Knjige

isus Hrist

U kasne sate

Gdje bih vodio Isusa

Onda ćemo poći u krčmu kraj grada koja liči na stari, nasukani brod. Gdje braća za stolom od silnog jada bacaju čaše i šešire na pod
Htll 11 S

Hotel Jadran, Tučepi:  Arhitektonski ponos države koje više nema   

Udba kao turistička sudba

Hotel Jadran u Tučepima sagrađen je netom poslije rata kao odmaralište za jugoslavensku tajnu policiju – UDBU. Prema usmenoj legendi, komisija tadašnje policije koju je imenovao ministar Aleksandar Ranković putovala je motornim brodom Jadranom od juga prema sjeveru, tražeći od Molunta do Kopra lokaciju za odmaralište na kojem će vrhuška represivnog sustava provoditi ferije. Proputovali su cijeli Jadran i na koncu za svoju „destinaciju“ odabrali nenaseljeno žalo bez cestovnog prilaza, smješteno između tada još majušnog sela Tučepi te obližnje Makarske ... Uzbudljivu priču o hotelu koji je svašta preživio, donosimo iz zbirke eseja „Knjiga o jugu“, u izdanju zagrebačkog Profila
Alkola 01 S

Dnevnik čitanja: Olga Tokarčuk, Dragoljub Stanković, Venedikt Jerofejev

U vinu je istina, u votki je zrno nasušne slobode

Pisac Bojan Babić na sajtu Goodreads redovno piše recenzije knjiga koje je pročitao. Prenosimo njegova zapažanja o tri knjige: “Begunima” Olge Tokarčuk, “Beogradskom Kiklopu” Dragoljuba Stankovića i “Moskva – Petuški” Venedikta Jerofejeva
Branko Ćopić

Dok mrski fašist zemlju steže u smrtni zagrljaj

Slom kraljevske vojske

U ropskom gvožđu procvili zemlja, u tamu klonu dan. Prepušten sebi ostade narod, prevaren i prodan
Cortt 01 S

Sjećanje na Julija Cortazara

Najosobenije ljudsko biće koje sam imao sreću poznavati

Uzori vas ispunjavaju poštovanjem, divljenjem, privrženošću i, naravno, velikom zavišću. Cortazar je pobuđivao sve ove stvari kao malo koji pisac, ali je također pobuđivao jednu manje učestalu: posvećenost. On je bio, možda nenamjerno, Argentinac koji je omilio sebe svakome
Ainst3

Poceo sam da suskam

Zec sa govornom manom

Za mene kao zeca / To je velika nesreca / Jer svi drugi zeci / Pravilno izgovaraju reci
Isus Hrist

Veliki posvećenici: Isus (2)

Rane godine Hristove

Službeni glasnik objavio je knjigu „Veliki posvećenici“ Eduarda Širea u prevodu Mirka i Aleksandra Đorđevića. „Veliki posvećenici“ su imali neobičnu sudbinu. Do prvog izdanja ove knjige došlo je 1889. Ona je tada bila dočekana ledenim mukom štampe. Međutim, malo vremena iza toga, umnožila su se izdanja i iz godine u godinu sve ih je više bilo. Mnogim čitaocima su ideje ove knjige delovale kao iznenađenje. One su takođe izazvale nepoverenje Univerziteta i Crkve. Hladan doček i protivljenje koje su (kod nas) pokazale autoritativne i stroge sudije nisu sprečili evropski uspeh knjige. Knjiga je to postigla svojom snagom i nastavila je skromno ali sigurno svoj put kroz tamu. Imao sam dokaza o tome u porukama punim simpatije koje su mi stizale iz svih krajeva sveta. Bilo ih je sa svih pet kontinenata. „Veliki posvećenici“ su danas stigli do devedeset prvog izdanja. Pošto su nastavili svoj uzlazni hod i savladali sve prepreke tradicionalnih zabluda koje su joj prečile put, ja mogu da zaključim da u njenoj osnovnoj ideji postoji nesumnjiva vitalna moć. Ta misao je u jednom lucidnom i odlučnom približavanju Nauke i Religije čiji je dualizam podrivao osnove naše civilizacije, a to je ono što najavljuje još teže katastrofe. To se izmirenje može ostvariti samo kroz novu sintetičku kontemplaciju vidljivog i nevidljivog sveta, uz pomoć intelektualne Intuicije i psihičke Vidovitosti. Samo sigurnost besmrtne Ljubavi može biti solidna osnova zemaljskog života – samo savez velikih Religija, koje će se vratiti svom zajedničkom izvoru, može da obezbedi bratstvo među narodima i budućnost čovečanstva. Iz knjige prenosimo poglavlje o Isusu Hristu u nekoliko nastavaka
Marsel Prust

Gospodin Prust: Zaustavljeno vreme

Umro je nad svojim radom, neka mu ruke budu opružene

Službeni glasnik objavio je knjigu “Gospodin Prust” Seleste Albare u prevodu Jelene Mijatović. Knjiga je dobila Nagradu „Branko Jelić” za najbolje prevode sa francuskog na srpski jezik u 2016. godini, u kategoriji „Prva ogledanja“. “Kad je Marsel Prust umro 1922, bio je već širom sveta slavan i mnogi su pohrlili da čuju svedočanstvo i sećanja njegove ‘drage Seleste’, kako ju je uvek oslovljavao. Mnogi su znali da jedino ona (budući da je kraj njega provela osam odlučujućih godina njegovog života) poseduje ključne istine o njemu kao osobi, o njegovoj prošlosti, prijateljima, ljubavi, pogledu na svet, razmišljanjima i delu teško bolesnog genija. Istim tim ljudima nije nepoznato da je satima svake noći – koje su za njega predstavljale dan, jer je zamenio dan za noć, te mu je jutro počinjalo u četiri sata po podne – Selesta Albare imala izuzetnu privilegiju da ga sluša kako priča o sebi kroz sećanja, ali i kako joj prepričava svoje večernje izlaske, kako oponaša, smeje se kao dete, naglas govori neko poglavlje iz svog romana – ukratko, da ga vidi onako kako ga niko drugi nije video” (Žorž Belmon). Iz knjige “Gospodin Prust” prenosimo nekoliko završnih poglavlja
Asimb1

Bomba će eksplodirati u kafani u trinaest i dvadeset

Terorista, on gleda

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji "kralj života" nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena. (Petar Vujičić)
Abar 37 S

Artur Kestler: Autobiografija (1)

Tajna dostojna života

Ljudi se rađaju samo zato da bi se otisnuli jednim sigurnim kolosekom, kao vozovi po voznom redu; onog trenutka kad se nađete na šinama vaša volja više nije slobodna. Život vam je uslovljen spoljnim činiocima, kao što je tvrdio Orohov: čeličnom prugom, stanicama, skretnicama. Ukoliko pristanete na ove uslove, vožnja po šinama postaje navika od koje se nikad više nećete osloboditi. Stvar je u tome da iskočite iz šina pre nego što se ta navika ustali, pre nego što postanete zatočenik u kloparajućoj ćeliji sopstvenog zatvora.
Aabra 07 S

Odlomak iz poeme Nemenikuće

Varoš kao svako đubre, prokleto mesto rođenja

"Poema Nemenikuće je davljenje Vuča u živom glibu amorfnosti: sve otiče zaboravom, koji je zaborav »arhitekture«, zaborav sveobjedinjavajućih principa oblika, putem iščezavanja svega »u mekinji smolaste mase«. Ako ima dozivanja, to je samo zato da bi se otkrivalo. Neprestano, kako je odazivanje nemogućno, onako kako je nemogućno uobličavanje ove amorfnosti, kako je nemogućan trijumf ljubavi nad ovim naturalističkim materijalizmom sveta Nemenikuće, kako na tome đubrištu nema i ne može biti ljubavi onako kako nema i ne može biti metafore, i kako tu, u nezadrživome bujanju, u tom basnoslovno-užasnom bogatstvu ovog đubrišta ne može biti nikakvog kretanja..." (Radomir Konstantinović)
Aameat 01 S

Pesma prolaznika

Svetlosti kasapnice

Džedžimo u redu, miriše ćumur... Banu baba s daće, nešto tvrdo žvaće, pa nateže iz čuture, pobila bi nas sve đuture. Ovde se dime svinjske vešalice, rasuta kamara srpskih kobaja, narodni tutori smišljaju smicalice, kako da nam uvale do jaja
Tri mudraca

Veliki posvećenici: Isus (1)

Stanje u svetu u vreme Hristovog rođenja

Službeni glasnik objavio je knjigu „Veliki posvećenici“ Eduarda Širea u prevodu Mirka i Aleksandra Đorđevića. „Veliki posvećenici“ su imali neobičnu sudbinu. Do prvog izdanja ove knjige došlo je 1889. Ona je tada bila dočekana ledenim mukom štampe. Međutim, malo vremena iza toga, umnožila su se izdanja i iz godine u godinu sve ih je više bilo. Mnogim čitaocima su ideje ove knjige delovale kao iznenađenje. One su takođe izazvale nepoverenje Univerziteta i Crkve. Hladan doček i protivljenje koje su (kod nas) pokazale autoritativne i stroge sudije nisu sprečili evropski uspeh knjige. Knjiga je to postigla svojom snagom i nastavila je skromno ali sigurno svoj put kroz tamu. Imao sam dokaza o tome u porukama punim simpatije koje su mi stizale iz svih krajeva sveta. Bilo ih je sa svih pet kontinenata. „Veliki posvećenici“ su danas stigli do devedeset prvog izdanja. Pošto su nastavili svoj uzlazni hod i savladali sve prepreke tradicionalnih zabluda koje su joj prečile put, ja mogu da zaključim da u njenoj osnovnoj ideji postoji nesumnjiva vitalna moć. Ta misao je u jednom lucidnom i odlučnom približavanju Nauke i Religije čiji je dualizam podrivao osnove naše civilizacije, a to je ono što najavljuje još teže katastrofe. To se izmirenje može ostvariti samo kroz novu sintetičku kontemplaciju vidljivog i nevidljivog sveta, uz pomoć intelektualne Intuicije i psihičke Vidovitosti. Samo sigurnost besmrtne Ljubavi može biti solidna osnova zemaljskog života – samo savez velikih Religija, koje će se vratiti svom zajedničkom izvoru, može da obezbedi bratstvo među narodima i budućnost čovečanstva. Iz knjige prenosimo poglavlje o Isusu Hristu u nekoliko nastavaka
Marsel Prust

Gospodin Prust: Selesta, stavio sam tačku

Kad je te večeri izašao, zakoračio je u predsoblje smrti

Službeni glasnik objavio je knjigu “Gospodin Prust” Seleste Albare u prevodu Jelene Mijatović. Knjiga je dobila Nagradu „Branko Jelić” za najbolje prevode sa francuskog na srpski jezik u 2016. godini, u kategoriji „Prva ogledanja“. “Kad je Marsel Prust umro 1922, bio je već širom sveta slavan i mnogi su pohrlili da čuju svedočanstvo i sećanja njegove ‘drage Seleste’, kako ju je uvek oslovljavao. Mnogi su znali da jedino ona (budući da je kraj njega provela osam odlučujućih godina njegovog života) poseduje ključne istine o njemu kao osobi, o njegovoj prošlosti, prijateljima, ljubavi, pogledu na svet, razmišljanjima i delu teško bolesnog genija. Istim tim ljudima nije nepoznato da je satima svake noći – koje su za njega predstavljale dan, jer je zamenio dan za noć, te mu je jutro počinjalo u četiri sata po podne – Selesta Albare imala izuzetnu privilegiju da ga sluša kako priča o sebi kroz sećanja, ali i kako joj prepričava svoje večernje izlaske, kako oponaša, smeje se kao dete, naglas govori neko poglavlje iz svog romana – ukratko, da ga vidi onako kako ga niko drugi nije video” (Žorž Belmon). Iz knjige “Gospodin Prust” prenosimo nekoliko završnih poglavlja
Aafa 01 S

Šta nedostaje Nemcima

Narod koji se samovoljno zaglupljivao hiljadu godina

Naučiti se misliti: u našim školama nemaju više o tome nikakvog pojma. Čak i na univerzitetima, među pravim naučnicima filozofije, logika kao teorija, kao praktika, kao zanat, počinje da izumire. Čitajte nemačke knjige: ni najudaljenijeg spomena o tome da je za mišljenje neophodna tehnika, nastavni plan, volja za majstorstvom – da mišljenje iziskuje učenje, kao što ga traži igranje, kao nešto slično igranju... Ko od Nemaca zna još iz iskustva za onu finu jezu, koju lake noge u duhovnoj oblasti prostruje u sve mišiće! – Nadmena glupost duhovnih grimasa, nespretna ruka pri hvatanju – to je do takvog stepena nemačko, da u inostranstvu to mešaju uopšte s nemačkim bićem. Nemac nema prste za nuances...