Knjige

Marijj 103 S

Spisateljske muke

Savršena rečenica

Moja rečenica, nepomična i dovoljna sama sebi kao mačka na suncu, niti okom nije trepnula pred mojim patnjama. Ne pada joj na pamet pretvoriti se u nešto veće od sebe same. Moje emocije, koje su je stvorile, još su tu, i bujaju, i napinju mi kožu ali ne izlaze vani, kao da me je netko zašio cijelu i bojim se implozije koja će me raznijeti
Ajuri1

Tragom Rebecce West: Photo-book “YU: The Lost Country” (1)

Jugoslavija, zemlja izbrisana sa mape

Dragana Jurišić umjetnica je koja se u svom radu bavi fotografijom, filmom i instalacijom. Rođena je u Slavonskom Brodu.  Fotografijom se počela baviti 1991. godine nakon što je u rodnom gradu, na početku rata, u požaru potpuno uništen stan njezine obitelji, a s njim i očeve fotografije. On je tada prestao fotografirati, a Dragana je – otkrivši moć fotografije nad sjećanjima – preuzela njegovu strast. Autorka je knjige “YU: The Lost Country” (“Jugoslavija: izgubljena zemlja”) u kojoj je, kako kaže “propitivala ideju nacionalnog identiteta i zemlje koja je naprosto izbrisana sa mape”… Sa dozvolom Dragane Jurišić, u nekoliko nastavaka, magazin XXZ predstaviće ovu knjigu
Potočari

Faktografija i fikcija u romanu "Beara" Ivice Đikića

Srebrenički genocid ili monstruozna "raspodjela paketa"

Najvažniji razlog zašto ja ovoliko detaljno pišem o “Beari” je tužna i kukavička istina da se ova knjiga ne može kupiti u srpskim knjižarama. Komentar je nepotreban.Elementi fikcije crtaju portret Ljubiše Beare na vrlo dramatičan način, njegove akcije - sve dublje u svojoj monstruoznosti, bez volje da se ijednog trenutka zločin zaustavi - predstavljaju čoveka koji je deo mehanizma sile, odgovoran nadređenom generalu Mladiću, a pragmatičan prema podređenima, sposoban organizator, hladnokrvni procenitelj mnogobrojnih situacija na rastrkanom terenu oko Srebrenice. Pisac proglašava pukovnika Bearu za glavnog organizatora industrije ubijanja
Dancca1

“Čaplinova stopala“, roman Bojana Babića

Život je moguće podneti samo kao estetski fenomen

Pisac se, kako vidimo, uhvatio u koštac sa verovatno najtežom temom u literaturi, sa smrću, bespomoćnošću i slabošću čoveka na kraju života, u dobu kada svako sebi ako može i želi podnosi završni račun. Starost i umiranje, palijativna nega, svakako su nepopularne u današnjem medijskom teroru mladosti i zdravlja, lažne večnosti, smrt je tema koja se izbegava ili se o njoj govori kao da se samo drugima dešava, na filmu, kroz fraze i kao da je sve o tome rečeno. Međutim, ništa o smrti nije rečeno što je može amortizovati u svesnom životu čoveka. Ona je neuhvatljiva i nepojamna sila koja dolazi po svakoga. Čitava civilizacija je pokušaj da se da odgovor na ovo pitanje, teskobu
Omarsk1

Ed Vulijami: Rat je mrtav, živio rat

Kako uhapsiti monstruoznu ideju

Omarska/ Smrt voli lepa imena/ Karlične kosti dobre su za uzengije/ Okrutnosti Cigana prema ragama uvek se divila gospođa/ Genetičarka./ Raspali ga po gubici, Joška/Sve mlade Muslimanke/ naredio je General/ ima da nose na haljama/ V-izrez sve do pupka/ moj pobednički znak./ Pobeda je božiji dar narodu nebeskom/ a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda/ pobede nije ni dostojan (Miodrag Stanisavljević)
Duur 01 S

Juhan Haštad: Nadalje ćeš samo stariti

Svet koji ispada iz šarki

Struktura zbirke, zajedno sa svim citatima, varijacijama na tekstove rok numera i parafrazama, tako, odražava ne samo kolažnu teksturu identiteta, već i brojna naprsnuća, tj. frakture, koliko i „koštanu srž“ nesigurnosti, izbezumljujućih strahova karakterističnih za savremeni svet, paranoje i bespoštednog, često i autodestruktivnog gneva zbog sopstvene nemoć
Vindo 01 S

Read on: Darko Tuševljaković, Jaz (Arhipelag, 2016)

Evropska nagrada i provincijalno sitnodušje

Ne bih da budem nepravedan prema tekstu koji je samo povod za konstataciju o jadnom provincijalizmu, sitnodušju, nepotizmu i korupciji u ovdašnjoj književnosti oličenim u dodeli nagrade Darku Tuševljakoviću. Roman je častan, premda neuspešan pokušaj da se progovori o nelakim temama, onim s kojim se ovo društvo i dalje suočava, a budući patrijarhalno, heteroseksualno, falocentrično i zaostalo, to će suočavanje trajati još dugo. Ono što su gospoda i dama učinili kako bi se svideli Vidi Ognjenović i/ili kako bi učinili svom izdavaču nek im služi na čast, dok je ono što čine predsednica PEN centra i direktor i vlasnik Arhipelaga odavno izvan svakog dobrog ukusa. Štaviše, od toga mi se povraća
Pasolini 09 S

Pjer Paolo Pazolini i odricanje od (Trilogije) života

Ja sam sila prošlosti

Postoji izvesna neprijatnost sa kojom se susrećemo u pokušaju diskurzivnog ili esejističkog – uz to normama unapred ograđenog – rasvetljavanja života i rada jednog velikana. Ukratko: jedan esej je nedovoljan, potrebna je čitava knjiga – ili čitav tom! Stoga mora kratak uvod, stoga moraju autorove ograde, ograde koje će dati smernice i koje će, na kraju (i najvažnije), delovati kao vid izvinjenja čitaocu. Jer, kad pred sobom imate ličnost kakva je Pazolini, i veliki i plodan rad koji je za sobom ostavio, nije jednostavno odlučiti se koje njegove domene ćete pokriti i istom čitaocu predstaviti. Jer, Pazolini nije bio samo reditelj i pisac sa bogatom zaostavštinom iza sebe, kakvog ga uostalom svi znamo, on je bio i filmski teoretičar koji je promišljao o jeziku filma i njegovoj semiotici, kritičar društvenog poretka i – možda najvažnije, srž njegovog bića: marksistički mislilac. Stoga sam se odlučio – uz mali pregled njegove metodologije rada i teorijskih razmatranja o filmu – da u ovom radu predstavim poslednju etapu njegovog misaonog i umetničkog života i rada: Trilogija života i njeno odricanje kroz film Salo i tragičan efekat koji će poslednji film izazvati – svirepo ubistvo.
Milljacka 03 S

Moš ti iz Bosne, al će Bosna za tobom

Kako Miljacka teče Splitom

Meni Miljacka nije stvar glazbenog ukusa. A nije ni da me vezuje uz nešto. Nisam uz nju doživila nikakvu ljubav, ništa značajno. Ali kad krene, ja poletin, digne me nekako neopisivo dobro i ja u tom trenutku nekako i tugujem, ne znam za čim, i veselim se, a nemam pojma zbog čega
Groblje

Slobodan Todorović: Predeo s grobljem

Rasprave u glinenom parlamentu

Pred čitaočevim očima smenjuju se slike prisilne mobilizacije, otkinutih udova koji vise po drveću, zapahnjuje ga miris devedesetih („Ah, kako mirisahu majčina dušica, / šafran, pelin i spaljena kućica” – u pesmi “Obale za stajanje i spust“), defiluju zarobljeni civili vezani konopcem koji odlete u vazduh, kotrljaju se odsečene dečje glave, a službena lica službenim pištoljem pucaju u personal, a potom u sebe
Miodrag Stanisavljević

Portreti: Lista nestalih pisaca (3)

Stanisavljević i Rešin Tucić, neverovatno potrebni

Politika književnog kanona na ovim prostorima uvek je bila takva da nije bilo mesta za apartne, inokosne pojave koje štrče i prkose dominantnom kulturnom modelu. Jalovi profesori književnosti i ostali državni činovnici na kulturnom polju dobro su se potrudili da neki pisci budu zaboravljeni ili bar zanemareni i gurnuti na marginu. Ovo je mali pokušaj da se od zaborava otrgnu skrajnuti, marginalizovani, odbačeni pisci čija su dela i danas življa od tomova nagrađivanog bofla kojim nas književni sistem zasipa iz dana u dan
Vijećnica

Ne treba prevod: Devet i po, knjiga Ahmeda Burića

Utešiti grad dobro ispričanim pričama

Ozbiljna avantura, nezaštićeni, lažni i pravi svedoci, izmišljeni i stvarni dokazni materijal (nema razlike u tretmanu), flashbackovi krcati umišljajnim zaboravom, sitne prevare, veliki poduhvati, putovanja do Zagreba i Njujorka, preko Mostara, Titograda, Žute grede, pa Sarajevo i Vijećnica, zgrada koja je, za razliku od dva miliona knjiga, preživela "sređene" plotune četničkih haubica
Ookri 03 S

Nemoj više biti mračna sjena

Poema beogradske pobjednice

Sjećaš li se uopšte/ da si jednom bio,/ opkoljen i nepokoren grad./ Ili je to ipak bio neki drugi,/ onaj koji ne bi/ ni mrava zgazio
Bracca8

Nova knjiga Ibrahima Hadžića

Divlji konj maternjeg jezika

Ako je P. P. Njegoš dao „muški princip“ borbe sa silama nemerljivim, nekadašnji, davni, a koji je jezički i misaono kruna jedne epske tradicije, „Maternji jezik“ Hadžićev čita se kao „ženski odgovor“ na istu razapetost ljudskog bića, egzistencijalni, kao integralan i autopoetičan odgovor svesti na položaj nepripadanja i neuklapanja u celinu društva, svetskih podela, kao osećanje izuzetnosti, pokazuje nam načine, strategije izdržavanja tog „na strašnome mestu postojanja“
Faruk Šehić

Muškarci ubijaju, žene peru krv

Drevna raspodjela rada u genocidu

“Poezija je uvijek imala malu publiku, ali je ta publika jako značajna, i bitna. Ljubitelji književnosti su kao pripadnici neke sekte, malobrojne ali uticajne i vrijedne. Oni su posvećenici čitanja, njeguju kult knjige, i zbog njih ima smisla pisati” (Faruk Šehić, odlomak iz intervjua)