Fotogalerija

Retro SFRJ: Vlak “Bratstva i jedinstva”

Kad su se voleli Slovenci i Srbi (2)

Krajem avgusta prošle godine objavili smo prvi deo retro-galerije “Kad su se voleli Slovenci i Srbi”, uz fotografije koje snimio Jože Gal. Devet meseci kasnije, evo nas sa nastavkom priče; ovog puta sa fotografijama iz arhive Dragiše Modrinjaka. Slovenci su ga zvali “Vlak Bratstva in enotnosti”, Srbi su ga zvali “Voz bratstva i jedinstva”, ali su se lako i odmah razumeli. Iz današnje i jučerašnje i decenijske postapokaliptične atmosfere u kojoj svi tobož mrze Srbe – izgleda kao fatamorgana da je postojao vlak koji se zvao voz koji je Srbijance vozio u Sloveniju, a Slovence u Srbiju. Ali, to nije bio običan voz koji se zvao vlak; građani su na železničkoj stanici sa nehinjenim oduševljenjem čekali svoje drage goste, uz pjesme, cveće i zastave. Ljudi su – o, užasa – hteli da upoznaju jedni druge, da nešto nauče jedni o drugima, da razmene iskustva, da postanu prijatelji. Sve se to dešavalo u tamnici naroda zvanoj SFRJ. Srbijanci su posećivali Ljubljanu, Maribor, Laško, svuda pozdravljeni kao najdraži prijatelji; Slovenci su posećivali Beograd, Kragujevac, Niš, svuda pozdravljeni kao najbolji prijatelji. Bratstvo i jedinstvo nije imalo navodnike, jer je bilo logično da Slovenac Srbinu bude drug u nevolji, najbolji frend, a da Srbin Slovencu bude drug u nevolji, najbolji frend. Pogledajte galeriju koju je 1960. i 1961. snimio mariborski fotoreporter Dragiša Modrinjak: ugledajte kako Srbijanci u narodnim nošnjama ponosito hodaju Slovenijom, uz aplauze građana; uočite osmehe na licima, nađite s lakoćom tu radost koja je negde, najednom, nestala. Danas, kad su mržnja i predrasude u dugom i srećnom braku, ponekad se treba setiti da je prošlost ipak bila – bolja. Vozovi i vlakovi “Bratstva in enotnosti” više ne idu tračnicama SFRJ. Živimo vreme kad su Srbi i Slovenci potpuni tuđini, nepoznati jedni drugima. Srećom, fotografije prošlosti i postoje da demantuju stvarnost: zato, staro “Bratstvo i jedinstvo” odjednom ima uzvišen smisao.

Nikos Stamatopoulos: Memoari poslednjeg kaktus cara

Čarobno mleko maslačka

Današnji gost XXZ magazina – fotograf Nikos Stamatopoulos – je, ni malo slučajno, rođen baš u Sparti, te iz središta jednog od najpoznatijih homoerotskih mitova krenuo putem sopstvenih kvir interesovanja, da bi 2004. stigao do Atine. Ubrzo nakon što je napustio rodni grad počeo je da se bavi glumom, ali se njegov fokus polako pomerao ka fotografiji, a što je više istraživao sopstveno, te tela drugih. Njegov stil je evoluirao kako se kretao između Londona, Singapura, Santorinija, Balija i Roterdama, pa je polako pomerao granice, i inspiraciju sve više pronalazio u starim pornografskim sadržajima. Tako je brzo privukao pažnju globalne kvir zajednice, a zbog provokativnih snimaka koji se igraju živim bojama i živim telima. Njegovi radovi objavljivani su u poznatim kvir magazinima, a stigao je i do festivala Queer Art: Civil Disobedience 2016- 2018 u Atini, te He 2017: Questioning and Queering "Masculinity" u Los Anđelesu. Živela vidljivost! Stamatopoulos je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija, a oni koji budu poželeli da vide i saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Marco Zedler: Ljubav prema ruralnom

Nemačko selo nije za seljake

Fotograf Marco Zedler odrastao je na jugu Nemačke, u mestu Hesse, pa odatle ljubav prema tamošnjim seoskim predelima. Nakon projekta „Werd“, Zedler danas radi na novoj seriji "Landstrich", što je nemački termin za ruralne krajeve. Na ovim fotografijama su prizori iz severne Švajcarske, koje fotograf opisuje kao „prilično ruralne“, ali je na prvi pogled jasno da se ti predeli bitno razlikuju od balkanskih „selendri“, budući da nude širinu i tišinu koje izbija iz svake jutarnje magle. Mada prostori izgledaju potpuno prirodni, fotograf ističe da se radi o površinama koje ljudi intenzivno koriste, pa je svaki kvadratni metar oblikovan čovečijim rukama, precizno i čisto, bez nepotrebne buke i divljih deponija. Krajevi često izgledaju napušteno, zato što se meštani nakon napornog rada povlače u privatnost svojih domova, što stvara nestvarnu, magičnu tišinu idealnu za meditacije. Zedler je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo projekta "Landstrich",, a oni koji budu poželeli da saznaju nešto više o Zedlerovom radu mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Marco Zedler: Ostrvo Werd, a u Švajcarskoj

Fratri u magli

Današnji gost XXZ magazina – fotograf Marco Zedler – vodi nas na ostrvo Werd koje je deo ostrvske grupe Werd Islands koja se nalazi u Švajcarskoj, na zapadnom delu jezera Constance. Ostrvo čija istorija počinje pet hiljada godina pre nove ere, danas je najpoznatije po kapeli svetog Othmara koji je na ostrvo proteran 759. godine. Kapelu su u XV veku sagradili Franjevci, a pripadnici bratstva i danas stanuju u kući koja se naslanja na crkvu. Zedlerova monografija o ostrvu Werd nudi pogled na manastir i na prastare pejzaže sa nemačko-švajcarske granice, te istražuje posebnu tačku koja se nalazi negde između prirode, civilizacije i spiritualnosti. Pejzaži stoje nasuprot scenama iz intimnog života fratara, pa se slike zimskih jutara obavijenih maglom ulivaju u prostorije u kojima su meditativna stanja spletena sa običnim ljudskim detaljima. Projekat je potrajao nekoliko meseci – od jeseni 2015. do proleća 2016. godine, te je iz njega nastala monografija koja sadrži 40 fotografija. Deo fotografija Zedler deli i sa čitaocima XXZ magazina, a oni koji budu poželeli da saznaju više mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Foto album: Kako je Ljubljana 1961. proslavila Prvi maj

Reka lica, boja, cveća, zelenila

Prvi maj 1961, Ljubljana: 1. maja zjutraj je v Ljubljani sijalo sonce. Po dnevih oblačnosti in dežja so prijazni in topli žarki preplavili ulice, pročelja hiš in praznične obraze ljudi, ki so se udeležili mogočne manifestacije uspehov, moči in zdravja ob prazniku dela. Kmalu po 9. uri so na tribuno na Trgu Ajdovščina prišli častni gostje. Tam so bili Miha Marinko, Boris Kraigher, Franc Leskošek-Luka, dr. Jože Vilfan, Stane Kavčič, generalni major Andrija Škerovič, člani izvršnega sveta LRS in drugi vidni predstavniki političnega in družbenega življenja ter JLA. Ljubljana je zaživela na prav poseben način že v zgodnjih jutranjih urah. Tisoči in tisoči so se že ob 7. uri zjutraj začeli zbirati na točno določenih mestih v različnih predelih mesta med Rožnikom in Gradom. Sestavljali so skupine, se od vseh strani pomikali na Prešernovo cesto, ki se je spremenila v eno samo reko obrazov, barv, cvetja, zelenja in plapolajočih zastav. Kakor Prešernova je tudi Titova cesta severno od železniškega prelaza spremenila svoj videz. Obnemela je pod čakajočimi četami vojakov, vojaškimi kamioni, topovi in tanki. Obe koloni sta čakali na svoj trenutek. Ta čas se je središče mesta spreminjalo v vedno gostejše mravljišče. Ljudje so sevsipali iz vedno številčnejših vlakov, avtobusov in drugih vozil. Prihajali so peš iz mestne okolice in se pomešali v vedno gostejši vrvež. Osamljeno topotanje korakov v obrobnih ulicah se je zlivalo v nedoločljivo in neprekinjeno hrumenje. Ko so se ulice razširile, se spremenile v ceste, so se gručice ljudi spremenile v skupine, potoke, reke... Vse je hitelo v središče, vedno hitreje in vedno bolj nestrpno, kajti pričakovani trenutki so se vedno bolj bližali. Osamljenemu letalcu, ki je to jutro preletel Ljubljano, se je razkril skorajda neverjeten fantastičen prizor. Široka, kakor z ravnilom potegnjena Titova cesta je bila povsem prazna. Od vseh strani pa so jo oklenile množice. Tisoči in deset tisoči so se strnili v nepremakljiv obroč. Titova cesta je bila kakor velikanski magnet, ki je z nepremagljivo silo pritegnil brez števila drobnih delčkov. Dve godbi na pihala sta igrali že od zgodnjega jutra, enkrat ena, enkrat druga. Njunim taktom se ni hotel pokoriti samo veter, ki se je razposajeno zaganjal v razobešeno zelenje, stotine balončkov na strehah in balkonih, v zastave na drogovih in zastave v rokah ljudi. (Izveštaj mariborskog lista “Večer” 2. maja 1961. godine)

Gela Megrelidze: Daleko od nebodera

Zelena brda i staromodni nomadi

Gruzijski pašnjaci obično su obavijeni maglom, što stvara osećaj misterije, budući da nije uvek jasno da se iza koprene kriju tek obične ovce. Današnji gost XXZ magazina – fotograf i muzičar Gela Megrelidze – vodi nas upravo u ove predele koji odišu organskim melodijama zdrave hrane i čistog vazduha, te vizuelnog preporoda. Pojam „nomad“ se danas sve češće vezuje za digitalne nomade koji se ne odvajaju od svojih savremenih uređaja, te su ovce videli samo na slikama, dok njihove starije preteče najčešće nemaju ni najobičniju internet konekciju. I dok su savremeni nomadi pašnjake zamenili luksuznim hotelima, pastiri koji se seljakaju za svojim (ili tuđim) ovcama muku muče sa kišama, snegovima i prirodnim predatorima. Iako Megrelidze kaže da fotografije staromodnih pastira ne spadaju u omiljeni proizvod njegovih foto-aktivnosti, činjenica je da nude dragocen prozor u svet na koji se često zaboravlja, u kojem se hleb zarađuje bez tastature. Oni koji budu poželeli da saznaju više o radu ovog talentovanog fotografa mogu to da učine na njegovom Instagram profilu.

Spiros Soueref: Bez javnog traga kolovoza

Šaka suza, vreća smeha

Fotograf Spiros Soueref nova je zvezda XXZ magazina, i na naš portal donosi prizore iz celog sveta. Kako sam kaže, njegova karijera se zasniva na lutanju, budući da putuje u potrazi za ljudima i njihovim pričama. Kada ih pronađe Soueref se ne zadovoljava običnim fotografijama, već subjekte pokušava da upozna, da ih otključa, te ih pogleda u oči i prihvati sve njihove razlike. Tvrdi da se u takvom načinu života i rada krije razlog za osećaj ispunjenosti koji sa novim destinacijama postaje sve stabilniji. Pred vama je deo kolekcije fotografija koje su nastajale između 2016. i 2018. godine u različitim delovima sveta, a oni koji budu poželeli da saznaju više o radu ovog sjajnog fotografa mogu to da učine na njegovom web-sajtu, Facebook ili Instagram profilu.

Michael Steverson: Lice sa ulice

Rogova tvojih da nije

Da bi se svet dobro razumeo neophodno je da se zaviri u svaki njegov ćošak, a to je upravo ono što radi današnji gost XXZ magazina – fotograf Michael Steverson, koji veruje da je svet ono što je na otvorenom, i da priče najbolje recituju lokalni duhovi. Steverson tvrdi da previše razmišljanja paralizuje, i da je savršena kompozicija nešto što dolazi prirodno. Njegova foto- filozofija zasniva se na kretanju, budući da veruje da ne postoji zamena za konstantno kretanje i fotografisanje. Mladim fotografima savetuje da prate ono što ih najviše zabavlja, a zbog toga što najbolji materijali sa umetnikom najglasnije komuniciraju na samom izvorištu strasti i ljubavi prema poslu. Radio je za neke od najuticajnijih medija širom sveta - The New York Times, The Los Angeles Times, The Atlantic, The Smithsonian, CNN, The BBC – a oni koji budu poželeli da saznaju više o radu ovog sjajnog fotografa mogu to da učine na njegovom web-sajtu ili Instagram profilu.

Dafni Kemeridou: Telo na drvetu

Izgubljeni u prostoru i bremenu

U rubrici „Fotografi koje volimo“ danas predstavljamo Dafni Kemeridou. Rođena je u Solunu 1994. godine, a fotografijom se bavi od 2012. Fotografiju koristi kao alatku za preispitivanje sebe i sveta, pa su teme koje bira najpre egzistencijalističke, ali i pomalo sanjive, izmeštene iz vremenskog konteksta. Najradije fotografiše u sumrak, kada odsustvo svetla pruža više prostora za lament nad stvarima koje su se dogodile, a duga ekspozicija i manipulisanje svetlom otvaraju portal ka paralelnoj dimenziji u kojoj su nebeska tela izmešana sa ljudskim bićima. Fotografije iz galerije su deo dva projekta – „Sandman“ i „A Moment in Time“ – u okviru kojih se Dafni ne ustručava da naga tela podigne iznad zemlje, postavi ih na stoletna stabla, ali i da ih sa zemljom stopi, i postavi u pesak i među stene. Oslobađanje subjekata tako postaje njeno tajno oružje, a tela ostaju slobodna, da lebde, posmatraju zvezde, ili jednostavno listaju zajedno sa ostalim prirodnim pojavama. Oni koji budu poželeli da saznaju više o radu ove talentovane umetnice mogu to da učine na njenom web-sajtu ili Instagram profilu.

Goran Pavelić Pipo: Arhivirana photo povijest (1)

Osamdesete u koloru

Naš dragi Goran Pavelić Pipo, jedan od najprilježnijih čuvara Bolje prošlosti, vraća se sa svojim kolor-radovima nastalim osamdesetih godina. Svega tu ima: i rokera i curica i povjesničara umjetnosti i novinara i dragih ljudi s kojima je Pipo dijelio zagrebački asfalt i prostor ispred ''Zvečke'' ili ''Blata''. Kako sam kaže “to su ljudi koje sam svakodnevno viđao na zagrebačkim ulicama ili smo se sretali negdje drugdje”. Priličan dio ovih fotografija nikad nije objavljen, te je zadovoljstvo tim veće što se premijerno pojavljuju na našem XXZ portalu, a biće ih još u nekoliko nastavaka...

Natela Grigalashvili: Knjiga o nama

Sve o mojoj majci

Nova gošća XXZ magazina je fotografkinja Natela Grigalashvili, koja nas kroz projekat „Book of my Mother“ vraća u prošlost, a kroz prizore koji evociraju uspomene na majku i na detinjstvo, te na vreme kada je život bio težak, ali opet nekako lakši. Njena majka je Keto, a priča nas vraća na sam početak njenog života, i Drugog svetskog rata. Kada se Keto rodila otac joj je već bio u ratu iz kojeg se nikada nije vratio, a deset godina kasnije izgubila je i majku. „Sećam se,“ priča Keto,“bila sam u školi, i usred časa jedan dečak je otvorio vrata učionice i viknuo: Keto, majka ti je umrla!“ Ostala je sa braćom i njihovim suprugama, pa se o njenom detinjstvu i ne zna puno, jer o tom periodu nije rado govorila. Ostali su samo delići iz nekih drugih priča koje je pričala, te iz onoga što su govorili njeni rođaci. Keto se udala kada joj je bilo 22 godine, nakon čega se preselila u udaljeno planinsko selo, gde su rođeni fotografkinja Natela i njen brat. Prema deci nije bila stroga, ali nije pokazivala ljubav koju su ova od nje očekivala, što je valjda posledica teškog života, ili vremena u kojem je ljubav bila nešto sasvim drugo. Natela je od majke dobila slobodu, pa se nakon završene škole preselila u Tbilisi gde je nastavila studije. Majka se nije interesovala za njen život u velikom gradu, te su ogorčenost i ljutnja brzo zauzele ono mesto koje je obično rezervisano za ljubav prema roditelju. Ubrzo su postale potpuni stranci, a Natela je tek nakon mnogo godina shvatila da su u stvari veoma slične. Tako se gorčina ponovo pretvorila u ljubav i razumevanje, iz kojeg se rodio projekat koji priča priču o jednoj majci, a zapravo puno govori o svima nama. Oni koji budu poželeli da saznaju više o radu ove sjajne umetnice mogu to da učine na njenom web-sajtu, Facebook ili Instagram profilu.

Press Photos Of The Year 2019

Nikada ga nisam video da plače

"Fotografija je jedno od najmoćnijih oružja na svetu," rekao je jednom fotoreporter Eddie Adams. Vremenom je postala skladište ljudskih iskustava, a neretko se njom manipulisalo kako bi se podržali nečiji stavovi ili oblikovala „istina“. Takmičari za najbolju reportažnu fotografiju u okviru Press Photos Of The Year svojim radovima ne manipulišu, već istinu prenose u najsirovijem mogućem obliku, a kako bi čovečanstvu poručili da uspori, te se osvrne i pogleda na pustoš koju za sobom ostavlja. Sa 78.801 fotografija koje je poslalo 4.738 fotografa ovo takmičenje nudi samo reportaže visokog kalibra, te priče koje će ostati i nakon proglašenih pobednika da budućim generacijama ispričaju kako je nekad bilo, i zašto će tada biti onako kako bude.

Uz feljton “Sretno dijete”: Photo sjećanje na osamdesete u Zagrebu (6)

Duhanski put - Blato, Zvečka, Veliki Kavkaz, Mali Kavkaz

Foto-priču o novovalnim godina Zagreba koju je uradio naš čuvar bolje prošlosti Goran Pavelić Pipo – nastavljamo serijom uglavnom neobjavljenih fotografija ispred legendarne Zvečke u kojoj, sjeća se Igor Mirković, doista nije bilo ničeg materijalnog, čak ni u smislu opipljivog – nije bilo stolova, stolaca, nije bilo suncobrana; osim jednog šanka i prostorije za pedeset naguranih ljudi, tu nije bilo ničega, a kamoli luksuza. Sve što se tamo dogodilo, nastalo je voljom posjetitelja da imaju, da naprave svoje mjesto. Iz kavane su izašli na prazan pločnik i tamo napravili terasu, umjesto na stolove, šalice s kavom odlagali su na krovove parkiranih automobila (anegdota kaže kako se često događalo da odu niz Masarykovu sa napola dopijenim šalicama na krovu jer vlasnik ili vlasnica ne bi ni primijetili da je njihov automobil bio privremeni kavanski stol)…

Uz feljton “Sretno dijete”: Photo sjećanje na osamdesete u Zagrebu (5)

Zvečka, mjesto gdje dođeš i saznaš sve

Foto-priču o novovalnim godina Zagreba koju je uradio naš čuvar bolje prošlosti Goran Pavelić Pipo – nastavljamo serijom uglavnom neobjavljenih fotografija ispred legendarne Zvečke, koja se od popularnog cehovskog okupljališta, što su ga začeli mlađi muzičari i novinari, pretvorila u pomodno mjesto za sve ostale, koji im žele biti blizu. "U udarnim sezonama Zvečke rulja je stajala do Kavkaza. Teško je točno reći koliko se tamo ljudi skupljalo, ali znam da je dolazilo jako puno važne rulje", veli grafički dizajner Mirko Ilić, također jedan od redovitih. "Dođeš tamo i saznaš sve. Tko je koga ostavil, tko koga vara, s kim ga vara, tko je prestao uzimat ovu drogu, uzima onu drogu, tko je kome ukrao pjesmu, gitaru, ženu, tko radi novi film, novu ploču, novu predstavu ... sve si saznao tamo. To je bio internet moje generacije…”

Karina House: Francisco Pardo Arquitecto

Kuća peva posle zemljotresa

Nakon zemljotresa koji su u septembru 2017. potresli Meksiko nekoliko arhitekata se okupilo oko projekta ReConstruir México – čiji je cilj da se udruženim snagama obnove urušeni objekti, i pruži dom porodicama koje su ostale bez domova. Sedamnaest meseci nakon tragedije PienZa Sostenible – organizacija koja stoji iza projekta – organizovala je više od 150 projekata rekonstrukcije, a kako bi se poboljšao kvalitet života onima koji žive u zajednicama koje su ranjive, te izolovane od ostatka društva. U okviru ovog projekta nastala je i Karina House koju možete da vidite na fotografijama, a pre projekta se razgovaralo sa porodicom kojoj je kuća namenjena kako bi se saznalo koje su im potrebe i kakav bi prostor najbolje na njih odgovorio. Od arhitekata su zatražili samo dve sobe, malu dnevnu sobu, i šporet na drva koji bi trebalo da se nađe ispred kuće, sa malom nastrešnicom koja bi ga štitila od vremenskih nepogoda.