Knjige

Emma 03 S

Manjine protiv većina

Kompaktna masa nikad nije stala uz pravdu i jednakost

Tko tu litaniju nije već čuo? Tko ne zna taj uvijek isti refren sviju političara? To da masa krvari, da je pokradena i izrabljena, to znam ja kao i naši mamci na glasove. Ali ja inzistiram na tome da nije šačica parazita, nego sama masa odgovorna za takvo strašno stanje stvari. Ona se lijepi za svoje gospodare, voli bič, prva će povikati “Razapni!” onog trenutka kad se podigne prosvjedni glas protiv svetosti kapitalističke vlasti ili neke druge oronule institucije. A opet, koliko bi dugo opstali vlast i privatno vlasništvo, da nije bilo mase voljne da postanu vojnici, policajci, tamničari i krvnici. Socijalistički demagozi znaju to dobro kao i ja, ali oni održavaju mit uz pomoć većine, jer njihova je shema života ovjekovječiti moć. A kako bi se moć ostvarila ako ne brojkama? Da, vlast, prisila i ovisnost počivaju na masi, ali nikad i sloboda ili slobodni razvoj pojedinca, nikad rođenje slobodnoga društva
Korona virus

Korona katreni: Čudna jada od Vuhana grada (2)

Onaj zbog koga sam u izolaciji pravi se nevidljiv

Čitam ranoosvanuli grafit / Na zidu susedne zgrade. / Neko se igra mojim strahom: / Pa je ispisao: Spisak postoji
Fernando Pesoa

Alvaro de Kampos: Kao neki ludak što u groznici bunca

Svemir je savršeno prazan svud oko mene

Alvaro de Kampos, najkontroverzniji od svih heteronima Fernanda Pesoe, rođen je u znaku Vage, 15. oktobra 1890. godine na jugu Portugala, u gradiću Tavira, čije su bele kuće nalik na mnoga slična primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj. Kao tipičan južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska putovanja, te ih je slavio u svojim odama. Opsesivna upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji je Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta, kod Kamposa je naglašena i njegovim zanimanjem pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja na Orijent, opisanog u poemi „Opijarijum", trajno nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo ekscentričnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnikFernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva (Jasmina Nešković)
Majstor i Margarita

Majstor i Margarita

Nikada ne razgovarajte sa nepoznatima

— Čovek sam upravlja! — pohita ljutito da odgovori Bezdomni na ovo, mora se priznati, ne baš sasvim jasno pitanje. — Izvinite — blago odgovori neznanac da bi se upravljalo, treba ipak imati tačan plan za izvestan, koliko-toliko pristojan period vremena. Dopustite mi da vas upitam kako čovek može da upravlja, ako je ne samo lišen mogućnosti da napravi neki plan, makar i za tako smešno kratak rok od, recimo, jedno hiljadu godina, već ne može zajamčiti da će dočekati i sutrašnji dan? I odista — tu se neznanac okrenuo Berliozu — zamislite da, na primer, počnete da upravljate, da odlučujete i o drugima i o sebi, i uopšte, taman se unesete u posao, kad najednom dobijete... hm, hm... sarkom pluća... Tu se stranac slatko osmehnuo, kao da mu je misao o sarkomu pluća pričinila zadovoljstvo — da, sarkom — žmirkajući kao mačak, ponovio je ovu zvučnu reč — i eto, sa vašim upravljanjem je gotovo! Ničija vas sudbina, osim vaše sopstvene, više ne zanima. Rođaci počinju da vas lažu, a vi, osećajući da nešto nije u redu, jurite učenim lekarima, pa šarlatanima, a možda i gatarama. I jedno i drugo, a i treće — potpuno je besmisleno, to i sami shvatate. I sve se to završava tragično; onaj koji je do nedavno smatrao da upravlja nečim, najednom se obreo nepokretan u drvenom kovčegu, i oni oko njega, shvatajući da od njega više nema nikakve vajde, spaljuju ga u peći. A dešava se i gore: čovek se upravo spremio da krene u Kislovodsk — tu je stranac zažmirivši pogledao Berlioza — tričarija na prvi pogled, ali ni to ne može da učini, jer će se iz nepoznatih razloga iznenada okliznuti i nasti pod tramvaj! Nećete mi valjda reći da je sam sobom tako upravljao? Nije li ispravnije pomisliti da je to s njim učinio neko drugi? — i tu se stranac nekako čudnovato zasmejao
Nicce 01 S

Ecce homo: Nikada nisam razmišljao o pitanjima koja to nisu

Zašto sam tako pametan

U mom bazelskom razdoblju sva moja duhovna prehrana, uračunavši dnevni raspored, bila je potpuno nesuvisla zloupotreba vanrednih snaga, bez ikakvog obnavljanja istrošenih snaga, čak i bez razmišljanja o trošenju i naknadi. Nedostajala je ma kakva istančanija sebičnost (Selbigkeit), ma kakvo pokroviteljstvo nad neodstupnim instinktom; bilo je to izjednačavanje sebe s bilo kim, »nesebičnost«, zaborav sopstvene izmaknutosti — nešto što sebi nikada ne opraštam. Kada sam gotovo bio dokrajčen, time što sam bio gotovo dokrajčen, zamislih se naknadno o osnovi nerazboritosti svoga života, o »idealizmu«. Tek me je bolest dozvala umu
Lešek Kolakovski

Prisutnost mita (1)

Potreba vere u trajnost ljudskih vrednosti

Opozicija razumevajuće vere i objašnjavajuće nauke ima nešto drugačiji smisao no što većinom misle pozitivisti. I jedna i druga imaju sopstvene osnove u vrednostima kulture, ni jedna ni druga nisu ukorenjene u transcendentnim nor mama saznanja, pošto nam takve norme, ako postoje, ne mogu biti poznate. Vrednosti na kojima jedna i druga daju plodove — različite su. Biće potrebno razmisliti o tome u kome je značenju njihova konfliktnost slučajna, to jest civilizacijski određena, a u kome značenju izgleda da je neizbežna. Sigurno je ipak moguće uklanjanje logične forme sudara, ako nema pokušaja da se vrednosti mita ustale kao tehnološke, to jest naučno valentne. Elem, loše razlikovanje mitske, obredne i tehnološke funkcije kakvu obavljaju razne komponente zajedničkog života, neobično je rasprostranjeno
benito mussolini

Izlaz iz moralnog svinjca: Zašto se realizam ne isplati

Tko su ratni zločinci?

Na mjestu je što smo spomenuli da se lady Chamberlain fotografirala kako se rukuje s Mussolinijem; fotografija na kojoj se Staljin rukuje s Ribbentropom mnogo je svježijeg datuma. Sve u svemu, intelektualci s ljevice branili su njemačko-ruski pakt. Bio je ’realističan’, poput Chamberlainove politike mira i sa sličnim posljedicama. Ako postoji izlaz iz moralnog svinjca u kojem živimo, onda je vjerojatno prvi korak u tom smjeru da shvatimo da se ’realizam’ ne isplati i da prodati svoje prijatelje te sjesti i trljati ruke dok ih se uništava, nije baš posljednja riječ političke mudrosti
Andrr 02 S

Znakovi pored puta

Nepodnošljiva potreba za lepotom i savršenstvom

Ono što je glavno u životu, ono što nas diže i nosi, rukovodi i održava, to nije umetnost, pa ni književnost. Mi smo se samo uhvatili za književnost, jer nismo imali za šta drugo da se hvatamo u tom životu koji nikad nismo potpuno ni sagledali a kamoli shvatili i savladali, a u kome i nas same nikad niko nije tačno ocenio ni pravo shvatio. Čudo takvog života je u tome da smo uopšte - pa ma i ovako zaobilazno, skupo i teško - prošli kroz njega. Književnost je, u stvari, bila povod, samo pokazatelj, „nur ein Gleichnis“. Tako treba sve gledati i razumeti
Aawa 02 S

Borba protiv zla u ime načela pravičnosti i bratstva

Rat i filozofija

Mudrost o svetu uvek je neotstupno služila svojoj visokoj nameni: skidanju vela sa životne zagonetke, u granicama moći čovekovoga saznanja, oplemenjavanju života i prečišćavanju i rasterećenju njegove duše. Svi veliki filozofi, od Sokrata i Platona, preko Sv. Avgustina, Paskala, Dekarta i Spinoze, do Kanta i Šopenhauera, jednoglasno od ljudi traže da žive u uzajamnoj ljubavi i samilosti, i proglašavaju mržnju, razdor i otimanje o vlast za jezovite moralne prestupe. U odnosu na ovo pitanje, oni stoje na istovetnoj liniji sa Krišnom, Budom i Hristim – tim najsvetlijim i najobasjanijim od svih propovednika praštanja, samilosti i sveljubavi
Korona prazne ulice

Korona katreni: Čudna jada od Vuhana grada (1)

Kada izađem da li ću ikoga zateći živog?

Zašto da pesma ne bude dokument / O juče, o danas, / A da li će doći sutra. / Pita se ovaj katren
Groblje

Ne spavaj u nesvesti i u dubokom zabunu svome

Poslednja čast

Gavril Stefanović Venclović bio je sveštenik, propovednik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVII i XVIII veku (1680 — 1749). Njegovo delo otrgao je od zaborava Milorad Pavić (dok je bio normalan), objavivši izbor iz Venclovićevih rukopisa pod naslovom “Crni bivo u srcu”. Pavić je odabrao samo mali deo od 20.000 stranica koliko je Venclović napisao (od toga 9.000 stranica na narodnom jeziku). Ostatak Venclovićevog dela ostao je do dana današnjeg nedostupan, toliko o nadaleko čuvenom čuvanju tradicije o kojem nacionalistički intelektualci grme na sav glas
Radomir Konstantinović

Beskućnik koji se pod svakim krovom oseća kao kod svoje kuće

Paradoksalne ljubavi

Sreten Marić, u svome članku (koji se zove, pomalo sumorno, verujem i pomalo njemu neadekvatno: Glasnici apokalipse), iznosi jedno svoje priznanje: ”... ja sam vrlo kolebljiv eklektik, to jest sa filozofskog gledišta najgore što se može biti. Šta mogu! Ja sam iskreno na strani mladih sa Bijenala, ali shvatam i one koji osuđuju njihovu ’ciničnu distancu’, ja sam i za Pjera Emanuela ali shvatam i Kartijea, za Levi-Strosa ali u osnovi i za onog direktora fabrike automobila, to jest volim poeziju i dobru knjigu uopšte, ali, u nedostatku arapskih hatova, strasno volim i dobra, rasna kola – mislim automobil. Isto tako, srećan sam da moja zemlja što više napreduje, da se u njoj dižu hiljade fabrika, da njenim autostradama jure milioni automobila a po njenim njivama prosipa izobilje veštačkog đubreta – pa ma i ono smrdilo. A opet nesrećan sam kad pomislim kakve će rezultate imati ta božja blagodet – po Goldmanu a i po mnogim drugima koji su to studirali – što se ljudi tiče, kakvi će izgledati moji kršni, blagoglagoljivi Užičani kad od njih naprave ’stručne analfabete’, tim više što se kod nas ti ’stručni analfabeti’ obično fabrikuju od onih običnih, nestručnih. Čekam, da bih se ponosio, kad će Novi Sad u kome sada živim, postati milionski grad i pokriti visokim oblakoderima tankih zidova, toliko tankih da su skoro prozirni, i poslednje vrbake kraj Dunava gde ćućore ljubavni parovi. Ali što se mene tiče, sve sam nestrpljiviji da nađem kućicu u nekoj ne mnogo posećenoj dolini gde još ima mršavih prirodnih livada, neposečenih moćnih hrastova, i gde se još jede pravi hleb od dobre stare pšenice u furuni”
Marijpo 43 S

Pored ruke sjedi mirno rukav uniforme

Ustane u četiri i plače

Neoženjen, sva ratišta prošao. Šta može drugo, veli Maks, kad uvečer idemo u grad – prvo je išamara, da je malo prepadne, da se ne izgubi, čovječe. Onda je nakljuka apaurinima i rakijicom
Acbra 42 S

Za trenutak budi stranac

Kažem svojoj zemlji

Eva Lipska rođena je 1945. u Krakovu. Završila je Likovnu akademiju, ali se opredelila za poeziju. Pored poezije piše prozu, drame, tekstove za krakovski kabare „Podrum kod ovnona“ i za rok grupe. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu, iako je kritičari svrstavaju u Novi talas. Dobitnik je najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Poslednjih godina ozbiljan je kandidat za Nobelovu nagradu. Prevođena je na četrdesetak jezika. Čest je gost najpoznatijih festivala u svetu.
Miroslav Krleža

Nemir je u čovjeku

Nitko nema suviše razloga da se raduje

Osjeća se u zatvorenoj sobi gibanje među predmetima. Jedna muha zuji i u širokim talasima razlijeva sjećanje na sunčane podnevne proplanke sa kojih su pucali veliki izgledi. To je hip večernji kada se javlja misao na mrtve. Oni su prije nas u ovoj sobi živjeli, disali, očekivali događaje, a danas ih nema. Za ove iste kvake su hvatali, a ovi isti parketi škriputali su pod njinom težinom, a danas im lica gasnu po fotografijama