Knjige

Kng 01 S

Svi su slični kao blizanci

Ubice kraljeva

Nije bilo zavere zaista su bili sami/ njihova neljudska iskrenost i prostota/ razbešnjava sudije branioce javnost željnu senzacije
Danz 01 S

U svilenim gaćicama

Goli zagrljeni noćni portiri

Za Vujicu Rešin Tucića na početku nije bio jezik, reč, već ljudski pogled, lep i nevidljiv. Gledati, to je veliki rizik, piše on. Kao i za Crnjanskog, život je za Tucića širi i veći od literature, nespoznatljiv i neobuhvatljiv u svojoj veličanstvenosti. Jezički i vizuelni eksperimenti, jednostavnost forme, otvorenost duha dovode ovde do snažnih uvida koji nisu traženi već dolaze kao nagrada za formalnu raznovrsnost i neopterećenost. Te spoznaje se mogu učiniti u nekim pesmama beznačajne i bez poente, obične, prostačke, u drugim urnebesno smešne u rasklapanju i razaranju ideoloških oblandi i tabua, ali one govore samo o jednom, o tom neponovljivom životu i njegovoj nesamerljivoj vrednosti (Dragoljub Stanković)
Ahho5

Ništa nije došlo kad je trebalo

Nostalgija za budućnošću 2

Visoki jedan džentlmen, poznat, već star (“mada izgleda mlad”), a world star, i slova naslova, u Avazu: “John Cleese ručao u restoranu Kod Kibeta”. Ovo, jebote, ko da ste vi pisali, kažem Elvisu kad ste (se) prije trideset godina igrali koševskih Pajtona
Seall 01 S

Tamo gdje Kuga riče

"Sedmi pečat" Ingmara Bergmana

Pesnik i prevodilac Vojo Šindolić pre nekoliko godina preveo je širok izbor iz američke poezije o ratu, represiji, ropstvu i sličnim temama za antologiju Tomice Bajsića “Urezi”
Mror 02 S

Stankovoj hiži u Lovrečanu

Glasna jasna

Ivan Slamnig rođen je u Metkoviću 24. lipnja 1930. Osnovnu školu pohađao je u Metkoviću i Dubrovniku. Školovanje je nastavio u zagrebačkoj Klasičnoj gimnaziji i na Filozofskome fakultetu, na kojem je i radio kao profesor na Odsjeku za komparativnu književnost. Prve pjesme objavio je u časopisu Krugovi 1952. godine, a danas je najpoznatiji kao pjesnik. Njegovo pjesništvo obilježeno je spojem tradicije i suvremenosti, u stalnome dijalogu s pjesničkom baštinom. Često koristi citate i parafraze iz starohrvatske lirike i europskoga srednjovjekovnoga pjesništva te stare metričke predloške i stihove iz narodne lirike. U mnogim je pjesmama prisutna i prikrivena simbolika društvenoga konteksta. Napetost između smiješnoga i ozbiljnoga, stranoga i domaćega, staroga i novoga, temeljna su obilježja Slamnigova pjesništva. Umro je u Zagrebu 3. srpnja 2001. Ovako je govorio Ivan Slamnig: “Sve ono u jeziku, što je svježe, impresivno, što privlači oko i uho, jednom riječju, sve što je stvaralačko, sve je poetsko, a ako je pri tome i strukturalno čvrsto, a nije samo poetski materijal, onda je to pjesma, pa ne znam kako kratka bila”
Birdo1

Nenad Popović: Dnevnik iz grada P. (Durieux, Zagreb 2017)

Zapisi o teškim vremenima, puni strave i humora

Provest će nas autor po mnogim mjestima naših tjeskoba i postavit će naša pitanja: kako se, primjerice, u mnogih ljudi dogodila promjena, a osobito je bolno što se ona dogodila “većini naših prijatelja, znanaca… u mnogih kompromitantno, presvukavši im potpuno ličnost, pa i promijenivši karakter”. Taj preokret, koliko god je, u teškim vremenima, razumljiv, toliko se ipak doživljava kao ljudski gubitak; u teškim vremenima i sami smo uzdrmani, a računati na ljude “vrlo je važno za vlastito samopouzdanje
Arive 06 S

Kragujevac, oktobar 1941: Pomračenje u pet slika (4)

Zlikovci su nas namamili kao ovce

Pošto su mu oduzeli sat, Lazović nije znao tačno vreme, ali je pretpostavio, prisetivši se čitavog dana, da se u baraci nalazi dva ili tri časa. Kroz male prozore ispod krova probijala se sve slabija svetlost, pa je zaključio da će uskoro napolju pasti mrak. Pogledao je ka središnjem delu barake koji je do tada najmanje osmatrao, gde nije bilo ni profesora ni učenika, i video da su mnogi ljudi, naročito starci, posedali na beton. Malo njih je razgovaralo, a oni pričljivi, koliko je mogao da čuje, uglavnom su se žalili na nedostatak vazduha. Smrad mokraće širio se iz više izvora, ne samo iz ugla u kojem se i on olakšao, s tim što je sada bio udružen sa znojem i mirisom vlažnog drveta. U pojedinim trenucima ponovo nije mogao normalno da diše, ali se sada lakše nosio sa tim. Kad god bi osetio da ne može da udahne vazduh do kraja, setio bi se dečaka sa padavicom i preneraženih lica ostalih učenika, ili bi, jednostavno, počeo da razgovara sa prvim čovekom do sebe, i brzo bi zaboravio na disajne probleme. Jedino nije mogao da ne misli na žeđ. Još od ranog jutra, kada je kod kuće popio šolju čaja, nije okusio ni kap tečnosti, čak ni u zbornici, između časova, pa su mu usta bila skroz suva, gotovo bez pljuvačke. U početku, kada su ga zatvorili, nije se obazirao na žeđ, među svim tegobama ona mu se činila podnošljivom, ali nakon što se olakšao, osećao ju je sve jače. Povremeno je imao sasvim iracionalan utisak, koji zbog toga nije bio manje uverljiv, da je sa mokraćom iscurela sva tečnost iz njegovog organizma.
Arive 07 S

Antiratna akcija (12)

Posle pobede

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, te drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.
Okrv 08 S

Znakovi pored puta

Svi su pokojnici zaboravljeni

Kako bi svet izgledao lepše i koliko bi život bio lakši kad bi se oni koji su sposobniji, hrabriji, nesebičniji i čestitiji zadovoljili time što su takvi i u tome našli nagradu za svoje vrline! Ali, na žalost, ima nešto u ljudima što ih uvek goni da idu dalje od tog cilja. Treba priznati da i nesposobni, strašljivi, lakomi i nevaljali ljudi čine, sa svoje strane, sve da ih na to nateraju.
Faffa 11 S

Avanturistički pothvat

Kako se stvarao Robinzon

Sastaviti autobiografiju autora „Dvanaest stolica“ je prilično teško. Stvar je u tome što se autor rodio dva puta: 1897. i 1903. godine. Prvi put pod imenom Ilje Iljfa, a drugi put Jevgenija Petrova. Oba ta događaja desila su se u gradu Odesi. Na taj način već od mladenačkog doba autor je počeo da vodi dvojni život koji je trajao do 1925. godine kad su se obe polovine susrele u Moskvi. („Dvojna autobiografija“)
Done68

Otac ti nije Sveti Duh

Plač Matere Čovekove

Otac ti nije Sveti Duh,/ ni Drvodelja sa livanskih puta./ Sine, ti si plod dve neme žudnje/ i jednog besvesnog minuta
Wonder Wheel

Ko se vrti ne boji se smrti

Ringišpil

Vrte se livade planine stogovi slame, vrte se pozorišta klanice prenoćišta, vozika prosijak dobročinstva dobrih ljudi
Aalio1

Okovana vizija

Noć duža od snova

Strah da dan ne ode u priviđenja jeste strah od sopstvenoga svog prestanka, od svog pada u muk nekog zamrlog sveta, strah koji se razgoni pesmom ili buđenjem svetlosti u sebi, i u svetu, svetlosti kojoj će on ispevati himnu, stihovima ove iste pesme, i koja je sama ovo pevanje, to pevanje protiv smrti, ali to je, jednovremeno, i strah od gubljenja bića, strah da se ono nikada neće nigde naći: ni u kakvom obliku, simbolu ili reči, da će ostati samo ovaj grč, i drhtavica, u napuštenosti, produžena ona “immemorial-noć”, iz Pariza, iz 1925, koja nikada nije ni prestala, noć kiše i vetra, i od svega, posle svega, samo neka “nepotpuna reč”. (Radomir Konstantinović: Biće i jezik)
Ostrakizam

Haiku o izbrisanima

Najduža zima

"Izbrisani" su cvet slovenačkog nacionalizma: više od 25.000 stanovnika Slovenije poreklom iz drugih Jugoslovenskih republika izbisano je u potaji 26.2.1992 iz zvaničnih knjiga izgubivši (ilegalno) stalni boravak, među njima i 6.000 dece. Približno 12.000 je bilo prinuđeno da napusti Sloveniju ostavivši svoju imovinu, dok je druga polovina, nastavila da živi bez dokumenata sledećih 17 godina, među kojima i autor ovih pesama. Cilj brisanja bio je istorijski revizionizam domobranske desnice koja se ustoličila (osveta Jugoslovenima za poraz u drugom svetskom ratu) i na drugoj strani, stvaranje paravana za pljačku društvene imovine
Mladen Blažević

Post scriptum, nagrada za književnost na društvenim mrežama

Izvadio je lubanju iz vrećice i stavio je na šank

Pisac iz Rijeke Mladen Blažević ovogodišnji je dobitnik nagrade Post scriptum za književnost na društvenim mrežama. Blaževiću je nagradu uručio član žirija Kruno Lokotar na KaLibar bestivalu u Zadru, 27. septembra. Post scriptum je jedina nagrada na celom svetu koja se dodeljuje za književnost na društvenim mrežama, a Blažević je treći dobitnik, nakon Hrvoja Marka Peruzovića i Bojana Krištofića