Knjige

Mizoge 01 S

Mizoginija i mizodemija

U posedovanju žene traže posedovanje samih sebe

Tačno, ali za onu vrstu ljudi koja ne voli. Niti Don Žuan voli žene koje osvaja, niti Napoleon voli nacije koje jedna za drugom padaju u njegove usamljeničke kandže.
Strajn 01 S

Ono što pojedem otimam gladnome

Rođenima posle nas

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!/ Ali kako da jedem i pijem/ Kad ono što pojedem otimam gladnome,/ A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?/ A ipak jedem i pijem
Cino 01 S

Priča za tešku noć

Činovnikova smrt

„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!...“ Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se.
Owll 01 S

Ispoved sa pesmama

Redovno sam spaljivao stihove i prozu

Viktor Sosnora piše ironičnu, basnoliku poeziju. Ličnosti njegovih pesama su često vrana, sova, miš, roda, koje dovodi u vezu sa čovekom-prilikom, kućepaziteljem, policajcem ili nekom mitskom ličnošću. Njegove pesme takođe uporište nalaze u legendi, imaju crte fantastike, imaju nadrealni siže, ali i onaj intelektualni nivo, koji u sadejstvu sa raskošnim pesničkim jezikom, uzdižu ovog pesnika iznad drugih brojnih glasova. Sosnora je objavio na ruskom više knjiga poezije i roman "Holanđanin lutalica", a na srpskom mu je 1996. štampan roman "Kula" i zbirka pesama „Sova i miš” 1997.
Kostu 01 S

Filosofija palanke: Prevara kao osnovno načelo

Egzistencija kao besmisleni rad

Prevara, koju duh palanke vidi kao jedinstveno načelo sopstvenog sveta međusobne mržnje i glume u životu pod maskom, proširuje se, kao načelo, i na samo biće egzistencije: ono nas obmanjuje, neprestano nam obećavajući ono što nam neprestano uskraćuje. Ono nas nadahnjuje iluzijom, vodeći nas iz iluzije u iluziju kao iz razočaranja u razočaranje. Načelo ravnodušnosti ističe se kao načelo protivno ovom načelu prevare, kao rad protiv rada (koji je besmislen, nerazuman jer nikuda ne vodi, nikakvom kraju nikakvog rezultata), kao osnovni rad duha palanke, rad na produbljivanju pasivnosti, na deziluziji, rad koji obećava najveću iluziju: izlazak iz mudrosti "iluzionističkog" bića egzistencije, u stvari iluziju o mogućnosti da se ova mudrost egzistencije prevari.
Simborr 01 S

Brze oči snajpera

Mržnja

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)
Jeloo 01 S

Ničiji vjerenik nećeš biti, ja ničija žena

Osvojit ću te

Osvojit ću te od svih vremena, od svih noći,/ Od svih zlatnih stjegova, od mačeva svih,/ Bacit ću ključe i pse ću otjerati s praga,/ Zato što u zemaljskoj noći ja sam vjernija od psa
Dgzza 01 S

Majka se ceni kao unikat, poput retke marke

Vlast

Faol nastavi: „I to se zove čista ljubav! Da li je dobra takva ljubav? A ako nije, onda kako voleti? Neka je majka volela svoje dete. Detetu je bilo dve i po godine. Majka ga je vodila u vrt i smeštala na pesak. Tamo su svoju decu dovodile i druge majke. Katkad se na pesku skupljalo do četrdeset mališana. I eto, jedanput je u taj vrt banulo besno pseto, bacilo se pravo na decu i počelo da ih ujeda. Majke su s kricima pojurile svojoj deci, među njima i naša majka. Ona je žrtvujući se, priskočila psu, i iščupala mu iz čeljusti, kako joj se činilo, svoje dete. Ali, iščupavši dete, videla je da to nije njeno dete, i bacila ga je natrag psu da bi ugrabila i od smrti spasla svoje dete, koje je tu ležalo. Ko će da mi odgovori: da li je ona zgrešila ili učinila dobro?”
Mores 02 S

Brodski dnevnik za kraj godišnjeg odmora

More izbliza

Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je izgledalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo. Od tada čekam. Čekam lađe koje se vraćaju, dom na vodi, prozračan dan. Strpljiv sam, učtiv, iz sve snage. Viđaju me kako prolazim lepim, otmenim ulicama, kako se divim pejzažima, tapšem kao i svi ostali, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me, pomalo sanjarim, vređaju me, jedva da se čudim. Onda zaboravljam i osmehujem se onome ko me vređa ili suviše učtivo pozdravljam nekog koga volim. Šta ja tu mogu, kad u mom pamćenju postoji samo jedna slika? Na kraju, traže od mene da kažem ko sam. „Još ništa, još ništa…“
Bracca13

O prirodi stvari

Život dostojan svinje

Svinja nije kokoš, ona ne može nositi jaja, svinji je predviđena samo jedna sudbina. Zato život dostojan svinje nije nikakvo lažno filozofsko pitanje, već samo jedno od pitanja koje čovek ne želi da postavi sebi. Čovek je tradicionalno svinjsku smrt učinio dostojnom svinjske smrti. Žrtva koju prinosi bogovima ne bi li svi skupa preživeli, i bogovi i ljudi, daća, ispraćaj svinje na drugi svet, kao tradicionalni, provereni i dostojanstveni ritual je sasvim u redu. Ali, da li isto možemo reći mirne savesti i za ona masovna uništavanja svinja u industrijama mesa.
Munnas 03 S

Dve pesme

Ja sam nakazno stvorenje!

Kaže: "Ja sam izgubljen! Ja sam nakazno stvorenje!/ Idem pešice u Rim na poklonjenje!"/ Čovek se pita da li je on čovek./ Sveti Pavle kaže: vi ste bogovi.
Dkis 01 S

Ne budi dvorska luda

Saveti mladom piscu

Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj! Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole. Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih. Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program. Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Nicce 01 S

Moral kao protivpriroda i popravljači čovečanstva

Kako se čini lepom i obogotvoruje požuda?

Prvi primer, i sasvim privremen. Uvek je postojala želja da se ljudi "popravljaju": to se, pre svega, zvalo moral. Ali se iza iste reči kriju najraznovrsnije tendencije. Kako ukroćenje zveri-čoveka, tako i odgajanje određene vrste čoveka naziva se "popravljanjem": tek ovi zoološki termini izražavaju realitete – naravno, takve realitete o kojima tipični "popravljač", sveštenik, ništa ne zna – neće ništa da zna... Nazivati ukroćenje životinje njenim "popravljanjem", zvuči u našim ušima gotovo kao šala. Ko zna šta se događa u menažerijama, posumnjaće u to da se zver tamo "poboljšava". Nju čine nemoćnijom, manje štetnom, ona postaje bolesna životinja zahvaljujući depresivnom afektu straha, bolu, ranama, gladi.
Rataj 01 S

Skica prošlosti (4)

Imaju li crne mačke rep?

Da se vratim na poseban slučaj — koji mora da je definitivniji i ima više mogućnosti da se opiše nego, na primer, uticaj koji su na mene imali kembrički Apostoli, ili uticaj Golsvortija, Beneta, Velsove škole romana, ili uticaj glasanja ili rata — to jest, na uticaj moje majke. Potpuno je tačno da me je opsedala sve do četrdeset četvrte godine, uprkos činjenici da je umrla kad mi je bilo trinaest. Onda sam jednog dana dok sam šetala Tevistok skverom izmislila, kao što ponekad izmišljamo svoje knjige, Ka svetioniku; u velikoj, očigledno ne svojevoljnoj, žurbi. Jedna stvar je provaljivala u drugu. Odbijanje kolutova iz lule daje to osećanje brže gomile ideja i scena koje je prskalo iz mog uma tako da je izgledalo da mi usne od svoje volje slažu slogove dok sam hodala. Šta je odbijalo kolutove? Zašto tada? Nemam pojma. Ali knjigu sam napisala vrlo brzo; i kad je bila gotova, prestala sam da budem opsednuta majkom. Više ne čujem njen glas; ne vidim je.
Jezerr1

Skica prošlosti (3)

Hodala je kao pauk

Mislim na Žistinu Nonon. Ona je bila strašno stara. Po koščatoj bradi su joj rasle dlačice. Bila je grbava; i hodala je kao pauk, pipajući sebi put dugim suvim prstima od jedne stolice do druge. Najveći deo vremena sedela je u naslonjači pored vatre. Imala sam običaj da joj sednem u krilo; na kolenima me je cupkala gore-dole i pevala hrapavim, napuklim glasom »Ron, ron, ron — e plon, plon, plon — « njeno koleno bi popustilo i ja bih se skotrljala na pod. Ona je bila Francuskinja; bila je sa Tekerijevima. Kod nas je dolazila samo u posetu. Živela je sama u Šeperds Bušu i obično je donosila Edrijenu teglu meda. Shvatila sam da je ona krajnje siromašna; i bilo mi je nelagodno što je donosila taj med, jer sam osetila da je to činila da bi njena poseta bila prihvatljiva. Još je rekla: »Došla sam svojim dvopregom« — što je značilo crvenim omnibusom. I zbog toga sam je žalila; i zato što je počela da sopće; pa su dadilje rekle da neće živeti još dugo; i uskoro je umrla. To je sve što znam o njoj; ali je se sećam kao da je bila potpuno stvarna osoba, da ništa nije izostavljeno, kao i kod tri starca.