Fotogalerija

Retro: Najveća medijska senzacija u SFRJ, 1980.

Brak i razvod Svetlane Kitić i Blaža Sliškovića

U vreme s početka osamdesetih kad nije bilo Facebooka, Instagrama ili tabloida – ipak je bilo medijske buke; brak između Svetlane Cece Kitić, tada najbolje rukometašice sveta, i poznatog fudbalera mostarskog Veleža, Blaža Sliškovića – bio je prava senzacija koja je trajala koliko i njihov brak: samo četiri meseca. Sve je počelo najavom da će se u Olimpijskom selu u Moskvi, tokom Olimpijskih igara, biti sklopljen brak između poznatih sportista, ali taj plan je pokvarila činjenica da su fudbalski turniri bili raštrkani po celoj teritoriji nekadašnjeg SSSR-a, pa Blašković nije bio dostupan. Svetlana Kitić i Blaž Slišković venčali su se posle Olimpijskih igara; ona je imala 19, a on 22 godine. Na svadbi je bilo više od 500 zvanica. Međutim, 120 dana kasnije, Ceci Kitić je prekipelo: "Oboje smo bili puni sebe, oboje smo bili mlade perspektivne zvezde. On je hteo da me zadrži u kući da rađam decu i kuvam, a ja nisam bila, niti sam sada, taj tip žene. Kada sam odlučila da se raziđemo, pobegla sam kroz prozor jer je pod u Blaževoj kući jako škripio. Niko nije znao da sam otišla, samo su ujutru videli da me nema" , pričala je docnije. Ono malo sretnih dana između Ceca i Blaža zabeležio je tada mladi fotograf Zoran Trbović. Svetlana Kitić imala je ukupno pet brakova i – pet razvoda; muževi su joj bili Blaž Slišković, Dragan Dašić, Goran Bogunović (misteriozno nestao), Zoran Kovačević (ubijen) i Milan Magić. Blaž je postao selektor fudbalske reprezentacije Bosne i Hercegovine, a trenirao je splitski Hajduk, albanski tim Tiranu, ekipu Zrinjskog, Širokog Brijega... Zbog nesporazuma sa engleskom jezikom, postao velika zvezda YouTuba.

Tri historijske epohe u jednom turističkom zdanju

Tučepi: Hotel Jadran, svjedočenje o ljepoti i uništenju

Povodom sjajnog eseja Jurice Pavičića o Hotelu Jadran u Tučepima, smatrali smo da tekst zaslužuje i posebnu fotogaleriju, posvećenu arhitektonskoj ljepotici Branka Bona. Bez obzira što su, piše Pavičić, tijekom godina kad je hotel bio napušten „skupljači otpada i lokalni maroderi sljuštili su s hotela doslovno sve: keramičke pločice, elektroinstalacije, drvenariju, lustere, rukohvate, umjetnine, čak i takav – ogoljen, nagrđen, devastiran – hotel krčkog arhitekta i dalje je bio lijep“. Pavičić u tekstu „Udba kao turistička sudba“ zaključuje: „Izdizao se nad tim čudesnim komadom prirode svojom stražarskom kulom na kojoj su se kočili stup za stijeg i ura. Pred njim su i dalje bili žalo i koljenasti mul, još uvijek se vidio konkavni ulazni zid dostojan Jamesa Bonda i terasa na kojoj je mladi Mišo pjevao Čehinjama. Smrvljen i ponižen, Hotel Jadran stajao je nad tim možda najljepšim jadranskim žalom i pričao priču o barem trima epohama. Priču o zemlji koja je prošla poratni, ružni totalitarizam, prešla u neki svoj čudni bonvivanski socijalizam, a onda završila u abortiranom tranzicijskom kapitalizmu“. Na fotografijama ćete vidjeti sve tri faze: Kako je Hotel Jadran izgledao nekad, potom - kako je devastiran tokom godina, te konačno: kako izgleda danas.

Ekaterina Solovieva: Lavež u Domu kulture

Progone me tvoje oči

Ekaterina Solovieva , fotografkinja i rediteljka nekoliko dokumentarnih filmova, rođena je u Moskvi 1977. godine. U foto-serijama se najradije fokusira na običnog čoveka u ruralnim prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza, te najviše pažnje obraća na tradiciju, te religijske i narodne običaje. Tako je nastala monografija ПАЛОМНИКИ (Hodočašće) koja je objavljena 2014. godine, i predstavlja važno svedočanstvo o dalekim ćoškovima sveta u kojima čovek još luta izgubljenog pogleda. Solovieva je pristala da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njenom Flickr profilu.

Queen na koncertu Live Aid 1985.

Nezaboravna rapsodija

Ovog ćemo leta obeležiti čak 34 godine od spektakularnog Live Aid koncerta održanog na londonskom Wembley stadionu. Ali, uvek je prilika da se podsetimo kako su Freddie Mercury i grupa Queen te večeri bili veličanstveni – da se i danas smatra da je to bio njihov najbolji koncert u karijeri. Budući da je film ““Bohemian Rhapsody” nanovo probudio talas nostalgije – evo serije spektakularnih fotografija s londonskog Live Aida, te daleke, vrele 1985. godine.

Edi Rama, umetnik

Dokumenta kao slikarsko platno

„Čujte, ako želite moju pažnju, dozvolite mi da crtam – ako želite da vas slušam i da se osećam dobro”, rekao je Edi Rama čoveku sa kojim je imao sastanak, a koji se žalio na to što premijer Albanije crta, činilo mu se da ga ne sluša. Nekada slikar, a potom ministar kulture, gradonačelnik Tirane i danas predsednik vlade ne prestaje da razmišlja kao umetnik i dok se bavi politikom. Poput deteta sa bojankom, on boji „izvan okvira“. Tako je pre 15-ak godina odlučio da tada sivu i ruiniranu  Tiranu ofarba jarkim bojama, dok mu je danas kabinet prepun crteža i slikarskog materijala. Iako ovdašnji mediji pokušavaju da ga predstave kao zagovornika velike Albanije, švercera, dilera, diktatora (dopisati po izboru), činjenice i rezultati njegove politike govore drugačije. Renovirani gradovi, uređena obala, unapređen turizam bili bi samo neki od golim okom vidljivih rezultata. A ono što im je prethodilo je Edi Rama – slikar. Zato vam u ovoj fotogaleriji predstavljamo njegove umetničke radove nastale na pozadinama onih političkih, a koji su bili deo njegove izložbe u Hong Kongu 2015.
Artz1

Lepša strana interneta

Viralni ždral kao umetnički pokret

Sve je počelo kada je anonimna umetnica korisnicima interneta predstavila svoje drugo slikarsko delo – belog ždrala na plavoj pozadini, a uz bojazan da rad neće naići na odobravanje ostalih umetnika. Umetnička internet zajednica odlučila je da joj pruži podršku, te je ohrabri da nastavi dalje, iz čega je nastao neobičan pokret koji je brzo privukao pažnju. Umetnici se tako nisu zadržali na tekstualnim pohvalama, već su u čitav proces uložili mnogo više napora. Tako je prvi od njih naslikao anonimnu umetnicu, a po ugledu na fotografiju na kojoj drži sliku pomenutog ždrala, da bi sledeći naslikao umetnika koji je naslikao umetnicu kako drži sliku na kojoj je umetnica koja drži ždrala od kojeg je sve i počelo, i tako u nedogled…

Rudnik soli Vjelička

Slano, oko mene sve je slano

Rudnik soli Vjelička (Wieliczka) na jugu Poljske svojevrsna je turistička atrakcija, te je u ponudi gotovo svake agencije koja organizuje ture za Krakov. Na samo par desetina kilometara od tog grada, a stotinama metara ispod zemlje (turisti idu do dubine od 135 metara) nalazi se veliko slano čudo, gde su i zidovi i podovi i plafoni od soli. Ono što nije slano – od drveta je ili od voska i znaćete da napravite razliku. Posebnu pažnju privlače skulpture koje su vekovima unazad nastajale u rudniku, a delo su samoukih rudara. Biblijske scene, scene iz rudarskog života, skulpture vladara, pape, bogorodice, mađarske princeze Kinge, za koju se vezuje legenda o nastanku rudnika – sve to se može videti u očaravajućoj šetnji slanim hodnicima. Dok posmatrate veličanstvene skulpture, ogromnu slanu dvoranu, slane kapele, ili samo lustere od kristala soli, uprkos svom turističkom cinizmu - ne možete ostati ravnodušni. Mozak prosečnog srbijanskog turiste, iz pouzdanih izvora saznajemo, neće olako poverovati u ono što prilikom posete rudniku vidi svojim očima i čuje od lokalnih vodiča. Možda je sve velika slana obmana za naivne turiste, isklesana u poslednjih nekoliko godina umesto u poslednjih osam-devet vekova? Proverite na fotografijama Nine Stamenković.

Maíra Erlich: Drag Race

Trči koliko te štikle nose

Maíra Erlich je fotografijom počela da se bavi kada joj je bilo 19 godina, i od tada, kako sama kaže, „diše i sanja“ foto elemente. Fotografija je promenila način na koji doživljava svet i pojedince oko sebe, te ju je, kako ističe, učinila boljim ljudskim bićem. Već je nekoliko puta potvrdila da fotografija može da menja živote, a do sada je fotografisala u Brazilu, Sjedinjenim Američkim Državama, Meksiku i na Kubi. Erlich je pristala da sa čitaocima XXZ magazina podeli seriju fotografija iz Nju Orleansa – projekat koji prati grupu drag kraljica tokom priprema za takozvanu „Maskara trku“, u kojoj se topi šminka, a nakit zvecka na svakom kilometru. Oni koji budu poželeli da više saznaju o radu ove talentovane fotografkinje mogu to da učine na njenom web-sajtu.

Fotografije za nezaborav

Led Zeppelin, pola veka slave

Godine 1968. grupa Led Zeppelin počela je s radom u jednom londonskom podrumu. Nakon odlaska iz grupe The Yardbirds, gitarista Jimmy Page želeo je da formira novi bend – i na mali jam session pozvao pevača Roberta Planta, bubnjara John Bonhama i basistu John Paul Jonesa. Nije im trebalo mnogo vremena da shvate koliko se dobro slažu. Prva pesma koju su odsvirali zajedno bila je “Train Kept A-Rollin’, numera Tiny Tiny Bradshawa koju su The Yardbirds učinili poznatom. “Čim smo završili pesmu, verujem da je svako od nas bio uveren da je ovakva komunikacija nešto što dotad nismo iskusili. Bio je to osećaj da nam se život potpuno menja”. O karijeri grupe najbolje svedoči nova foto-knjiga , “Led Zeppelin by Led Zeppelin” u kojoj je mesta našlo preko 200 najboljih fotografija tokom njihove karijere, od kojih su mnoge nepoznate. Čitaocima našeg magazina predstavljamo tek mali deo ilustracija iz ovog rock almanaha.

Bob Dylan, retke fotografije

Dokumenti jedne epohe

Fotograf Daniel Kramer dobio je avgusta 1964. dozvolu da 60 minuta slika tad 23-godišnjeg Boba Dylana u njegovom domu u Woodstocku, u državi New York; jedan sat se produžio u nekoliko sati, potom je usledio zajednički ručak i – Dylan je pozvao Kramera da krene s njim na turneju. Rezultat tog susreta je knjiga fotografija “Bob Dylan: A Year and a Day” u kojoj se nalazi preko 200 radova iz možda najznačanije faze Dylanove karijere… Kao photo-teaser, čitaocima našeg magazina predstavljamo neke dosad neobjavljene fotografije Daniela Kramera.

Zaplivala sela i gradovi

Za krst vlažni i slobodu mokru

I ove godine je veliki broj mišićavih mladića skinuo odeću sa sebe, bacio se u vodu i zaplivao do krsta, na brojnim osveštanim lokacijama širom želje bez granica. Vodena manifestacija oslobodila je mnoge spartanske duše, a i tela, koja su uz smeh i hrišćansko veselje zaplivala u poznatom pravcu, verujući da to ima neke veze sa duhovnim veštinama.

Yücel Tunca: U raljama patrijarhalnog veselja

A ona igra, vrti se kao čigra

Kulturno nasleđe, te pozicija žene u strogo patrijarhalnom turskom društvu, teme su koje okupiraju fotografa Yucela Tuncu već više od 25 godina. Tako je nastala i serija fotografija u selu Konya, u sobi u kojoj se događaju scene koje su pozicionirane između realnosti i fantazije, seoske učmalosti i dionizijskih svečanosti, noći i svitanja. Žene koje igraju na stolu na kojem je postavljeno meze centralne su figure proslave, a pijani muškarci su tu da sviraju, mašu oružjem i da obožavaju igračice koje su tu kako bi uveličale njihovo veselje. Oni koji bi da saznaju više o radu ovog egzotičnog fotografa mogu to da učine n a njegovom web-sajtu ili Instagram profilu.

Priroda bez ljudi u delima Zorana Osrečaka

Lijepa naša (u kvadratu)

Zoran Osrečak (1962.) fotograf je koji djeluje u Svetom Ivanu Zelini i Zagrebu. Fotografijom se bavi od sedamdesetih godina prošlog stoljeća. Nakon završene Škole primjenjene umjetnosti u Zagrebu, odsjek fotografije, radi kao profesionalni fotograf i snimatelj. Siječnja 2018. imao je izložbu “Lijepa naša (u kvadratu)” u zagrebačkoj Galeriji svratišta Cinkuš. Marijan Grakalić je o Osrečakovom radu napisao sledeće: “Smještajući svoje fotografske panorame u kocke i pri tome dopuštajući da se u njima nazire tendencija ka monokromnom i pastelnom koloriranju, te pomno studirane slike prirode na kojima nema ljudi, a ni životinja (osim ptica na dvije i leptira na jednoj), ostavljaju dojam čuvene Schröedingerove mačke, istodobno ni žive ni mrtve. One nas uvode u jedan odmaknuti pogled na stvarnost tražeći i omogućujući da se u svakom konktretnom slučaju osjeti taj univerzalni dodir zatečenosti i neponovljivosti kojeg bilježe. Fotografije Zorana Ostrečaka donose rijedak i važan senzibilitet fotografske estetike koja nije antropocentrične prirode. Dapače, u predjelu napuštene panorame osjeća se napuštenost čovjeka, a priroda se uzdiže kao nezaobilazno, postojano i na svoj način sveto”. Specijalno za XXZ magazin, autor Zoran Ostrečak ustupio nam je svoje radove za ovu nesvakidašnju, uzbudljivu fotogaleriju.

Nezaboravni David Bowie

Posteri zauvek

Sećanje na jednog od najvećih umetnika XX veka ne završava samo tekstom o godišnjici njegove smrti; ovo je prilika da vidimo kako su ga drugi umetnici videli – kroz nadahnute, originalne postere posvećene transformacijama kroz koje je David Bowie prolazio tokom karijere...

Izbor za najbolju travel fotografiju 2018. godine

Miris vatre, dima i meda

Ovogodišnji dobitnik nagrade za najbolju svetsku travel fotografiju na konkursu Travel Photographer of the Year (TPOTY) Awards je Stefano Pensotti iz Italije, a na pobedničkoj fotografiji je devojčica koja se na putu do škole našla u hramu Bagan. Na konkursu je učestvovalo preko 20 hiljada fotografija iz 142 zemlje, te je žiri pažljivo izabrao pobedničke radove, te priliku pružio i neafirmisanim fotografima koji će u budućnosti tek oblikovati načine na koje vidimo svet.