Fotogalerija

Lidija u Galeriji SC, objavljena fotografija u ''Pitanjima'' (1979.)

Uz feljton “Sretno dijete”: Photo sjećanje na osamdesete u Zagrebu

Curice izišle na ulice

Naš dragi Goran Pavelić Pipo, čuvar bolje photo prošlosti, pripremio nam je malo podsećanje na svoju izložbu “Zagreb, osamdesete” održanu gotovo prije dve decenije u Galeriji primijenjih umjetnosti SC. Priču o curicama sa Pipovih fotogradfija napisao je za “Polet” daleke 1979. Branko Manojlović – Mance. Mora se pročitati: Evo, stiglo je proljeće. U to se možemo uvjeriti gledajući procvale visibabe po poljima, ptice selice u povratku, razlistalo drveće ili kalendar. Ipak su najuočljiviji znak prisutnosti proljeća, na asfaltu našem svakidašnjem, lagano (raz)odjevene curice koje posljednjih dana primjećujemo u sve većem broju. Razmilile su se gradom, noseći sa sobom raspoloženje, lepršavost i dah svježine, toliko potreban ovom gradu, još mamurnom od zimskog sna. Šeću se Vesne, Željke, Danice, Lade, Sanje, vukući za sobom obavezne torbice, i u njima grožđanu mast, ukosnice, češljeve, pillse, sjenila, pisma, slike... Prolaze tako curice pored užurbanih prolaznika, šajsera, mladih nadobudnih dječaka i drugih predstavnika muškog spola, naoko nezainteresirane za glasne manifestacije divljenja dotičnih. Međutim, one vrlo brižljivo upotpunjuju svoju kolekciju uličnih priznanja, kružeći cijelim gradom Parkovima, plućima grada, ulicama, njegovim aortama, venama i kapilarama, prolaze ta raznobojna tjelašca. Naravno, najzanimljiviji i najzahvalniji dio grada za šetnju je popularni "Tobacco Road" sa svojim orijentalnim draguljem, "Zvečkom". Tamošnjim šajserima je sasvim nevažno vuku li curice svoj image iz Trsta ili iz Kabula. Stoga i nije čudno da je taj kafić uvijek zakrčen njihovim lijepim tjelašcima, a naročito oko jedan popodne ili pola osam navečer kada svi multikromociti stvore veliki ugrušak baš kod "Zvečke", tako da Masarykova samo što ne prsne od embolije. "Ah, kako volim curice!" uskliknuo je (spontano) jednom prilikom Čedomir Lakmus, doajen zagrebačkih šajsera. Taj poklič vrlog nam Čedomira najprirodnija je definicija našeg odnosa prema tim slatkim bićima zvanim puelle vulgaris, iliti curice obične. (Branko Manojlović - Mance, Polet, 28.03.1979.)

Na licu mesta: Izložba fotografija "The Balkan Girl Power"

Feminizam iznova i iznova

Devojke iz svih krajeva regiona okupile su se oko ljubavi prema fotografiji i pokazale da ih mnogo jače povezuju zajednička iskustva nego što ih razdvajaju granice. Svojim fotografijama su iskazale kako vide položaj devojaka i žena u društvu na Balkanu danas, i kako svojom aktivnom ulogom i razbijanjem stereotipa doprinose da naša društva idu napred kroz projekat Balkan Girl Power. Kako objektiv mladih fotografkinja prikazuje realnost devojaka u Srbiji pogledajte na izložbi koja će biti otvorena 8. marta 2019. u 19:30h u Papergirl Galeriji u Beogradu. Učesnice Balkan Girl Power projekta su tokom procesa imale podsticaj mentorki i mentora, iskusnih fotografa i fotografkinja, uz čiju podršku su naučile više o različitim tehnikama, razvijanju ideja, ali i kako mogu da grade svoj put u fotografiji. Mentorsku podršku su pružili Lala Meredith Vula, priznata londonska fotografkinja, Marija Đoković, Tamara Zidar, Blerta Kambo, Fjolla Besimi, dr. Maja Đurić i Tomislav Georgiev. „Fotografija je jako sredstvo kojim devojke mogu da iskažu svoju perspektivu i univerzalni jezik kojim se razbijaju barijere. Međutim, ni samo polje fotografije nije uvek otvoreno devojkama i ženama, što kroz Balkan Girl Power i slične inicijative već godinama menjamo,“ poručuju iz FEMIX-a koji je sproveo projekat u Srbiji. Zajednička vizija društava na Zapadnom Balkanu iz perspektive mladih fotografkinja prikazana je finalnom izložbom koju je oblikovala Lala Meredith Vula. Izložba je otvorena u Tirani u Centru za otvorenost i dijalog (COD) 11. februara 2019, i možete je posetiti do 28. februara. Balkan Girl Power projekat pokrenula je organizacija Social Construct Institute (Albanija), sa partnerima iACT (Crna Gora), Centre Artpolis – Art and Community (Kosovo), makedonskim Nacionalni omladinski savet, i FEMIX-om (Srbija), a podržao Western Balkans Fund.

Na licu mesta: Tri dana u glavnom gradu Albanije

Tirana, omiljena destinacija

Marija Đoković, fotoreporterka našeg portala, boravila je nekoliko dana u glavnom gradu Albanije: Tiranu sam posetila povodom izložbe fotografija „The Balkan Girl Power“ koja je postavljena u kancelariji premijera (Kryeministria). Na izložbi, čija je tema položaj žene na Balkanu, učestvovale su mlade fotografkinje iz Albanije, Crne Gore, Makedonije, Kosova i Srbije. Kao mentorka fotografkinja iz Srbije, dobila sam priliku da po prvi put otputujem u Tiranu. Pored predivnog druženja sa učesnicama i gostoprimstva organizatora iz Albanije, poseban utisak na mene ostavio je sam grad. Tirana je zanimljiv vizuelni spoj modernog i tradicionalnog, kako u pogledu arhitekture tako i po pitanju izgleda i načina života njenih stanovnika. Određeni delovi grada su poznati po svojim restoranima, kafićima i klubovima koji enterijerom i uslugom ne zaostaju za onima iz najpoznatijih svetskih metropola. Očigledno je da se o gradu brine - razvija se, izgrađuje i obnavlja. Težnja za modernizacijom nije potisnula tragove i duh starog grada, tako da postoje i četvti poput bazara gde se mogu kupiti začini i antikvarni predmeti. Na kraju bih dodala za skeptike iz Srbije, da oni za početak uopšte ne prepoznaju naš jezik, a reakcije su pozitivne kada im kažete odakle ste, mnogi vole Beograd ili bi bar voleli da ga posete.

Elvis Presley: Dug otadžbini

Kad u vojsku pođeš

Kralj rokenrola otišao je u vojsku marta 1958. godine. Iako je mogao da služi u specijalnim snagama kao zabavljač, izabrao je da bude deo regularne vojske, zbog čega su ga poštovali kako drugovi koji su u Nemačkoj služili s njim tako i oni kod kuće, u Americi, gde je ostavio na stotine hiljada slomljenih tinejžerskih srca. Elvisova jednogodišnja vojnička služba bila je inspiracija i za nastanak mjuzikla i filma „Bye Bye Birdie“, sa Ann-Margaret u glavnoj ulozi. Zahvaljujući odsluženju vojnog roka, Elvis je stekao nove obožavatelje, naročito među starijom populacijom, koja ga je dotad videla isključivo kao tinejdžerskog idola koji kvari omladinu i navodi američke ćerke na greh.

Mariko Kase: Nova XXZ zvezda

Tokio za početnike

Fotografkinja Mariko Kase nova je zvezda XXZ magazina, te na naš portal donosi prizore iz Tokija, tačnije iz oblasti Shinjuku /Shibuya, u kojoj, kako kaže, najbolje oseća protok energije koja ovaj grad i čini primamljivim za one koji su stalno u žurbi, često toliko da ne vide svet oko sebe, ali i za one koji se ponekad zaustave željni lepote. Vibrantni metropolis na prvi pogled izgleda kao mesto na kojem pojedinac nikada nije sam, ali se, kada se uroni ispod površine, vidi da je zapravo komponovan od usamljenika koji žive unutar sopstvenih tvrđava, od čijih se zidova često ne vidi ostatak grada. Kase tvrdi da upravo ta kombinacija suprotnosti grad čini lepšim, te zbog toga fotografiše scene na kojima se granica između gužve i samoće najbolje vidi. Pred vama je deo kolekcije fotografija koje su snimljene tokom 2018. godine, a oni koji budu poželeli da saznaju više o radu ove talentovane fotografkinje mogu to da učine na njenom Instagram profilu.

Retro: Najveća medijska senzacija u SFRJ, 1980.

Brak i razvod Svetlane Kitić i Blaža Sliškovića

U vreme s početka osamdesetih kad nije bilo Facebooka, Instagrama ili tabloida – ipak je bilo medijske buke; brak između Svetlane Cece Kitić, tada najbolje rukometašice sveta, i poznatog fudbalera mostarskog Veleža, Blaža Sliškovića – bio je prava senzacija koja je trajala koliko i njihov brak: samo četiri meseca. Sve je počelo najavom da će se u Olimpijskom selu u Moskvi, tokom Olimpijskih igara, biti sklopljen brak između poznatih sportista, ali taj plan je pokvarila činjenica da su fudbalski turniri bili raštrkani po celoj teritoriji nekadašnjeg SSSR-a, pa Blašković nije bio dostupan. Svetlana Kitić i Blaž Slišković venčali su se posle Olimpijskih igara; ona je imala 19, a on 22 godine. Na svadbi je bilo više od 500 zvanica. Međutim, 120 dana kasnije, Ceci Kitić je prekipelo: "Oboje smo bili puni sebe, oboje smo bili mlade perspektivne zvezde. On je hteo da me zadrži u kući da rađam decu i kuvam, a ja nisam bila, niti sam sada, taj tip žene. Kada sam odlučila da se raziđemo, pobegla sam kroz prozor jer je pod u Blaževoj kući jako škripio. Niko nije znao da sam otišla, samo su ujutru videli da me nema" , pričala je docnije. Ono malo sretnih dana između Ceca i Blaža zabeležio je tada mladi fotograf Zoran Trbović. Svetlana Kitić imala je ukupno pet brakova i – pet razvoda; muževi su joj bili Blaž Slišković, Dragan Dašić, Goran Bogunović (misteriozno nestao), Zoran Kovačević (ubijen) i Milan Magić. Blaž je postao selektor fudbalske reprezentacije Bosne i Hercegovine, a trenirao je splitski Hajduk, albanski tim Tiranu, ekipu Zrinjskog, Širokog Brijega... Zbog nesporazuma sa engleskom jezikom, postao velika zvezda YouTuba.

Tri historijske epohe u jednom turističkom zdanju

Tučepi: Hotel Jadran, svjedočenje o ljepoti i uništenju

Povodom sjajnog eseja Jurice Pavičića o Hotelu Jadran u Tučepima, smatrali smo da tekst zaslužuje i posebnu fotogaleriju, posvećenu arhitektonskoj ljepotici Branka Bona. Bez obzira što su, piše Pavičić, tijekom godina kad je hotel bio napušten „skupljači otpada i lokalni maroderi sljuštili su s hotela doslovno sve: keramičke pločice, elektroinstalacije, drvenariju, lustere, rukohvate, umjetnine, čak i takav – ogoljen, nagrđen, devastiran – hotel krčkog arhitekta i dalje je bio lijep“. Pavičić u tekstu „Udba kao turistička sudba“ zaključuje: „Izdizao se nad tim čudesnim komadom prirode svojom stražarskom kulom na kojoj su se kočili stup za stijeg i ura. Pred njim su i dalje bili žalo i koljenasti mul, još uvijek se vidio konkavni ulazni zid dostojan Jamesa Bonda i terasa na kojoj je mladi Mišo pjevao Čehinjama. Smrvljen i ponižen, Hotel Jadran stajao je nad tim možda najljepšim jadranskim žalom i pričao priču o barem trima epohama. Priču o zemlji koja je prošla poratni, ružni totalitarizam, prešla u neki svoj čudni bonvivanski socijalizam, a onda završila u abortiranom tranzicijskom kapitalizmu“. Na fotografijama ćete vidjeti sve tri faze: Kako je Hotel Jadran izgledao nekad, potom - kako je devastiran tokom godina, te konačno: kako izgleda danas.

Ekaterina Solovieva: Lavež u Domu kulture

Progone me tvoje oči

Ekaterina Solovieva , fotografkinja i rediteljka nekoliko dokumentarnih filmova, rođena je u Moskvi 1977. godine. U foto-serijama se najradije fokusira na običnog čoveka u ruralnim prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza, te najviše pažnje obraća na tradiciju, te religijske i narodne običaje. Tako je nastala monografija ПАЛОМНИКИ (Hodočašće) koja je objavljena 2014. godine, i predstavlja važno svedočanstvo o dalekim ćoškovima sveta u kojima čovek još luta izgubljenog pogleda. Solovieva je pristala da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njenom Flickr profilu.

Queen na koncertu Live Aid 1985.

Nezaboravna rapsodija

Ovog ćemo leta obeležiti čak 34 godine od spektakularnog Live Aid koncerta održanog na londonskom Wembley stadionu. Ali, uvek je prilika da se podsetimo kako su Freddie Mercury i grupa Queen te večeri bili veličanstveni – da se i danas smatra da je to bio njihov najbolji koncert u karijeri. Budući da je film ““Bohemian Rhapsody” nanovo probudio talas nostalgije – evo serije spektakularnih fotografija s londonskog Live Aida, te daleke, vrele 1985. godine.

Edi Rama, umetnik

Dokumenta kao slikarsko platno

„Čujte, ako želite moju pažnju, dozvolite mi da crtam – ako želite da vas slušam i da se osećam dobro”, rekao je Edi Rama čoveku sa kojim je imao sastanak, a koji se žalio na to što premijer Albanije crta, činilo mu se da ga ne sluša. Nekada slikar, a potom ministar kulture, gradonačelnik Tirane i danas predsednik vlade ne prestaje da razmišlja kao umetnik i dok se bavi politikom. Poput deteta sa bojankom, on boji „izvan okvira“. Tako je pre 15-ak godina odlučio da tada sivu i ruiniranu  Tiranu ofarba jarkim bojama, dok mu je danas kabinet prepun crteža i slikarskog materijala. Iako ovdašnji mediji pokušavaju da ga predstave kao zagovornika velike Albanije, švercera, dilera, diktatora (dopisati po izboru), činjenice i rezultati njegove politike govore drugačije. Renovirani gradovi, uređena obala, unapređen turizam bili bi samo neki od golim okom vidljivih rezultata. A ono što im je prethodilo je Edi Rama – slikar. Zato vam u ovoj fotogaleriji predstavljamo njegove umetničke radove nastale na pozadinama onih političkih, a koji su bili deo njegove izložbe u Hong Kongu 2015.
Artz1

Lepša strana interneta

Viralni ždral kao umetnički pokret

Sve je počelo kada je anonimna umetnica korisnicima interneta predstavila svoje drugo slikarsko delo – belog ždrala na plavoj pozadini, a uz bojazan da rad neće naići na odobravanje ostalih umetnika. Umetnička internet zajednica odlučila je da joj pruži podršku, te je ohrabri da nastavi dalje, iz čega je nastao neobičan pokret koji je brzo privukao pažnju. Umetnici se tako nisu zadržali na tekstualnim pohvalama, već su u čitav proces uložili mnogo više napora. Tako je prvi od njih naslikao anonimnu umetnicu, a po ugledu na fotografiju na kojoj drži sliku pomenutog ždrala, da bi sledeći naslikao umetnika koji je naslikao umetnicu kako drži sliku na kojoj je umetnica koja drži ždrala od kojeg je sve i počelo, i tako u nedogled…

Rudnik soli Vjelička

Slano, oko mene sve je slano

Rudnik soli Vjelička (Wieliczka) na jugu Poljske svojevrsna je turistička atrakcija, te je u ponudi gotovo svake agencije koja organizuje ture za Krakov. Na samo par desetina kilometara od tog grada, a stotinama metara ispod zemlje (turisti idu do dubine od 135 metara) nalazi se veliko slano čudo, gde su i zidovi i podovi i plafoni od soli. Ono što nije slano – od drveta je ili od voska i znaćete da napravite razliku. Posebnu pažnju privlače skulpture koje su vekovima unazad nastajale u rudniku, a delo su samoukih rudara. Biblijske scene, scene iz rudarskog života, skulpture vladara, pape, bogorodice, mađarske princeze Kinge, za koju se vezuje legenda o nastanku rudnika – sve to se može videti u očaravajućoj šetnji slanim hodnicima. Dok posmatrate veličanstvene skulpture, ogromnu slanu dvoranu, slane kapele, ili samo lustere od kristala soli, uprkos svom turističkom cinizmu - ne možete ostati ravnodušni. Mozak prosečnog srbijanskog turiste, iz pouzdanih izvora saznajemo, neće olako poverovati u ono što prilikom posete rudniku vidi svojim očima i čuje od lokalnih vodiča. Možda je sve velika slana obmana za naivne turiste, isklesana u poslednjih nekoliko godina umesto u poslednjih osam-devet vekova? Proverite na fotografijama Nine Stamenković.

Maíra Erlich: Drag Race

Trči koliko te štikle nose

Maíra Erlich je fotografijom počela da se bavi kada joj je bilo 19 godina, i od tada, kako sama kaže, „diše i sanja“ foto elemente. Fotografija je promenila način na koji doživljava svet i pojedince oko sebe, te ju je, kako ističe, učinila boljim ljudskim bićem. Već je nekoliko puta potvrdila da fotografija može da menja živote, a do sada je fotografisala u Brazilu, Sjedinjenim Američkim Državama, Meksiku i na Kubi. Erlich je pristala da sa čitaocima XXZ magazina podeli seriju fotografija iz Nju Orleansa – projekat koji prati grupu drag kraljica tokom priprema za takozvanu „Maskara trku“, u kojoj se topi šminka, a nakit zvecka na svakom kilometru. Oni koji budu poželeli da više saznaju o radu ove talentovane fotografkinje mogu to da učine na njenom web-sajtu.

Fotografije za nezaborav

Led Zeppelin, pola veka slave

Godine 1968. grupa Led Zeppelin počela je s radom u jednom londonskom podrumu. Nakon odlaska iz grupe The Yardbirds, gitarista Jimmy Page želeo je da formira novi bend – i na mali jam session pozvao pevača Roberta Planta, bubnjara John Bonhama i basistu John Paul Jonesa. Nije im trebalo mnogo vremena da shvate koliko se dobro slažu. Prva pesma koju su odsvirali zajedno bila je “Train Kept A-Rollin’, numera Tiny Tiny Bradshawa koju su The Yardbirds učinili poznatom. “Čim smo završili pesmu, verujem da je svako od nas bio uveren da je ovakva komunikacija nešto što dotad nismo iskusili. Bio je to osećaj da nam se život potpuno menja”. O karijeri grupe najbolje svedoči nova foto-knjiga , “Led Zeppelin by Led Zeppelin” u kojoj je mesta našlo preko 200 najboljih fotografija tokom njihove karijere, od kojih su mnoge nepoznate. Čitaocima našeg magazina predstavljamo tek mali deo ilustracija iz ovog rock almanaha.

Bob Dylan, retke fotografije

Dokumenti jedne epohe

Fotograf Daniel Kramer dobio je avgusta 1964. dozvolu da 60 minuta slika tad 23-godišnjeg Boba Dylana u njegovom domu u Woodstocku, u državi New York; jedan sat se produžio u nekoliko sati, potom je usledio zajednički ručak i – Dylan je pozvao Kramera da krene s njim na turneju. Rezultat tog susreta je knjiga fotografija “Bob Dylan: A Year and a Day” u kojoj se nalazi preko 200 radova iz možda najznačanije faze Dylanove karijere… Kao photo-teaser, čitaocima našeg magazina predstavljamo neke dosad neobjavljene fotografije Daniela Kramera.