop rock, uzbudljivo soul nadmetanje ili žestoki gitaristički dance – opijenu publiku bacili su u emocionalni trans od kojeg se nije lako oporaviti. Vredelo je gotovo tri decenije čekati ovakav Texas: jer, ono što se desilo u Hali sportova bilo je više od koncerta, nešto kao paranormalno rock iskustvo iz definitivno bolje prošlosti.
Gajga1

Homoerotika u umetnosti (4)

Jedan je pokušao

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.
Kucc 01 s

Joshua Smith: Urbana apokalipsa

Minijatura na usijanom krovu

Australijski umetnik Joshua Smith je svoju ljubav prema urbanim ambijentima pretvorio u minijaturu, pa u poslednje dve godine kreira gradske pejzaže koji su bogati detaljima. U procesu stvaranja koristi materijale iz svakodnevnog života, a da bi minijaturne konstrukcije učinio što verodostojnijim. Zgrade koje prevodi u minijaturu obično su odavno zaboravljene, i predviđene za rušenje, a Smith ih hvata u stanju u kakvom se trenutno nalaze, a koje je tek odjek njihove prvobitne funkcije, te sjaja. Njegove kreacije ipak nisu samo svedočanstvo o postojanju prostora koji sve brže nestaju, već i umetnička dela koja su proizvod ozbiljnog i predanog rada, te veštine umetnika.
Korre 01 S

Parade za sedamdesetu godišnjicu

Praznik u Severnoj Koreji

Interesovanje za reportaže iz Severne Koreje objašnjava činjenica da ih jedva ima, a kada do nas i dođu fotografije iz zemlje koja je poprimila oblik jedne od najbolje čuvanih tajni na svetu, obično se radi o materijalu koji je nastao krišom, i zbog kojeg je fotograf rizikovao mnogo više od novčane kazne, te proterivanja iz zemlje. Izuzetak su proslave i velike parade, kada zemlja pristaje da sa ostatkom sveta podeli masovne događaje, koji demonstriraju odanost građana, te moć aktuelnog vođe. Tako je i ove godine, a da bi obeležila 70. godišnjicu, Severna Koreja organizovala vojnu paradu, masovne igre sa gimnastikom i umetničkim ponašanjem uopšte, da bi se sve završilo sa mnogo vatre i baklji. Svečanost je mesecima pripremalo na desetine hiljada vojnih uposlenika, a ovogodišnje parade su se nešto manje fokusirale na vojnu moć, a više na internacionalne veze.
Prdie 01 S

Belgrade Pride 2018.

Ne pristajemo da u strahu od terora budemo getoizirani

Srpski homofobi, i homofobi uopšte, te oni koji se bore sa auto i internalizovanom homofobijom, neretko postavljaju pitanje „Čemu parada?“ Sa njihove pozicije, sa koje se demokratija i društveno uređenje shvataju kao tiranija većine, ovo pitanje je, kako oni veruju, na mestu. Ako je do njih, sve manjine sveta trebalo bi da se svedu na veličinu makovog zrna, što mnoge manjine i prihvataju, budući da je to strategija prilagođavanja i preživljavanja. Takvo ponašanje osnaženo je i konstantnim porukama većine, koje se, u slučaju da se pojedinac/pojedinka usude da govore u svoje , te ime svih pripadnika neke manjine, obično javljaju u obliku pretnji smrću, ili upozorenja „da će im posle đavo biti kriv.“ Iako borba za autonomiju podrazumeva svakodnevnu aktivnost na ličnom planu, a kroz autovanje, uticanje na povećavanje vidljivosti, te borbu za partnere i ljubavnike, kao i za ono što se smatra porodicom, Parada ponosa je tu da glasno kaže „mi ne pristajemo da u strahu od terora budemo getoizirani, da se krijemo, da budemo manji od makovog zrna, jer, kao i pripadnici većine, imamo pravo da budemo ono što jesmo, privatno i javno, sviđalo se to većini ili ne“. Tako je Prajd i politički, ali i individualni, svakako javni, čin koji komunicira i ono što pojedinac ponekad nije u stanju. I upravo bi zbog toga Prajd trebalo da bude dan kada se zaboravlja na sve podele unutar manjine, na sve slojeve, klase i nesuglasice, kada se stane ispred ili iza zastave, gde se nađe mesta, jer to je dan kada kvir građanin može slobodno da prošeta gradom, ma koliko različit i sa ma koliko obeležja na sebi, te da se kreće ulicama kojima svakodnevno prolazi, u kojima živi, radi i voli. Danas je u Beogradu održana osma po redu Parada ponosa, koja je u istoriju ušla kao prva Parada na kojoj je bilo više učesnika nego policije. Pored zahteva ovogodišnjeg Prajda, koji uključuju odgovornost države za zaštitu ljudskih prava LGBT+ osoba, sankcionisanje nasilja nad LGBT+ osobama i primenu člana 54a Krivičnog Zakonika Srbije (zločin iz mržnje), usvajanje Zakona o rodnom identitetu, usvajanje Zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, podsticanje objektivnog i nesenzacionalističkog izveštavanja o problemima LGBT+ osoba, reformu sistema obrazovanja, uključujući uklanjanje diskriminatornih sadržaja iz udžbenika, usvajanje zakona koji će pored ostalih vidova vršnjačkog nasilja i uznemiravanja prepoznati i sankcionisati i one slučajeve koji su učinjeni zbog seksualne orijentacije i rodnog identiteta žrtve, Paradom je odjeknula i poruka kume ovogodišnjeg Prajda, novinarke Suzane Trninić, koja je, između ostalog, rekla i da ćemo „više pamtiti prijatelje koji su ćutali, nego neprijatelje koji su bili glasni.“
Dinos1

iPhone Photography Awards

Očna veština jednog vlasnika telefona

Iako je sve više onih koji tvrde da savremeni telefoni, te drugi uređaji, uništavaju umetničku fotografiju, mnogi fotografi će se složiti da je kamera ta koja pravi fotografiju, ali da je veština iza objektiva ona koja je čini spektakularnom. Pravi fotograf, sa oštrim okom za boju i kompoziciju, može da napravi sjajnu fotografiju i uz pomoć kamere sa iPhone uređaja, a dokaz za to su pobedničke fotografije sa takmičenja iPhone Photography Awards za 2018. godinu.
Hlmt1

Helmut Newton: Obezličeno polje ukusa i stila

Doručak kod Kerbera

Helmut Newton spada među najprovokativnije fotografe XX veka, a ono što je stvarao provociralo je, te stimulisalo one društvene tačke na koje su konzervativni pojedinci najosetljiviji. Rođen je u imućnoj jevrejskoj porodici 1920. godine u Berlinu, te je pohađao prestižnu berlinsku američku gimnaziju u koju ga je otac upisao zbog tada aktuelne podele između Jevreja i “arijevaca," a iz koje je, zbog izuzetne lenjosti, izbačen posle samo nekoliko meseci. Prvi foto-aparat kupio je od džeparca kada mu je bilo tek dvanaest godina, a film iz koji je koristio tom prilikom sadržao je osam fotografija, od kojih je samo jedna uspela, pa je mladi fotograf na nju bio naročito ponosan. Sa šesnaest godina počeo je da uči fotografiju u studiju poznate berlinske fotografkinje Elze Simone, a dve godine kasnije oprobao se kao reporter u listu Singapur Strejts Tajms, iz kojeg je već nakon dve sedmice otpušten. Danas već kultne erotske fotografije Helmuta Newtona proslavljaju koncept života kao performansa, u okviru kojeg seks i nasilje, postavljeni kao pozorišna drama, uprkos uzbuđenju koje izazivaju, prevode seksualnost iz oblasti emocija i ljubavi u obezličeno polje ukusa i stila.
Psos 01 S

Gerrard Gethings: Ljubi kera svog

Lavež i umiljavanje ponosnih vlasnika

Psi i njihovi ljudi razvili su toliko jake veze, da ne čudi što nakon nekog vremena koje provedu zajedno počinju da liče. Sličnosti uglavnom počivaju na suptilnim detaljima, koje fotograf Gerrard Gethings ističe u okviru portreta koje pravi, a tako da psi i njihovi vlasnici izgledaju gotovo kao rođaci. Ideja da vlasnici vremenom počinju da liče na svoje pse podvrgnuta je i naučnom testu, a pionir u istraživanju na ovom polju bio je psiholog Michael Roy. Eksperiment je izgledao tako što je Roy fotografisao pse i njihove vlasnike odvojeno, da bi potom od ispitanika zatražio da fotografije spoje u odgovarajuće parove. Rezultati su pokazali iznenađujuću tačnost, pa je čak 80% ispitanika ispravno povezalo fotografije pasa sa onima na kojima se nalaze njihovi vlasnici. This is a dog’s world.
Pargg 01 S

Jonska obala Grčke (2)

Tvrđave, masline i more

Smeštena na obali Jonskog mora, Parga izgleda poput nečega što je nastalo iz spoja realnosti i mašte. Okružena bujnom vegetacijom, maslinjacima, plažama i morem koje generiše neverovatne boje, ona je savršen primer toga koliko slikovit može da bude neki primorski gradić, te je postala i popularna turistička destinacija. Autentična i nesvakidašnja, a opet jednostavna, ubediće vas da ste pronašli svoj komad raja, u kojem svaki osećaj anksioznosti izgleda kao daleka prošlost. Naša fotografkinja Marija Đoković donela nam je komadić grčkog leta, a kroz prizore koji Pargu opisuju bolje od bilo kojeg teksta.