Knjige

Artur Rembo

U snu cvet ljubavi skuplja

Moje boemstvo

Verovao je da kao umetnik može da stvori svet umetnosti koji će proizvesti "totalnu obnovu", ako ne društva, a ono bar umetnika
Orvel 01 S

Gonjen zloduhom kojem se ne možeš oduprijeti

Zašto pišem

Građanski rat u Španjolskoj i drugi događaji u 1936. i 1937. otvorili su mi oči i od onda znam gdje mi je mjesto. Svaka riječ koju sam napisao od 1936. bila je izravno ili neizravno uperena protiv totalitarizma, a za demokratski socijalizam kako ga ja poimam. Čini mi se besmislicom u vremenu poput ovog našeg misliti da se možemo kloniti pisanja o tim problemima. Svatko o njima piše pod ovom ili onom izlikom. Razlika je samo u tom uz čiju stranu pristajemo i koji pristup prihvaćamo. I što smo više svjesni svoje političke pripadnosti, pruža nam se bolja prilika da djelujemo politički, a da pri tom ne žrtvujemo svoj estetski i intelektualni integritet
Dostojevski Braća karamazovi

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (10)

Ljudi se najviše od svega boje slobode

Kako je sam Spinoza žudio za slobodom i kako je neumoljivo objavljivao svoj jedinstveni zakon nužnosti koji je obavezan i za ljude i za Boga. I nije Spinoza sam: skoro svi ljudi, vernici jednako kao i oni koji to nisu, koji su žudeli za slobodom sa nekim neviđenim i mračnim ushićenjem su glorifikovali »nužnost«. Najbolje Luterovo delo De Servo Arbitrio je upereno protiv Erazma Roterdamskog koji se na svaki način trudio da obezbedi makar malo slobode za čoveka. Plotin je prikazivao život kao marionetsku predstavu, u kojoj glumci igraju uloge koje su im unapred određene. I Marko Aurelije je govorio nešto slično. Gogolj se na zemlji osećao kao u začaranom carstvu — Platon kao da živi u podzemlju. Tako su prikazivali život i drevni tragičari: Sofokle, Eshil i Euripid, kao i najveći pesnik novoga doba — Šekspir. Ljudi nisu slobodni, ali to nije sve — oni se najviše od svega boje slobode i zbog toga teže »poznanju«, zbog toga traže »nepogrešivi« i neosporni autoritet — traže ono pred čim bi se svi zajedno mogli pokloniti
Čkalj

Nepravda svijetom vlada

Što je čkalj doživio

Svakom i najmanjem cvijetu što bi izbio obećavaše da će i on u lonac, a možda i u zapučak — najviše mjesto do kojega se može dotjerati. Ali mu nijedan cvijet ne dođe u lonac niti stiže u zapučak; cvjetovi mu i dalje zrak udisali, u svjetlu se kupali, danju sunčane zrake upijali, a noću se rosom pokrivali — cvali i primali posjete pčela i stršljena što sisahu medni sok
Fernando Pesoa

Alberto Kaeiro: Čuvar stada (XLIX)

Život teče u meni kao reka duž svog korita

Skeptičan a sujeveran, monarhista sa anarhoidnim idejama, hrišćanin i gnostik sklon okultizmu i mistici, ironični sanjar, sentimentalni cinik koji je na samrti tražio da mu se dodaju naočari, kao da se svakim svojim postupkom i stavom rugao „nezajažljivoj banalnosti“ života. Smatrajući književnost najprijatnijim načinom da se ignoriše stvarnost, Pesoa, iako ubeđen u proročku i mesijansku ulogu pesnika, sa gorkom ohološću poriče mogućnost svoje ovozemaljske slave (Jasmina Nešković)
Aapo 33 S

Lep si, al’ nisi mog srca dragi

Haljina bela

Sergej Jesenjin je kod nas obično poiman kao pjesnik sentimentalan i ženskast, larmoajantan i bolećiv, pjesnik dirljive ljubavne poezije na kojoj su odrasle generacije
Faruk Šehić

Pisati o novom Auschwitzu: Kako opjevati osakaćeni svijet

Faruk peva posle rata

Onaj ko je u stanju da u travki vidi Gandijevu dušu, samo nastoji da svetu, uprkos svom njegovom zlu i užasu, kaže “da” i da proslavi njegovu lepotu. Lav Šestov piše da je u mnogim Puškinovim pesmama prepoznao nešto slično, da pesnik blagosilja svet i da ga vidi onako kako ga je Bog video nakon stvaranja, kada “sve beše dobro veoma”. Ponekad slični tonovi zazvuče u poeziji i prozi Faruka Šehića, kada do reči dođe onaj smireni čovek od pre rata
Avamp 01 S

Bludno i bojažljivo

Preobražaji vampira

Jedna od šest „osuđenih“ pesama - ova rana Bodlerova pesma (postoji jedan primerak iz rukopisa 1852) nosi obeležje poezije frenetičnog romantizma u kome ne nedostaju ni veštice ni vampiri
Aaacce1

Mazna i sumnjiva lepotica

To je bila Venecija

Samoća, tuđina, i sreća poznog i dubokog zanosa hrabrile su ga, i nagovarale da dopusti sebi i ono što je čudnovato, ne stideći se i ne rumeneći; i tako se zbilo, kad se pozno večerom vraćao iz Venecije, da se zadržao na prvom spratu hotela, pred vratima lepog dečka, da je naslonio čelo na šarku, i dugo se nije mogao odvojiti, izlažući se opasnosti da ga zateknu i nađu u tako bezumnom položaju
Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (9)

Pred tajnom prvobitnog greha

Nama nije dato da shvatimo tu tajnu, kao što nam nije dato da shvatimo Istinu. Po samoj svojoj prirodi, ta je tajna takva da i ne može biti otkrivena, a Istina se može osvojiti samo u onoj meri u kojoj mi ne želimo da je iskoristimo za »istorijske« potrebe, dakle, samo u granicama nama jedino poznate i dostupne dimenzije vremena. Čim poželimo da otkrijemo tajnu ili da iskoristimo Istinu, to jest čim poželimo da tajnu učinimo javnom a Istinu zajedničkim i nužnim dobrom — pa makar se rukovodili najuzvišenijim i najplemenitijim namerama da naše znanje približimo Ijudima, da time usrećimo ljudski rod — mi u istom trenutku zaboravljamo sve što smo videli u »ekstazama« u stanju »obuzetosti«, mi tada vidimo kao i »svi« i govorimo ono što je potrebno svetu koji se zove »svi mi«
Ajjga 23 S

Orvelova "1984"

Ljudi koji nikad nisu naučili da misle

Ptice pevaju, proli pevaju, Partija ne peva. Svuda na svetu, u Londonu i Njujorku, u Africi, Brazilu, u tajanstvenim, zabranjenim zemljama preko granice, na ulicama Pariza i Berlina, u selima beskrajne ruske ravnice, na trgovima Kine i Japana— svuda je stajala ta ista čvrsta, nepobediva prilika, čudovišnih oblika od rada i rađanja, koja radi od rođenja do smrti, a ipak peva
Avege 02 S

Šum torbi i ljudski govor

Balada o odlasku u dućan

Bjaloševski je jedini istinski boem u poljskoj literaturi. Njegova poezija je vrlo realistična, ovozemaljska. Ništa nije izmislio. Zatvoren u sebe, u svoj svet, u četiri zida svoje tesne studentske negrejane sobe, pevao je o stvarima koje ga okružuju, o onim najobičnijim: o satu, o ključu, o peći, o kišobranu, pisao je „liriku pred spavanje“, balade (o odlasku u dućan!) – i sve to nije ličilo ni na šta što je pre njega pisano
Aaajo2

Zašto pijete toliko?

Put

ne tražite od nas da pevamo./ smejanje je naša pesma/ jer sve je samo užasna šala./ Isus bolje da se smejao na krstu,/ to bi okamenilo njegove ubice
Ratz 01 S

U prozorima praznim ćutanje prebiva

Dolaze pacovi

Trakl ima slike šuma, noći, uglavnom jeseni i zime, germanska bajkovita zlokobna bića. U pesmama se susreće sa pastirima, kopljima, crnim mesecom, istrošenima zvezdama, crnom crvenom i plavom zveri - i pacovima
Simborr 02 S

Na poljskom putu leži mrtav balegar

Iz ptičije perspektive

“Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Piše zadivljujuće malo. A ipak u tom pisanju postoji neverovatno bogatstvo, čak rasipništvo, jer u klici pojedinih pesama (kako piše kritičar Ježi Kvjatkovski) - ima materijala dovoljno za čitavu pesničku zbirku” (Petar Vujičić, Savremena poljska poezija)