Knjige

Ekvador korona

Mrtvi leže po ulicama Gvajakila

Korona

Thomas Boberg (1960) jedan je od najcenjenijih i najnagrađivanijih danskih liričara. Od svoje sedamnaeste godine je gotovo stalno na putu (najviše po Južnoj i Srednjoj Americi i Africi). Objavio preko trideset knjiga poezije, putopisa, eseja i proze. Četiri godine je živeo u Barseloni, gde je upoznao Peruanku, kojom se oženio i posle godinama živeo u Limi. Poslednjih pet godina proveo putujući siromašnim delovima Aftrike. Putopisno-prozne knjige „Amerike“ i „Afrikana“ uvećale su mu ugled koji je već stekao kao „jedan od najboljih liričara Danske“. Najznačajnije pesničke zbirke: trilogija „Konjožderi I-III“, „Labudova pesma“, „Pod satom“, „Pelikanov let“, „Boothill“, „Poziv na putovanje“, „Životni stil“, „Pesme Meksiko Sitija“
Sarajevo opsada

Pucaju i tuku hrabri srpski artiljerci

Apsolutno relativno

Sa sve četiri strane / kao na dlanu, danas puca pogled / na boravište / našeg arhitekte
Cossmo 04 S

Zvijezde škripe pod nogama

Vjetrovi nad provincijalnim gradom

Nalijevo ostaje musavi talas grada i treperenje svjetiljaka, laju psi, grad je prazan i stran i odvratan, a svjetiljke na periferijama gore jednako tužno, mrtvački, kao u ono daleko vrijeme, kada smo se žderali sa ženkama (i jednom i drugom i trećom), sve ostaje iza nas, psi laju, a čovjek s palicom šeće nebeskom vedrinom između Oriona i Plejada i šal mu vijori u prostoru. To postoji stvarno, kao najistinitiji i najdublji realitet
Građanska neposlušnost protest

Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost sučaju

O dužnosti građanina da bude neposlušan

Svako glasanje je neka vrsta igre, kao igra „dame” ili „trik-traka”, s primesom morala; igranje istinom i neistinom, moralnim problemima i, naravno, uz to ide i klađenje. Karakter glasača nije ulog. Dajem svoj glas, može biti, za ono što mislim da je pravo, ali nisam životno zainteresovan da to što smatram za pravo i pobedi. Voljan sam da ostavim to većini. Zato njihove obaveze nikad ne prevazilaze probitačnost. Čak i glasanje za ono što je pravo znači ne raditi ništa za to. Samo mlako izražavanje želje da pravedna stvar prevlada. Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost sučaju, niti će želeti da ona pobedi kroz vlast većine. Malo je vrline u akciji masa. Kad većina bude najzad glasala za ukidanje ropstva, biće to zato što su ravnodušni prema ropstvu, ili zato što je ostalo malo ropstva koje treba ukinuti njihovim glasom. Oni će tada biti jedini robovi. Ukidanje ropstva može ubrzati samo glas onoga koji svojim glasanjem brani sopstvenu slobodu
Slepac vodi slepce

Za otvorenu borbu

Spasimo se slepaca koji nam se nameću za vođe

Mora se onemogućiti da neki tipovi, obdareni okretnošću za sticanje materijalnih dobara, primaju i drže sve dostupne beneficije – dok se drugi grče od oskudice u najprvobitnijim potrebama. Mora se nezavijeno kazivati i razglašavati istina o svim rđavštinama i posuvraćenostima od kojih naš kulturni život teško boluje. Da bismo se spasli slepaca koji nam se nameću za vođe; beslovesno nepismenih koji se usuđuju da povlače tobožnje kulturne linije; nevaljalaca koji nam sa nečuvenom drskošću drže lekcije iz morala! Da bismo jednom zatvorili lažljive usne onih koji, u spolja mirno stilizovanim besedama, bljuju otrov vlastitih – najnižih - afekata! Da bismo demaskovali one čiji su svi podaci o sopstvenome životu falsifikat i laž!
Ekspresionizam

Ekspresionizam: Duh pobunjenoga čoveka

Biti nepomiren sa svetom

Kod nas, u ovoj kulturi (a to je pitanje koje sam postavio u početku, i kome se sada vraćam), zamah ekspresionizma bio je ne samo kratkovek, nego od početaka svojih prigušivan, i to upravo u onim duhovima koji su ga najpotpunije objavili: u slikarstvu, on je veoma brzo pripitomljen, u poeziji, on se s ne manjom brzinom izvrgao u svojevrsnu funkciju neoromantizma. Modernizam, čije prvo jutro je u znaku ekspresionističkih traženja, našao je svoj poetski vrhunac u neo-romantičarskoj emancipaciji od ekspresionizma, u stilu Miloša Crnjanskog. Sve ono što je dolazilo posle ekspresionizma (od futurizma do dadaizma) iscrpljivalo se magnoveno, bez dubljega odjeka; najduže je, svakako, trajao nadrealizam, ali i on je bio osuđen na ipak brzi slom. Onaj čuveni “slom modernizma”, o kome se toliko govorilo, šta je drugo nego neumitnost u ovoj nemoći za dublje prožimanje ekspresionizmom, odnosno: za dublje, stvarnije, delatnije, otvaranje svetu negacijom sveta?
Cowa 01 S

Rog će u zemlju da rine

Krava

Sergej Jesenjin je kod nas obično poiman kao pjesnik sentimentalan i "ženskast", larmoajantan i bolećiv, pesnik dirljive ljubavne poezije na kojoj su odrasle generacije
Fonote1

Paviljon br. 6

Često sanjam pametne ljude

S druge strane, njemu je vrlo dobro poznato da je posljednjih dvadeset pet godina u medicini došlo do fantastičnih preokreta. Kada je on studirao na univerzitetu, njemu se činilo da će medicinu uskoro postići sudbina alhemije i metafizike, a sada, kada noću čita, medicina u njemu izaziva osjećanje divljenja i čak oduševljenja. Zaista, kakav neočekivan blijesak, kakva revolucija! Zahvaljujući antiseptici, vrše se operacije koje veliki Pirogov nije smatrao za moguće čak in spe (u budućnosti – lat.) Najobičniji zemski ljekari sada se usuđuju da vrše resekciju zgloba u koljenu, na sto trbušnih operacija dolazi samo jedan smrtni slučaj, a kamenci se smatraju takvom sitnicom da o njima čak i ne pišu
Boddle 01 S

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže

Čitaocu

Uzimam u obzir hiljadu okolnosti koje obavijaju ljudsku volju i koje i same imaju svoje opravdane uzroke; onaj su krug u kome je zatvorena volja; no taj krug je u pokretu, živ, on se okreće, i menja svakog dana, svakog minuta, svake sekunde svoju periferiju i svoj centar. Na taj način, njim ponesene, sve ljudske volje u njemu zasužnjene izmenjuju svoju recipročnu igru, pa to i sačinjava slobodu
Anhe 01 S

Pisma gospođi Vineti: Treće pismo

Ima jedna pesma za decu

Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili,/ i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam/ nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje./ Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati:/ ona je trpela mene
Emma 03 S

Manjine protiv većina

Kompaktna masa nikad nije stala uz pravdu i jednakost

Tko tu litaniju nije već čuo? Tko ne zna taj uvijek isti refren sviju političara? To da masa krvari, da je pokradena i izrabljena, to znam ja kao i naši mamci na glasove. Ali ja inzistiram na tome da nije šačica parazita, nego sama masa odgovorna za takvo strašno stanje stvari. Ona se lijepi za svoje gospodare, voli bič, prva će povikati “Razapni!” onog trenutka kad se podigne prosvjedni glas protiv svetosti kapitalističke vlasti ili neke druge oronule institucije. A opet, koliko bi dugo opstali vlast i privatno vlasništvo, da nije bilo mase voljne da postanu vojnici, policajci, tamničari i krvnici. Socijalistički demagozi znaju to dobro kao i ja, ali oni održavaju mit uz pomoć većine, jer njihova je shema života ovjekovječiti moć. A kako bi se moć ostvarila ako ne brojkama? Da, vlast, prisila i ovisnost počivaju na masi, ali nikad i sloboda ili slobodni razvoj pojedinca, nikad rođenje slobodnoga društva
Korona virus

Korona katreni: Čudna jada od Vuhana grada (2)

Onaj zbog koga sam u izolaciji pravi se nevidljiv

Čitam ranoosvanuli grafit / Na zidu susedne zgrade. / Neko se igra mojim strahom: / Pa je ispisao: Spisak postoji
Fernando Pesoa

Alvaro de Kampos: Kao neki ludak što u groznici bunca

Svemir je savršeno prazan svud oko mene

Alvaro de Kampos, najkontroverzniji od svih heteronima Fernanda Pesoe, rođen je u znaku Vage, 15. oktobra 1890. godine na jugu Portugala, u gradiću Tavira, čije su bele kuće nalik na mnoga slična primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj. Kao tipičan južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska putovanja, te ih je slavio u svojim odama. Opsesivna upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji je Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta, kod Kamposa je naglašena i njegovim zanimanjem pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja na Orijent, opisanog u poemi „Opijarijum", trajno nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo ekscentričnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnikFernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva (Jasmina Nešković)
Majstor i Margarita

Majstor i Margarita

Nikada ne razgovarajte sa nepoznatima

— Čovek sam upravlja! — pohita ljutito da odgovori Bezdomni na ovo, mora se priznati, ne baš sasvim jasno pitanje. — Izvinite — blago odgovori neznanac da bi se upravljalo, treba ipak imati tačan plan za izvestan, koliko-toliko pristojan period vremena. Dopustite mi da vas upitam kako čovek može da upravlja, ako je ne samo lišen mogućnosti da napravi neki plan, makar i za tako smešno kratak rok od, recimo, jedno hiljadu godina, već ne može zajamčiti da će dočekati i sutrašnji dan? I odista — tu se neznanac okrenuo Berliozu — zamislite da, na primer, počnete da upravljate, da odlučujete i o drugima i o sebi, i uopšte, taman se unesete u posao, kad najednom dobijete... hm, hm... sarkom pluća... Tu se stranac slatko osmehnuo, kao da mu je misao o sarkomu pluća pričinila zadovoljstvo — da, sarkom — žmirkajući kao mačak, ponovio je ovu zvučnu reč — i eto, sa vašim upravljanjem je gotovo! Ničija vas sudbina, osim vaše sopstvene, više ne zanima. Rođaci počinju da vas lažu, a vi, osećajući da nešto nije u redu, jurite učenim lekarima, pa šarlatanima, a možda i gatarama. I jedno i drugo, a i treće — potpuno je besmisleno, to i sami shvatate. I sve se to završava tragično; onaj koji je do nedavno smatrao da upravlja nečim, najednom se obreo nepokretan u drvenom kovčegu, i oni oko njega, shvatajući da od njega više nema nikakve vajde, spaljuju ga u peći. A dešava se i gore: čovek se upravo spremio da krene u Kislovodsk — tu je stranac zažmirivši pogledao Berlioza — tričarija na prvi pogled, ali ni to ne može da učini, jer će se iz nepoznatih razloga iznenada okliznuti i nasti pod tramvaj! Nećete mi valjda reći da je sam sobom tako upravljao? Nije li ispravnije pomisliti da je to s njim učinio neko drugi? — i tu se stranac nekako čudnovato zasmejao
Nicce 01 S

Ecce homo: Nikada nisam razmišljao o pitanjima koja to nisu

Zašto sam tako pametan

U mom bazelskom razdoblju sva moja duhovna prehrana, uračunavši dnevni raspored, bila je potpuno nesuvisla zloupotreba vanrednih snaga, bez ikakvog obnavljanja istrošenih snaga, čak i bez razmišljanja o trošenju i naknadi. Nedostajala je ma kakva istančanija sebičnost (Selbigkeit), ma kakvo pokroviteljstvo nad neodstupnim instinktom; bilo je to izjednačavanje sebe s bilo kim, »nesebičnost«, zaborav sopstvene izmaknutosti — nešto što sebi nikada ne opraštam. Kada sam gotovo bio dokrajčen, time što sam bio gotovo dokrajčen, zamislih se naknadno o osnovi nerazboritosti svoga života, o »idealizmu«. Tek me je bolest dozvala umu