Fotogalerija

Natalia Loiácono: Noćne straže

Sami ili na konju

Današnja gošća XXZ magazina je fotografkinja Natalia Loiácono iz Buenos Airesa, koja fotografiji pristupa iz privatnog ugla, te scene koje hvata izgledaju kao isečci iz priča koje su trajale i pre i posle fotografisanja. Njeni subjekti su uglavnom izolovani, ili na konju, obavijeni maglom, ili nečim što liči na maglu, zamišljeni i u potrazi za odgovorima. Deo fotografija nastao je u okviru video-projekta nameless, koji situacije iz stvarnog života prati na način koji je od realnog prilično udaljen. Loiácono je pristala da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njenom Instagram profilu.

Sandro Giordano Remmidemmi: Bez želja i žaljenja

Telo pamti

Današnji gost XXZ magazina je italijanski fotograf Sandro Giordano Remmidemmi, koji za sebe kaže da je „stigao direktno sa scene“, budući da se 20 godina bavio glumom. Fotografijom je ozbiljnije počeo da se bavi sa projektom IN EXTREMIS (bodies with no regret), u kojem pokušava da pokaže (ili dokaže) da smo svi žrtve materijalističkog sveta, a kroz subjekte koji su iscrpljeni sopstvenim opsesijama. Ideja za projekat je počela da se razvija još 2013. godine, kada se Remmidemmi srušio sa bicikla, i umalo slomio ruku jer nije hteo da pusti čokoladu koju je upravo bio otvorio. U tom trenutku je shvatio da mu je beznačajan objekat bio važniji i od života, te počeo da primećuje da je tako i sa drugim građanima koji su postali žrtve želje za stvarima. Remmidemmi je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom web sajtu ili Instagram profilu.

Od Ljubljane preko Bleda i Bohinja do Škofje Loke

Slovenija, moja dežela

„Bog žívi vas Slovenke,/prelepe, žlahtne rožice/ni take je mladenke,/ko naše je krvi dekle;/naj sinóv/zarod nov/iz vas bo strah sovražnikov“, pevao je Prešern u 19. veku, a pevaju i danas Slovenci kao svoju himnu – „Zdravljicu“. Fotografkinja Lenka Sam nedavno je obišla Deželu i pristala da svoje foto-utiske podeli sa čitaocima XXZ magazina. Uživajte u prizorima iz Ljubljane, Škofje Loke, s Bleda, Bohinja... Slovenija je dokaz da se na osnovu bolje prošlosti može izgraditi još bolja budućnost. Imamo od koga da učimo, samo kad bismo hteli.

Axel Atticus: Bela gradska buka

Ludačka vrteška duše

Današnji gost XXZ magazina je mladi grčki fotograf Axel Atticus koji živi i fotografiše u Solunu. Fotografijom se bavi već sedam godina, a različite projekte objavljuje pod različitim imenima – poput “Axelatticus” ili “Theadventuresofastrangesoul” – što umetnika donekle odvaja od dela, i doprinosi neophodnom odvajanju od ličnosti iza objektiva. Najradije fotografiše noću, budući da tvrdi da ga svetla vode i pokazuju mu gde bi trebalo da gleda. Upravo zbog toga najviše pažnje obraća upravo na svetlo, ali i na boje, te kreira sanjive scenarije koji posmatrača odvajaju od realnosti. U procesu mu pomaže i Photoshop, budući da na prvi pogled dosadne scene ponekad uspeva da pretvori u prizore u koje vredi gledati. Atticus, ili Antony, kako mu je pravo ime, pristao je da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Blogu ili Instagram profilu.

Ibrahim Aşar: Rastezanje Venere

Ždral pod maskama

Fotograf Ibrahim Aşar je današnji gost XXZ magazina, a prvo što ističe je da za njega fotografija nije stvar tehnike već estetike i svetlih boja filmova iz sedamdesetih godina prošlog veka. Rođen je u Turskoj, gde je još u detinjstvu stekao prve osnove za svoj budući rad i ljubav prema vizuelnim umetnostima. Kada je fotografija u pitanju, prvi uzori su mu bili Robert Mapplethorpe i Claude Cahun, a posebno odnos prema telima koja na fotografijama formiraju položaje koji podsećaju na antičke skulpture. Nakon toga su usledili i drugi, kao što su Martin Parr, Stephen Shore, Terry Eagleston, te su njihovi radovi bitno doprineli izgradnji onoga što će postati prepoznatljiv umetnički izražaj. Aşar priprema i svoju prvu izložbu, a sa čitaocima XXZ magazina deli deo svojih konceptualnih fotografija, te portreta. Oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Hakki Ceylan: Krst na godišnjem odmoru

Kamila koja se napila senke

Današnji gost XXZ magazina, fotograf Hakki Ceylan, fotografijom je počeo da se bavi još 1989. godine, kada je kupio svoju prvu Zenit kameru. Još od tada ga najviše interesuje crno-bela fotografija, budući da se senke u takvom okruženju najbolje igraju, te ističu kontekst i prostore kroz koji subjekti samo prolaze, ili u njima ostaju. Putovanja su mu omogućila da u svoj rad uplete tradicije različitih naroda, te ih posmatraču približi kroz nepretenciozne, te ukusno komponovane prizore. Iako situacije izgledaju kao mimoilaženje tela u prostoru, atmosfera ukazuje na dublje odnose koji se ponavaljaju i izvan fotografisanih scena. Ceylan je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom web-sajtu ili Instagram profilu.

José Beut: Priče iz Istočne Afrike

Deca iz naroda Suri

Surma, ili Suri, je etnička grupa iz Istočne Afrike koja živi polunomadskim načinom života, i uglavnom boravi u šumama u jugozapadnoj Etiopiji. Govore Suri jezikom, a na nekoliko dijalekata, uključujući tirma i chaide. Današnji gost XXZ magazina, fotograf José Beut, proveo je neko vreme sa pripadnicima ovog naroda, te napravio seriju portreta koja ne donosi samo lica, već i nagoveštaje o slobodi i umetnosti. Crtanje po koži, formiranje oblika uz pomoć ožiljaka, te prstenovi kojima pripadnice ovog naroda šire donju usnu, deo su bogatog nasleđa. Najznačajnija je, tvrdi fotograf, dekoracija tela, te cvetni motivi kojima se pripadnici Suri narod uče od najranijeg detinjstva. Fotograf je do doline reke Omo stigao 2015. godine, te imao priliku da provede neko vreme sa različitim plemenima iz ove oblasti - Hamer, Karo, Dassanech i Erbore. O etničkoj grupi Surma saznao je tek po povratku iz Afrike, a njihova ga je umetnost dekoracije tela toliko fascinirala da se u oktobru 2016. vratio u glavni grad Etiopije - Addis, te nakon toga proveo tri dana u putu kako bi stigao do oblasti Kibish u kojoj živi narod Suri. Beut je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo portreta, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom web-sajtu ili Instagram profilu.

Goran Pavelić Pipo: Crno-bijeli Zagreb 1982.

Kad su Siniša Škarica i rock bili mladi

Kopanje po foto-arhivama nije uvijek uzaludno; dragoceni čuvar Bolje prošlosti, naš vredni Goran Pavelić Pipo pronašao je nešto vlastitih, neobjavljenih fotografija s proleća 1982, nastalih u Radničkom i narodnom sveučilištu “Moša Pijade”. Čini se da se te večeri u RANS-u održavao nekakav koncert (možda Xenia?), pa su se na licu mjesta okupili Siniša Škarica iz “Jugotona”, Jura Stublić (grupa “Film”), Vesna Vrandečić (Xenia), rock kritičar iz Rijeke Koraljko Pasarić, Max Juričić (grupa Film), dizajnerica Matija Vuica, slikarica Nela Barišić, fotograf Danilo Dučak… Lijepe uspomene iz 1982!

Goran Pavelić Pipo: Arhivirana photo povijest (4)

Zagrebačka škvadra, osamdesetih godina

Dragi Goran Pavelić Pipo, jedan od najprilježnijih čuvara Bolje prošlosti, vratio nam se sa svojim kolor-radovima nastalim osamdesetih godina. Ovog puta ponovo predstavljamo zagrebačke uspomene osamdesetih. Ovog puta tu su Darko Rundek, Davor Gobac, Željko Stojanović Žika, Goran Piš-Piro, Tomi, Toni i Šarlota, dragi ljudi s kojima je Pipo dijelio zagrebački asfalt i prostor ispred ''Zvečke'' ili ''Blata''. Priličan dio ovih fotografija nikad nije objavljen, te je zadovoljstvo tim veće što su se premijerno pojavile na našem XXZ portalu.

Adriaan du Toit: Vijetnamske scene

Kroz šljivike i monsune

Današnji gost XXZ magazina, fotograf Adriaan du Toit, ne obraća pažnju na individualnost svojih subjekata, već se trudi da ih prikaže u kontekstima koji kod posmatrača izazivaju emociju, te fokus sa pojedinca pomeraju na narative koji nisu uvek očigledni. Njegove fotografije najčešće nastaju na lokacijama koje se smatraju egzotičnim, što još više utiče na to da se distancira od individualnosti, a kako bi krajnjim korisnicima omogućio da u prizorima pronađu i deo sebe. Tako subjekti postaju „čista platna“ na koje posmatrač projektuje sopstvene emocije i očekivanja. Najviše fotografija snimljeno je u Vijetnamu, što je, kako kaže Toit, prilično zahtevno, a najviše zbog teške klime i komplikovane infrastrukture koja otežava pronalaženje savršene kompozicije. Upravo je to jedan od razloga zbog kojih je odlučio da prihvati haos, i pronađe najbolje načine da pojedine elemente izdvoji od ostalih vizuelnih tačaka koje skreću pažnju. Toit je pristao da deo svojih fotografija podeli sa čitaocima XXZ magazina, a oni koji budu poželeli više mogu to da učine na njegovom web-sajtu i Instagram profilu.

Arkadiusz Podniesiński: Posle katastrofe

Kuće u Černobilu

Černobil je mali grad u Ukrajini u kojem je nekada živelo i radilo oko 3.500 ljudi. Nalazi se na samoj granici sa Belorusijom i sve do 26. aprila 1986. godine bio je potpuno nepoznat svetu, da bi nakon nesreće postao simbol za jednu od najstrašnijih katastrofa u ljudskoj istoriji. Nuklearna elektrana u kojoj se zbila nesreća nije bila smeštena u samom Černobilu, već oko 18 km severozapadno od grada. Sastojala se od četiri reaktora tipa RBMK-1000, od kojih je prvi stavljen u pogon 1977. godine, a četvrti reaktor, koji je eksplodirao, 1983. godine. Černobilska nuklearna elektrana je u punom kapacitetu sa svoja četiri reaktora davala oko 10 % ukupne električne energije koja se trošila u Ukrajini. Havarija je izazvala radioaktivno zračenje od 150 miliona kirija koje je trajalo deset dana, a radioaktivni oblak prekrio je delove Ukrajine, SSSR-a i Evrope izazvavši različite vrste trovanja od kojih su najgora bila trovanja cezijumom 137 i jodom 131. Bilans eksplozije bio je užasan - preko 600.000 mrtvih (mada se o tačnom broju žrtava i danas raspravlja) i milioni obolelih od leukemije, raka tiroidne žlezde i drugih još neistraženih kancerogenih oboljenja. U prvim satima nakon eksplozije osoblje centrale i ekipe prve pomoći koje su bile prisutne na licu mesta, bili su izloženi jakoj radijaciji čiji su izvori bili delovi zapaljenog reaktora, radioaktivni oblak i skladište radioaktivnog materijala. Zbog visokih doza primljene radijacije 237 ljudi je smešteno u bolnice od kojih je 52 preminulo u narednih desetak dana. Više od 30 godina kasnije, oblast u koju je pristup i dalje zabranjen, postala je utočište brojnim životinjskim vrstama i buja od života. Po okolnim selima kruže glasine o ogromnim čoporima vukova koji gospodare prostorom koji je nekada pripadao čoveku. Nemački naučnici zaintrigirani ovom vešću obavili su niz istraživanja i utvrdili da broj vukova ne prelazi granice normalne brojnosti i da ih u oblasti ima oko 120. Sa serijom „Chernobyl“ Craiga Mazina interesovanje za ovu temu se ponovo probudilo, a najviše zbog toga što je serija brzo stekla veliku popularnost, te se ubraja među najbolje ocenjene sadržaje na IMDb-u. XXZ magazin vam u tom kontekstu nudi fotografije koje je 2017. snimio Arkadiusz Podniesiński, te dokumentarni film snimljen 2014. godine.

Nicklas Hultman: Barokne ikebane

Cvetni jahači apokalipse

Današnji gost XXZ magazina, švedski fotograf i umetnički direktor Nicklas Hultman, ekološkim problemima pristupa sa estetske strane, pa su njegove „Barokne ikebane“ kompozicije nastale od odbačenih stvari i komada otpada iz kojih je lepota skoro bila iščezla. Inspiracija je došla i od holandskih baroknih slikara, te japanske umetnosti aranžiranja cveća, samo što moderna ikebane ne kombinuju ono što je već samo po sebi lepo, već naizgled banalne objekte koje niko više nije želeo. Projekat je nastao kako bi se osvetlio sve veći problem zagađenosti planete, a pod sloganom „sve je lepo i ništa nije sveto.“ Iako se čini da je apokalipsa još uvek daleko, ove bi ikebane mogle brzo da postanu jedini mogući cvetni aranžmani koji lepotu tumače na svoj način. Hultman je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Sam Scott Schiavo: “Carnal Remains”

Tragovi mesa na zubima vremena

Fotograf Sam Scott Schiavo današnji je gost XXZ magazina, a sa monografijom “Carnal Remains” koja okuplja radove koji su nastali u periodu od 25 godina, te funkcioniše pod sloganom „manje je više“. Njegovi subjekti su nagi, ili tek oskudno odeveni, što umetnika sprečava da se fokusira na ono što je površno i nepotrebno, već da se okrene intimnim odnosima između pojedinaca, koji dolaze pravo iz života – sirovi, goli i, što je možda najvažnije, stvarni. Kako se Schiavo odnosi prema svojim modelima možda najbolje pokazuje njegova poezija, poput pesme „Njegova je lepota u patnji njegovih očiju“ (His beauty lies in the suffering in his gaze), u kojoj kaže : Uzvišen je muškarac čija je jedina slabost njegova snaga Njegove vlažne oči nose priče o vodenim poljupcima Neispričanim suzama i ljubavima što su prošle. (A noble man whose only weakness is his strength His moist eyes bare the stories of the aqueous mouths kissed Untold tears shed and loves erstwhile.) Schiavo je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo fotografija iz nove monografije, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom web-sajtu ili Instagram profilu.

Radnici Borskog rudnika, junaci izložbe „Portret kao industrijski pejsaž“

Heroji radničke klase i socijalizma

Biti radnik u socijalističkoj Jugoslaviji, značilo je biti slobodan i ponosan. Posao nije bio lak, naročito ne rudarski, ali kad pogledate sva ta lica iz Borskog rudnika, primećujete onu vrstu životnog optimizma koji danas, baš kao ni radnička klasa, gotovo da ne postoji. Socijalistička vlast nekad se sistemski bavila potrebama radnika; u jednoj borskoj studiji iz 1978. godine, tadašnji ispitanik, po zanimanju vozač, dao je svoje utiske o Boru: “Bor je industrijsko mesto, a do skora je bilo selo. Ja volim Bor, iako ima toliko dima, jer mi je lep. Ovde ima ljudi sa svih strana. Ja od nekada pamtim da se govorilo ‘koga je majka izgubila u Bor da ga traži’. Iz malog rudnika je iznikao ovoliki grad”. Upravo su ti radnici junaci izložbe „Portret kao industrijski pejsaž“; bogata kolekcija fotografija Zavičajnog odeljenja Narodne biblioteke Bor, može se pogledati do 30. juna 2019. godine u Radničkom muzeju „Trudbenik”, u Beogradu. Kustos izložbe i bibliotekar Narodne biblioteke Bor, Dragan Stojmenović navodi da se predstavljena kolekcija fotografskih negativa i fotografija Zavičajnog odeljenja može posmatrati kao primer društvenog proizvoda, te kolektivnog napora i želje da se očuva ono kulturno nasleđe koje ima karakter javnog kulturnog dobra. Istraživanje predstavljeno na izložbi govori i o usmerenju promatranja portreta ka industrijskom pejzažu, kroz hipotezu o „portretisanoj ličnosti kao ‘društvenom proizvodu’“, radništvu kao „najbližoj i najširoj panorami, horizontu, liniji spajanja koju načešće prepoznajemo u ljudima, koja u izvesnom smislu predstavlja i tačku spajanja u perspektivi. Blisku daljinu i umornu nadu.“ Fotografije pripadaju institucionalnim i privatnim kolekcijama koje čine fotografije nastale u periodu od 1947. do 2004. Najobimnija i najvrednija, kontinuirano vođena kolekcija u pomenutom periodu bila je fotodokumentacija RTB-a Bor, ali su za ovu priliku odabrani i portreti iz privatnih kolekcija: Radmile Brežančić, Radmile Ležaić, Ljubomira Markova, Bajrama Salijevića, Miroslava Radulovića. Autori fotografija su Đura Kolovratar, Dragoljub Mitić, Bajram Salijević, Ljubomir Markov i jedan, za sada, nepoznati autor koji je fotografisao prve poznate kolor fotografije Bora i rudara, sačuvane u privatnoj kolekciji Radmile Ležaić.

Linda Westin: Čudesne šume

Portret lišća u mladosti

Današnja gošća XXZ magazina, Linda Westin, bavi se naučnim istraživanjima nervnog sistema, te se njen odnos prema fotografiji formirao još dok je bila na postdiplomskim studijama, tako da je u vezi sa načinima na koje se snima ljudski mozak. Na tom temelju je nastao i projekat "Illuminated dendrology | Portraits of the woods", koji je inspirisan i stihovima švedskog pesnika Tomasa Tranströmera: ”In the middle of the forest there’s an unexpected clearing which can only be found by those who have gotten lost”. Westin traži sličnosti između neurona i drugih oblika u prirodi, pa je ovu vezu pronašla i u portretima različitih stabala, a fotografije kasnije dodatno obrađuje kako bi istakla tražene sličnosti i postigla željeni efekat. Oni koji budu poželeli da provedu noć u šumi sa ovom zanimljivom umetnicom mogu to da učine na njenom Instagram profilu.