Knjige

Kazn 02 S

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (4)

Ništavni, mali, zaboravljeni čovek ustaje u odbranu svojih prava

Razum odlučuje o tome da li nešto postoji ili ne. Razum odlučuje — to ne treba ni jednoga trenutka gubiti iz vida — prema sopstvenim zakonima i nimalo ne vodi računa o onome što je i sam nazvao »ljudsko odveć ljudsko«. Materija i energija su neuništive, a Sokrat i Đordano Bruno su smrtni — tako odlučuje razum: svi se bez pogovora tome priklanjaju, niko se ne usuđuje da postavi pitanje zbog čega je razum nametnuo takav zakon, zbog čega se on tako očinski brine o materiji i energiji, a sasvim zaboravlja na Sokrata i Đordana Bruna! Još manje se neko usuđuje da postavi i jedno drugo pitanje. Naime, razum je zanemario sve i postavio je taj neumitni zakon, zanemario je sve što je ljudima sveto i najvažnije, ali — odakle mu snage da svoju odluku nameće! I to tako da se sve vreme od kada sveta ima nije izgubio ni jedan delić energije negde u beskraju prostora! Tako nešto je pravo i nečuveno čudo!
Done16

Možda neka od njih nema dno

Bara

“Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Piše zadivljujuće malo. A ipak u tom pisanju postoji neverovatno bogatstvo, čak rasipništvo, jer u klici pojedinih pesama (kako piše kritičar Ježi Kvjatkovski) — ima materijala dovoljno za čitavu pesničku zbirku” (Petar Vujičić, Savremena poljska poezija)
Aapo 38 S

Ne bojte se kopci!

Laso materi božjoj oko vrata

Crkni ćoravo kvočko/ ne priznajem te božjom materom!/ Elipse kobaca gore pod sisom sveta/ Laso su za tvoj vrat
Aapo 05 S

Sad je bolje nego ikad

Pesma o žilavoj mrcini

Vratio sam mačora kući, bilo je vrelo leto,/ jedno od najtoplijih u stoleću, stavio sam ga/ na pod u kupatilu, davao mu vodu i tablete,/ nije hteo da jede, nije hteo da pije, umakao sam/ prst u vodu i vlažio mu njušku i pričao mu
Aansta1

Zbog starosti, umora il‘ razočarenja

Ravnodušna pesma

On vidi duboku i jadnu prazninu/ Srca k’o života, života k’o sveta,/ I da duše kao leptirovi ginu,/ I da svaka nada k’o magla odleta
Miroslav Krleža

I nema božjega dana kad ne bi netko plakao

Naša kuća

Na krovu kuće naše pjeva crni ćuk, i bijesovi se biju u dušama ljudi; na krovu kuće naše Smrt svoju pjesmu gudi, a nad kućom našom gori zvjezdan luk
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (3)

“Zapisi iz podzemlja”, prava kritika čistog uma

Iznenađujuće je da je on, bez ikakve naučno-filozofske pripreme, tako tačno uočio u čemu je osnovni, večni problem filozofije. Njegovi Zapisi iz podzemlja se ne analiziraju ni u jednom filozofskom priručniku, niti se pominju po nazivu čak. Nema stranih reči, školske terminologije niti akademskog načina izlaganja — dakle, to nije filozofija. U stvari, ako je ikada bila napisana Kritika čistoga uma onda je treba tražiti kod Dostojevskog — u njegovim Zapisima iz podzemlja, i u njegovim velikim romanima koji su u celini proizašli iz ovih Zapisa. To što nam je dao Kant pod ovim naslovom nije kritika nego apologija čistoga uma
Elle 07 S

Čitave noći sam čula mala kraljevstva

Spavajući u šumi

Meditativna poezija Mary Oliver (1935. – 2019.), građena na lokalitetima obale Atlantika, rodnog Ohia i Nove Engleske, nastajala je doista iz ‘’prakse’’ redovitih svakodnevnih lutanja prirodom u zoru, boravaka u šumi, uspinjanja planinama. Tematski je usmjerena na događanje u prirodi prevedeno u tekstualno iskustvo, impulsom njegova svjedočenja, često u mističkom stapanju s prirodnim okolišem
Volt Vitmen

Pjesma o samom sebi

Pisma od boga bačena na ulicu

Vitmen na sebe uzima božanske obaveze; on je neka vrsta Brame, svestvoritelja i vrhovnog presuditelja u svemiru, ali se taj stav krajnjeg romantičarskog egoizma i arogancije u njegovoj poeziji paradoksalno spaja s tipično američkim osjećanjem demokratije i jednakosti. Jer, za Vitmena, kao što on to ističe u predgovoru prvom izdanju Vlati trave, "Sjedinjene države same po sebi su u biti najveća pjesma" (Zvonimir Radeljković)
Crrn 01 S

O poeziji Miloša Crnjanskog, samo napomena

Bolje pesnika proglasiti budalom, nego mu podići spomenik

Tako potpunog anarhističkog pesnika, kao što je Crnjanski, mi nismo imali. Anarhizam njegov je totalan, sve do sopstvene svoje negacije. Taj anarhizam nije samo ideološki, u anti-tradicionalizmu Crnjanskog, u njegovom anti-nacionalizmu iz Lirike Itake; on je mentalni, u odbijanju svakog ostvarenja, svake sreće pre svega. Ljubav za nesreću, koju je Crnjanski uveo u našu liriku, nije literarna laž, već izraz dubokog odbijanja ma kakvoga ostvarenja, odbijanja koje ovoga pesnika nije uputilo dadaizmu, ali koje ga je, jedno vreme, duhovno sasvim približilo izvorima njegovim, onima koji inspirišu na odbacivanje svake večnosti, svakoga akademizma, svake opsesije ostvarenjem i posedovanjem
Srebrenica

Zbirka eseja i beležaka Filipa Davida: Jesmo li čudovišta

Briga zločinaca za naciju

Ima li u ovoj knjizi primitivaca koji su sada na vlasti u Srbiji? Naravno, samo bi u Davidov esej trebalo ubaciti imena i svakodnevne postupke vrha režima koji su bahata negacija zdravog razuma i civilizacijskih vrednosti. Ali i - neka svako odabere - pomirljivo ili nepomirljivo zaključiti da suština problema nije tek ohola, beskrupulozna i banditska vlast. Da će i svaka sledeća imati svoje bednike i primitivce, “zaštićene lopovskim kodeksom koji štiti vernike od zaraženih” (B. Štulić)
Marijj 15 S

Zašto ste u Njemačkoj

Radostan sam

Oca su mu zaklali talibani./ Za šest dana ima posljednji u nizu razgovora s temom „Zašto ste u Njemačkoj“./ Ili će dobit pasoš, ili će morat napustit zemlju
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (2)

Tamo gde su svi videli stvarnost, on vidi samo seni i priviđenja

S Dostojevskim se u podzemlju zbilo isto ono što i s Platonom u pećini. Dobio je »nove oči« i tamo gde su svi videli stvarnost čovek vidi samo seni i priviđenja, a u onome što »za sve« ne postoji — istinsku i jedinstvenu stvarnost. Ne znam ko je od njih bolje ostvario svoj cilj: Platon koji je stvorio idealizam i osvojio čovečanstvo, ili Dostojevski koji je o svojim viđenjima ispričao u takvoj formi da su svi okrenuli glavu u stranu od podzemnog čoveka? Rekao sam »svoj cilj«, ali, sva je prilika, nisam se najbolje izrazio. Teško da su Dostojevski ili Platon imali neki svesni i određeni cilj kada su govorili, jedan o pećini, drugi o podzemlju, teško da se može zamisliti svesni cilj kod bića i stvorenja koje se prvi put pojavljuje iz nebića u biće. Čoveka pritiska mučno osećanje nebića, osećanje za koje na našem jeziku i nema pravoga naziva. To je ono neizrecivo — kako se obično kaže — a stvarno, neizrečeno, još neostvareno. Možda ćemo do neke mere to stanje, ili aluziju na to stanje dati, ako kažemo da je to ono stanje apsolutne nepodnošljivosti ravnoteže, završenosti i zadovoljstva — »mnogi« kod Platona i »svi mi« kod Dostojevskog — koje mnogi vide kao ideal mogućeg ljudskog dostignuća, bar tako ga vidi obično ljudsko saznanje
Labudovi

Rođendanska

Ljiljani

Ručnik kojim se/ Briše sumrak/ Dopola vruć/ I sijeno/ Raspakirano djetelinom/ Opranih nogu/ Ruža napusti vrt
Aafu 04 S

Bernardo Soareš: Knjiga nemira

Ispisujem riječi za spas duše

Od 1942. godine, kada je započelo sistematsko priređivanje i objavljivanje pesnikovih sabranih dela, koja danas broje preko trideset tomova, Pesoa kao da neprestano priređuje nova iznenađenja svojim tumačima i čitaocima. Iz već legendarnog drvenog sanduka, jedne od najdragocenijih relikvija portugalske književnosti, gde je pisac godinama odlagao i čuvao sve svoje rukopise, izlaze, kao iz neke čarobne kutije, novi heteronimi i nova svedočanstva o najrazličitijim vidovima Pesoinog literarnog stvaralaštva. Poslednje takvo veliko „otkriće“ dogodilo se 1982. godine, kada je prvi put objavljena „Knjiga nespokoja“, monološki roman, u formi intimnog dnevnika, koji je Pesoa, u fragmentima (a ima ih preko pet stotina) pisao od 1913. pa do kraja života. Fiktivni autor ove fiktivne „autobiografije bez događaja“ zove se Bernardo Soareš, a Pesoa ga je zamislio kao jednog anonimnog knjigovođu iz grada Lisabona, „čoveka bez svojstava“ koji živi svoju jednoličnu svakodnevicu samo zato da bi pisanjem svedočio o nemogućnosti življenja. „U večno oblačnom danu svog postojanja“, Soareš sa prozora svoje kancelarije, kao sa neke osmatračnice, posmatra život koji ne može (i ne želi) da dotakne, a prizor spoljašnjeg sveta za njega postoji samo kao unutrašnja, onirička i transcedentna realnost. Soareš, sanjar koji pati od nesanice, samotnjak koji razume osećanjima i oseća inteligencijom, ispisuje hroniku svog nespokoja, ispovedajući svoju veru u nemogućnost egzistencijalnog ostvarenja, i žudnju za jedinim mogućim smirenjem – povratkom u ništavilo nepostojanja. (Jasmina Nešković)