Knjige

Kansuke 02 S

Skica prošlosti (10)

Te daleke oči

Dok ovo pišem, svetlost se menja; jabuka postaje živozelena. Ja odgovaram — kako? A zatim krešti mala sova. Još jedan odgovor. St. Ajvz, da skratim opskurni niz misli, o drugom glasu ili glasovima i o njihovoj povezanosti sa umetnošću, sa religijom; figurativno bih mogla da izreknem šta pod tim razumem zamislivši sebe kako plovim u elementu koji sve vreme odgovara stvarima za koje nemamo reči — izloženi nekom nevidljivom zraku; ali umesto da se trudim ovde to da izrazim, da analiziram treći glas, da otkrijem da li su »čista zadovoljstva u vezi sa umetnošću, ili religijom«: da li govorim istinu kad vidim sebe da neprestano hvatam šapat tih glasova u svoja jedra i laviram tamo-ovamo u svakodnevnom životu, kako im se predajem — umesto toga, ja samo beležim ovaj uticaj, slutim da je od velikog značaja, ne mogu da nađem način da proverim njegovu moć nad drugim ljudima; pa tako ovde podižem prst, signalizirajući da je tu vena koju kasnije treba razviti.
Mores 03 S

Šta su htele smešne gajde smisla

More

Od prvoga svog dana ovaj pesnik nije prestajao da svedoči o nemogućem kao jedino mogućem životu. Svakako, to dozivanje nemogućeg jeste nadrealističko osporavanje datog oblika sveta, koje će pamtiti Remboovu misao, kao munju bačenu u susret modernome duhu, a ne samo modernoj poeziji: “Mi živimo u nemogućem svetu”, ali nemogućnost Matićeva ima i jednu drugu osnovu, onu koja je u njegovome pragmatizmu, sa samih početaka njegove duhovne pustolovine (...) Postojim, ali mogao sam i da ne postojim. Nije zato u smrti izvor užasavanja za ovaj duh: već je užas od ove mogućnosti našeg nepostojanja, ono “belo ćutanje dece što se neće nikad roditi”,s a što se produžava kroz nas, ovom svešću o našoj nenužnosti, ovom neubeđenošću u sopstvenu stvarnost, koja čini sumnjivim svaku našu tvrdnju i svaku našu rečenicu (Radomir Konstantinović: Biće i jezik)
Gomm 03 S

Naš umetnički život odvija se u atmosferi večne laži

Dosta je bilo klečanja pred poezijom

Učestvujemo u koncertu ili pesničkom recitalu sa stanjem duha koje nas manje-više prati u bogosluženju. Učestvujemo u božanskoj aktivnosti i sama ta činjenica podmiruje našu želju za sublimacijom. Tako reći, nemoguće je shvatiti savremeni stih koji nismo detaljno prostudirali, jer je tih stihova mnogo i niko to sebi ne postavlja kao zadatak. Stoga, naše divljenje je ukazivanje mnogo veće časti nerazumljivom i neprihvatljivom nego znak stvarnog razumevanja. Pesnik je sveštenik koji deklamuje stih, dopunjuje obred; i mi dopunjujemo obred, klečeći pred poezijom
Cossmo 04 S

Svedočanstvo pod zvezdama

Iz atomskog jezgra rodiće se besklasno društvo

Duga je, beskrajno duga, kolona kojom se, sporo, krivudavo, kreće čovečanstvo ka svome ostvarenju, ka svome pravom smislu. Na tome putu, na tome maršu, koji je već prošao kroz tolika iskušenja, tolike poraze i tolike pobede, a kojim je ipak tek sasvim mali deo ogromnog prostranstva saznanja osvojen, svakim korakom, uprkos svim prividnim i stvarnim zastojima i i trzajima unatrag, obogaćuje se, izgrađuje se ljudska svest. Nose je sobom ljudi, u toj neizmernoj koloni koja kroz hiljadugodišta nadire i raste, nose je sobom kao misao bez kraja uvek drukčiju i uvek istu, kao svoj lik bez konačnog lika, kao misao da čovek može i zato mora da nađe svoj smisao i svoju muziku, da ispuni i prevaziđe sebe, uprkos svemu što mu stoji na putu, da mora i može da nametne anorganskoj prirodi gospodstvo svoje svesti, svoga sna, svoje radinosti i svoga pevanja, svoje osvojene besmrtnosti, da kao smrtno biće može biti ravan bogovima. Čovek
Duur 01 S

Što sam ja prema jednom običnom prolazu

Ograda

Danijel Dragojević, pjesnik i esejist (Vela Luka, 28. 1. 1934). Podjednako drži i do stihova i do pjesme u prozi, a u esejistici proširuje tematski krug i nenapadno, u maniri postmodernističkog pjesnika, u svoj diskurs uključuje lektiru. Umjetnički tumačeći svijet kao veliki tekst u kojemu su svi odnosi, tj. zamjene, mogući (Razdoblje karbona), Dragojevićevo pjesništvo zauzima jedno od najistaknutijih mjesta u suvremenoj hrvatskoj književnosti
Radomir Konstantinović

Radomir Konstantinović: Duh umetnosti; University Press, Sarajevo, 2016.

Monstrum veličine

Knjiga “Duh umetnosti”, dakle, ponovo vraća Konstantinovića kao autora nekih od najvažnijih knjiga i eseja o književnosti i kulturi napisanih na našem jeziku. Upućujući pri tome na jedan suštinski neobuzdan i beskrajno radoznao duh, zaljubljen u misao o neprestanom traganju kao jedinom i nezaustavljivom putu ka istini ili ka ponoru bića. Sa druge strane, budući obilježen kao “ideolog druge Srbije” i “mrzilac vlastitog naroda”, u nacionalističkom mainstreamu Konstantinovićevo djelo nesumnjivo predstavlja prvorazrednu prijetnju i izaziva podozrenje. Ono je i danas jedan veliki portal ogledala u kojem se precizno zrcale sav jad i bijeda kaljuže u koju su ovdašnja društva potonula
Erwii 01 S

Samo ime da mi ne pominješ

Zavještanje

Da dovodiš dresirane životinje,/ da dovodiš melanholične grbavce,/ da doneseš i prospeš/ krčage vina
Lane

Večeras verujem u strašnu besmrtnost

Tačnost groznice

Svet ove noći ima širinu zaborava i tačnost groznice. Uzalud se trudim da zaboravim na telo i bdenje neprestanog ogledala koje ga rasipa i vreba. I kuću što ponavlja svoja dvorišta i svet koji se produžava do tog raštrkanog predgrada sa ružnim ulicama gde se vetar umara, sa sramnim blatom. Uzalud čekam raspored i simbole što prethode snu. Svetska istorija se nastavlja: jedva primetni pokreti smrti u zubnom karijesu, kruženje moje krvi i planeta.
Aaslo 01 S

Slavimo ovo kobno breme

Sumrak slobode

Slavimo ovo kobno breme/ Što ga kroz suze pučki vođa uze/ Slavimo vlasti sumračno breme,/ Njezine nesnošljive uze.
Judg 01 S

Uvrnute basne (6)

Nezainteresovani presuditelj

- Priznajem, zaista - odgovori mu Tužitelj - da je u poređenju sa lupeškim načinom na koji obavljate svoj posao lupeški način na koji ste došli na to mesto obična tričarija.
Salamoo 01 S

Priče sa Kolime: Prvi zub

Da niste ni taknuli čoveka!

Šalamovljeve Priče s Kolime su zasigurno nešto najsurovije napisano u književnosti, zato što ne ostavljaju nijednu nadu i nikakav izlaz. Šalamov je nemilosrdan prema čitaocu, piše Andrej Sinjavski, onoliko koliko je život bio nemilosrdan prema njemu. Rekavši da su redovi za sapun malo duži i da Bunjin možda ipak nije toliko loš pisac, uhapšen je i sproveden na Kolimu, posljednji krug gulagovskog pakla, gdje će ostati dvadeset i sedam godina. Vođene sigurnom rukom pripovjedača koji govori kao da je već mrtav, njegove priče su svedene samo na pitanje kako preživjeti, i da li uopšte preživjeti, u svijetu u kome svi umiru. Osuda staljinizma kod Šalamova ostaje uvijek s onu stranu njegovih priča koje donose uredno i vješto naredane stravične događaje sve do potpune, mirne i zaokružene pomirenosti s bolom, osvijetljenim najčešće u krajnjim ironičnim poantama. U tim pričama nema oslobođenja kroz patnju, nikakvog olakšanja, a sa izostankom mesa i hljeba, u doba Velike izgladnjelosti, nestaju i sva velika osjećanja i utjehe. Shvatali smo da život nije ništa gori od smrti, piše Šalamov, i nismo se bojali ni jednog ni drugog. Nakon ovih priča nećemo više graditi kule u vazduhu. Ali znajući dubine zla, kaže Sinjavski, možemo još pokušati živjeti.
Aanas 04 S

Dželati prerušeni u ovčje kože

Šta sam video

Izuzetnog senzibiliteta i nadahnuća, Herbert sjajno u svojoj poeziji spaja vekovna iskustva ljudske istorije i kulture sa svojim vlastitim poimanjem čoveka i sveta svog vremena. Uostalom, o njegovoj poeziji napisane su već čitave biblioteke studija, eseja, kritika i analiza, koje bez rezerve i bez ostatka Herbertovu poeziju uzdižu kao pojam modernog evropskog i svetskog pesništva (Petar Vujičić)
Vagg 01 S

Duševna ravnoteža i smisao života

Čovek, jezičak na vagi

Mnogo toga stoji u igri i premnogo danas očigledno zavisi od psihološke građe čoveka. Da li je on dorastao iskušenju da se posluži svojom moći za insceniranje propasti sveta? Da li je svestan na kakvom se putu nalazi i kakve su krajnje posledice, koje bi morao da izvuče iz položaja sveta i svoje sopstvene duševne situacije? Zna li da je na putu da izgubi mit o unutrašnjem čoveku, koji održava život i koji je hrišćanstvo za njega sačuvalo? Predočava li sebi šta ga čeka ako bi ta katastrofa nastupila?
Skyy 02 S

Narodnjačka uzurpacija tradicije

Nebesko carstvo krvi i tla

Kaže Matija Bećković: "Više želim sa svojim narodom biti na pogrešnoj strani, nego sa njegovim dušmaninom na pravoj." Ovo je, zapra¬vo, definicija potpune propasti kulture. Onaj koji bi trebao uspostaviti kulturni kriterij (transcendentalitet) predaje se imanenciji onih kojima je kriterij neophodan za civiliziran život - da ga oni izdržavaju u jednom neciviliziranom životu. Jer, on drugom nije dorastao. Njemu je potreban zapušten, neciviliziran narod da bi on svojom lažnom svjetlošću, imitacijom transcendentaliteta, sijao u njemu
Milkz 03 S

Povratak iz rata, najtužniji doživljaj čoveka

Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi

Pesnik smatra, i danas, Odiseju za najveću poemu čovečanstva, a povratak iz rata za najtužniji doživljaj čoveka. Iako njegove pesme daleko zaostaju za tim monumentalnim tvorevinama u stihovima, taj osećaj je bio njihova glavna sadržina