Fotogalerija

“Poduhvat koji predviđam nije povezan sa melodramom, već sa činjenicom da je život, onakav kakav ja sada živim, serija očekivanja. Ja sam (bila) ne jedinstvena, no posebna. Zato sam bila umetnik. Stvarala sam poseban jezik kojim bih ljudima predstavila svakodnevne stvari koje i ja sama vidim ali da im pritom pokazem nešto drugačije… Ovo nema nikakve veze sa nemogućnošću da podnesem metropolu. Niti je povezano sa nesigurnošću u sebe niti sa nestajanjem mog srca. Niti bi trebalo ljudima da očita bukvicu. Jednostavno, druga strana“. (Franceska Woodman, poslednji zapis iz dnevnika, 19. januar 1981. godine)

Neke su godine teže od drugih, kompleksnije, pa predstavljaju prekretnice u istoriji. Tom spisku se pridružila i 2020, koja će ostati upamćena kao godina u kojoj je više od 1,5 miliona ljudi umrlo od korona virusa, ali i po drugim nedaćama – od požara u Australiji, preko zemljotresa, do rasnih nemira u Sjedinjenim Američkim Državama. Skup fotografija koji je pred vama predstavlja svedočanstvo o još jednoj godini za nama i brojne nepobitne dokaze da smo zaista postojali, dovodeći bivstvovanje do besmisla, u sumračnom rasponu od virusa do ratnih i prirodnih katastrofa.

Xiao Yang je kineska umetnica koja fotografiše brutalizam, posebno na Balkanu. Voli noćne fotografije, urbana istraživanja i fotografisanje svetlom. Kombinujući ova tri elementa, stvara prizore koji liče na scene sa neke druge planete. Naročito je privlače napuštene zgrade i betonski spomenici, mesta koja su „prazna i sablasno tiha noću u mraku“.

Indijski fotograf Saibal Sen živi i fotografiše u gradu Bengaluru. Fotografijom se bavi već šest godina, a inspiraciju pronalazi u prizorima sa ulice. Svaka fotografija je rezultat dugih lutanja, te sadrži iskustvo svakodnevnog života – foto zapise o vremenu i prostoru, ljudima i životinjama. Saibal je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Iranska fotografkinja Tahereh Rokhbakhsh živi i fotografiše u gradu Shiraz. Najviše pažnje poklanja narodnim običajima i detaljima koji otkrivaju raskošnu kulturu jednog naroda. Pored obreda i festivala, tu su i verski i istorijski objekti, zidovi koji čuvaju od zaborava. Rokhbakhsh je pristala da nas povede u Iran i sa nama podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njenom Instagram profilu.

Fotografkinja Ayla Güvenç İmir živi i fotografiše u Ankari. Bavi se novinarstvom, a omiljena joj je ulična fotografija, budući da je privlače iznenađenja koja može da pronađe samo u nepoznatim prostorima. Glavni grad Turske joj pruža dovoljno materijala, te ulicama luta u potrazi za stvarima koje se kriju iza ćoška. İmir tvrdi da je običan život ono što u sebi ima najviše fantastike. Pristala je da sa nama podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine ne njenom Instagram profilu.

Marco Cavaliere je italijanski fotograf koji živi i radi u regionu Apulija. Budući da voli da putuje, njegovi subjekti su iz različitih delova sveta, te, kako tvrdi umetnik, izgledaju kao da žive sasvim obične živote. U tim je sitnicama, prizorima koji često promiču, sadržana sva logika života, smisao koji ne pleni svojom veličinom, već jednostavnom lepotom koja je svima dostupna. Cavaliere svoje fotografije poredi sa jednom pesmom Gregorya Corsa: "It is a great feeling to know / that from a window I can go to books to cans of beer to past loves./ And from these gather enough dream / to sneak out a back door". Pristao je da sa nama podeli deo svojih fotografija, ostatak je na njegovom Instagram profilu.

Kao da juče bilo; olovno ratno nebo svilo se nad autoputem koji prolazi kroz Novi Beograd. Godina je 1991, 19. je septembar, četvrtak. Iz daljine grmi nepregledna kolona tenkova Prve gardijske oklopne divizije, zemlja se trese, drhte stakla, zaglušujući tupi zvučni brum. Odjednom, cveće sa solitera i visokih zgrada leti ka tenkovima. Aplauzi na koje vojnici odgovaraju mahanjem. Čuju se povici: “JNA! JNA”. Jedna od najsramnijih epizoda u istoriji Beograda se više ne pominje, sećanje je izbrisano. Ko još pamti likujući naslov iz “Politike” koja je iz uništenog grada tačno pre 29 godina poletno poručila: “Oslobođen Vukovar”. Nesrećni Vukovar bio je 87 dana pod opsadom JNA i svakakvih paravojski; granatirali su ga zverski, danonoćno, da bi ga kraju ‘oslobodili’ do zemlje, pretvorili istorijsko jezgro grada u prah i pepeo. Najstrašnije: ubijeno je preko hiljadu civila, 57 dece, ranjeno je više od 25.000 ljudi, dok je nekoliko tisuća zarobljenika iskusilo srbijanske logore. Nijedan grad u Evropi posle Drugog svetskog rata nije tako temeljito uništen kao Vukovar; čak i tragično Sarajevo koje je tri i po godine bilo u opsadi pod granatama, u poređenju s Vukovarom – izgleda skoro čitavo. Jesu li oni koji su bacali cveće u četvrtak na tenkove i vriskali od radosti – videli tek ‘oslobođeni’ Vukovar? Ne sećaju se. Ne pamte. Kolektivna amnezija progutala je čitave komade krvave prošlosti koji se zajedno s ratnim zločinima guraju negde duboko, da ih niko nikad ne nađe. Kad nema svedoka, nema ničega. Srećom, u ime svih nas koji pamte, nemo, samo fotografijom svedoči Miloš Cvetković koji je u Vukovaru boravio kad je bilo najstrašnije. Zato slike nemaju potpise; jer nema šta da se objašnjava. Užasu i tragediji reči nisu potrebne. Dovoljno je setiti se datuma; 18. novembar 1991, dan kad je zlo pobedilo.

Helen Levitt (1913-2009) je ulice Njujorka fotografisala u periodu od skoro šest decenija, a njene fotografije su inspirisale generacije fotografa i poštovalaca umetnosti. Opisuju je kao jednu od najvećih fotografkinja XX veka, a najpre zbog toga što je uspela da uhvati lirske momente na koje obično oko nije osetljivo, te da sačuva misteriju i tihu dramu koja se odvijala na ulicama velegrada. Njene fotografije su često i duhovite, pa vešto hvataju onu tanku liniju između tragedije i humora koji čoveka čuva od gubitka razuma u svetu koji nije uvek prijateljski nastrojen.

Današnji gost XXZ magazina je turski fotograf Ufuk Akari, koji živi i fotografiše u Istanbulu. Bavi se uličnom fotografijom, a najviše ga, kako sam kaže, raduju nasumični prizori, iznenađenja koja čine samu srž života na ulici i života uopšte. Akari je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Poljska sa ljudskim pravima kuburi već nekoliko decenija, pa je još od 1993. godine abortus bio dozvoljen samo u slučaju incesta ili silovanja, ako je ugrožen život majke, ili u slučajevima kada je jasno da fetus neće dugo poživeti nakon rođenja. Ionako strašnu situaciju pogoršali su dodatni zakonski koraci, pa je 22. oktobra 2020. godine poljski Ustavni sud, uz podršku vladajuće desnice, još više pooštrio ionako nazadne mere, te je abortus zabranjen i u slučaju malformacije ploda. Pored pomenutog, u Poljskoj je i dalje u usponu mržnja i nasilje prema LGBTIQ populaciji, nakon što je 2019. godine oko 100 administrativnih oblasti proglašeno „LGBT slobodnim zonama“. Pripadnici populacije su uplašeni, budući da je Andrzej Duda posle izbora ostao na mestu predsednika, te nastavio sa svojom anti-gej kampanjom, da bi nekoliko meseci kasnije prešao na mizogine teme. Protestuje se u mnogim poljskim gradovima, a pokretu su se pridružili i umetnici. Calvert žurnal je objavio ilustracije koje dodatno osvetljavaju problem, te ističu besmislenost primitivnog ponašanja.

Današnji gost XXZ magazina je indijski fotograf Saurav Biswas, koji živi i fotografiše u Kolkati. Bavi se botanikom, pa fotografije nastaju usput. Njegovi subjekti su često senke, precizno postavljene i tačne, uprkos zamućenim licima i izmeštenim pozicijama. Fotografija je, kako sam kaže, način da pokaže ono što misli i oseća, a crno bela tehnika je uvek dobar kanal za usmeravanje doživljaja iz okruženja. Biswas je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo fotografija iz serije "The Chaotic Pause", a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Današnji gost XXZ magazina je danski foto-umetnik Michael Søndergaard, koji se najviše bavi rastvaranjem i demistifikovanijem muževnosti, te otkrivanjem identiteta. Njegova serija RITE je, tvrde kritičari, elokventna, utemeljena u istini, ali i u ranjivosti. Subjekti su istovremeno krhki i moćni, portreti su mračni, a česti su i religijski motivi, tako da se čini da negde u pozadini blista oreol. Søndergaard je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu, te monografiji, a tu je i prikaz na portalu BOYS! BOYS! BOYS!. Portrete su izabrali i poslali kustosi iz The Little Black Gallery.

Današnji gost XXZ magazina je indijski fotograf Jagannath Saha, koji živi i fotografiše u gradu Murshidabad. Fotografijom se zanima od 2017. godine, a u početku je snimke pravio samo kamerom sa telefona. Najviše ga privlači ulična fotografija, te sve ono što je dokumentarističko i što može da posluži kao svedočanstvo o jednom vremenu, o ljudima, o životu koji se brzo menja. Saha je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Današnji gost XXZ magazina je indijski fotograf Chetan Sharma, koji svet vidi crno-belo. Njegove fotografije su bez boja, ne zbog toga što je tako lakše, već, kako sam kaže, zato što mu se čini da tako hvata vreme i postavlja ga baš tamo gde mu je mesto. Subjekti koje fotografiše imaju dve ili četiri noge, a broj nogu ne utiče na to koliko je neka priča važna, budući da su u ovim prizorima svi jednaki, ali nikako isti. Sharma je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.