Knjige

Labudovi

Rođendanska

Ljiljani

Ručnik kojim se/ Briše sumrak/ Dopola vruć/ I sijeno/ Raspakirano djetelinom/ Opranih nogu/ Ruža napusti vrt
Aafu 04 S

Bernardo Soareš: Knjiga nemira

Ispisujem riječi za spas duše

Od 1942. godine, kada je započelo sistematsko priređivanje i objavljivanje pesnikovih sabranih dela, koja danas broje preko trideset tomova, Pesoa kao da neprestano priređuje nova iznenađenja svojim tumačima i čitaocima. Iz već legendarnog drvenog sanduka, jedne od najdragocenijih relikvija portugalske književnosti, gde je pisac godinama odlagao i čuvao sve svoje rukopise, izlaze, kao iz neke čarobne kutije, novi heteronimi i nova svedočanstva o najrazličitijim vidovima Pesoinog literarnog stvaralaštva. Poslednje takvo veliko „otkriće“ dogodilo se 1982. godine, kada je prvi put objavljena „Knjiga nespokoja“, monološki roman, u formi intimnog dnevnika, koji je Pesoa, u fragmentima (a ima ih preko pet stotina) pisao od 1913. pa do kraja života. Fiktivni autor ove fiktivne „autobiografije bez događaja“ zove se Bernardo Soareš, a Pesoa ga je zamislio kao jednog anonimnog knjigovođu iz grada Lisabona, „čoveka bez svojstava“ koji živi svoju jednoličnu svakodnevicu samo zato da bi pisanjem svedočio o nemogućnosti življenja. „U večno oblačnom danu svog postojanja“, Soareš sa prozora svoje kancelarije, kao sa neke osmatračnice, posmatra život koji ne može (i ne želi) da dotakne, a prizor spoljašnjeg sveta za njega postoji samo kao unutrašnja, onirička i transcedentna realnost. Soareš, sanjar koji pati od nesanice, samotnjak koji razume osećanjima i oseća inteligencijom, ispisuje hroniku svog nespokoja, ispovedajući svoju veru u nemogućnost egzistencijalnog ostvarenja, i žudnju za jedinim mogućim smirenjem – povratkom u ništavilo nepostojanja. (Jasmina Nešković)
Ilustra 05 S

Otkaz za slavljenice

Džemperuša

Radnici su naizgled bili isti, ali više nisu razgovarali, već komunicirali, umesto biografija pisali su si-vi, brinuli o svom imidžu, ništa nisu obnavljali, već sve revitalizovali, brinuli su o brendu firme, a u razgovoru bi im se i dalje kotrljala šangarepa, pemzija, biciklovi, infrakt, apateka, poluklinika, aperacija i obilje psovki. Hodnicima je odjekivalo ćaooo, o kej i vaaau; bili su u trendu, pravom tajmingu; sve je bilo in ili aut... Što su se više edukovali i mislili pozitivno, sredina ja postajala sve više kvarno-kikotava, puna podmetanja, zlobe, ismejavanja, lažne ljubaznosti...
Bekki 02 S

Ja sam se smejao u krvi do kolena

Bekim Fehmiu: Čovek peva posle rata

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje i pesme Dušana Vasiljeva, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste
Simborr 04 S

Nijedan dan se neće ponoviti

Ništa dvaput

“Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Piše zadivljujuće malo. A ipak u tom pisanju postoji neverovatno bogatstvo, čak rasipništvo, jer u klici pojedinih pesama (kako piše kritičar Ježi Kvjatkovski) — ima materijala dovoljno za čitavu pesničku zbirku” (Petar Vujičić, Savremena poljska poezija)
Ctse 01 S

One su tako blage

Mislim da bih mogao

Volt Vitman je jednom izjavio: "Pa ja i nisam nimalo pitom; neprevodiv sam. Odjekuje moj varvarski vrisak iznad krovova sveta"
Dradovic 06 S

Boli parcova njegov stomak

U špajzu

„Ja iskreno mislim da sam izvan književnosti i da zbog toga nisam ni u pažnji ni u nadležnosti književnih kritičara. Što duže živim i više pišem sve sam dalje od postojećih književnih kvalifikacija. Ja volim i umem da radim samo ovo i ovako, a to je za našu kulturnu i književnu javnost malo i neozbiljno. Nemam ništa protiv. Siguran sam da to nešto nekome znači a ime te potrebe i zadovoljstva nije bitno. Književnost je jedno a takozvani književni život nešto sasvim drugo. Članovi, predsednici, sekretari, urednici, recenzenti, kritičari – to nema veze, od toga sam već odavno digao ruke. Pobegao sam iz svih organizacija i živim potpuno sam na ostrvu svog pisaćeg stola. Ne tražim ništa, ne treba mi niko, živim slobodno i otmeno“ (Duško Radović)
Vitold Gombrovič

Povodom fragmenata iz dnevnika o Brunu Šulcu

Gombrovičev „sadizam”

Ono što Gombrovič hoće, po svaku cenu, pred svojim mrtvim prijateljem, to je da govori iskreno, na jedan način koji izaziva i zbunjuje, koji šokira i tako, kao što sam već rekao, osvaja. Ali ono što u stvari postiže, to je da samo izražava ovaj zakon, po kojem mazohizam (stvarni ili uobraženi, to ovde nije u pitanju) izaziva, u ovakvom životu, pasioniranom odnosu, reakciju sadizma, ili bar reakciju blisku njemu. Može li Gombrovič tu da ostane gospodar Gombrovič ili bilo ko drugi? Mislim da ne može. Čitajući ovaj njegov uistinu briljantno pisani tekst (a ja vas molim da ga pročitate), neprestano sam video kako senka Šulcova raste, možda kao senka pogrbljena, možda kao senka uniženja, ali senka koja nikako ne može da se vrati natrag, da se potisne, da se izbriše, nikakvim poniženjem
Srebrenica

Srpski pesnici o ratu, Srebrenici, Omarskoj, opsadi Sarajeva…

Svjetiljke u tmini

Nisu svi pesnici podlegli nacionalističkoj histeriji, ima i onih koji nisu zatvarali oči pred užasom koji je nasrnuo sa svih strana. Oni su hrabro pisali o onome što su videli, rukom “časnih ljudi i pouzdanih svedoka”, suprotstavljajući se zlu i spasavajući čast srpske književnosti. Bilo je ljudi što su pisali knjige koje, kako to veli Krleža, “neće da se pokore zakonima sveopće ropske uslovljenosti, jer djeluju protiv stvarnosti svojih životnih prilika junačkom snagom volje i uma koji hoće da prevlada otpor mraka i da se kao sjaj svjetiljke probije kroz tminu”
Indija

Rečnik zaljubljenika u Indiju: Žene/Život (13)

Lepota dolazi s godinama

Službeni glasnik objavio je prošle godine knjigu Žan-Kloda Karijera “Rečnik zaljubljenika u Indiju” u prevodu Olgice Stefanović. Indija se opire pogledu ništa manje nego razumu: mnoštvo naroda, jezika, običaja, verovanja, zanimanja. Mnoštvo prošlosti u mnoštvu sadašnjosti. Mogli bismo pomisliti da takva zemlja ne postoji. Ipak, indijska demokratija funkcioniše i svi ti narodi deluju kao jedan. Kojim čudom? Ovaj rečnik – u kome bi ljubav želela da ne bude slepa – pokušava da odgovori na to pitanje tokom neprestanog i veoma indijskog cikcak putovanja od mesta do mesta, od boga do boga, od čoveka do čoveka i od slučaja do slučaja. Vodič nam je Mahabharata, veliki epski spev koji čini nevidljivo ali svemoćno vezivo Indije, iluzije koja svoju stvarnost nalazi samo u spevu. Žan-Klod Karijer (1931), francuski pisac, dramaturg i scenarista. Kod nas su prevedene njegove knjige Razgovori sa dalaj-lamom, Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga (razgovori Žan-Filipa de Tonaka sa Žan-Klodom Karijerom i Umbertom Ekom), Rečnik gluposti i grešaka u rasuđivanju (koautor sa Gijem Beštelom), Letovanje gospodina Iloa i Gojine utvare (koautor sa Milošem Formanom)
Kazn 02 S

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (1)

Pisac kojeg je posetio anđeo smrti

Dostojevski je odjednom »uvideo« da nebo i tamničke zidine, ideali i okovi, nisu nešto suprotno, kao što je mislio ranije, i kao što je to želeo, dok je gledao kao i svi ostali Ijudi. To nije suprotno nego istovetno. Nema neba, nigde nema neba, nema ideala koji pozlaćuju patnju, postoje samo lanci, i to nevidljivi, koji okivaju čvršće nego tamnički okovi. I nikakvim podvizima, nikakvim »dobrim delima« ne može se čovek izbaviti iz mesta svog »doživotnog tamnovanja«. Zaveti da će se »popraviti« koje je davao u tamnici počeli su mu izgledati bogohulni. Zbilo se s njim isto ono, ili slično, što i s Luterom koji se s istim groznim užasom i odvratnošču sećao zaveta datih prilikom stupanja u manastir: Evo, Gospode, Tebi posvećujem sve nepoštenje i hulu života svojega
Marijj 77 S

Samo sanjalica

Ko sam – šta sam

Zato moja duša i ne preza/ Od ljubavi ledom zalivene,/ Ti si moja lutalica, breza/ Sazdana za druge i za mene
Aapee 04 S

Čovečja želja i zla ćud

Crni bivo u srcu

Gavril Stefanović Venclović bio je sveštenik, propovednik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVII i XVIII veku (1680 — 1749). Njegovo delo otrgao je od zaborava Milorad Pavić (dok je bio normalan), objavivši izbor iz Venclovićevih rukopisa pod naslovom “Crni bivo u srcu”. Pavić je odabrao samo mali deo od 20.000 stranica koliko je Venclović napisao (od toga 9.000 stranica na narodnom jeziku). Ostatak Venclovićevog dela ostao je do dana današnjeg nedostupan, toliko o nadaleko čuvenom čuvanju tradicije o kojem nacionalistički intelektualci grme na sav glas
Varanasi Benares

Rečnik zaljubljenika u Indiju: Varanasi-Benares (12)

Ideal hodočasnika, raj za smrt

Službeni glasnik objavio je prošle godine knjigu Žan-Kloda Karijera “Rečnik zaljubljenika u Indiju” u prevodu Olgice Stefanović. Indija se opire pogledu ništa manje nego razumu: mnoštvo naroda, jezika, običaja, verovanja, zanimanja. Mnoštvo prošlosti u mnoštvu sadašnjosti. Mogli bismo pomisliti da takva zemlja ne postoji. Ipak, indijska demokratija funkcioniše i svi ti narodi deluju kao jedan. Kojim čudom? Ovaj rečnik – u kome bi ljubav želela da ne bude slepa – pokušava da odgovori na to pitanje tokom neprestanog i veoma indijskog cikcak putovanja od mesta do mesta, od boga do boga, od čoveka do čoveka i od slučaja do slučaja. Vodič nam je Mahabharata, veliki epski spev koji čini nevidljivo ali svemoćno vezivo Indije, iluzije koja svoju stvarnost nalazi samo u spevu. Žan-Klod Karijer (1931), francuski pisac, dramaturg i scenarista. Kod nas su prevedene njegove knjige Razgovori sa dalaj-lamom, Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga (razgovori Žan-Filipa de Tonaka sa Žan-Klodom Karijerom i Umbertom Ekom), Rečnik gluposti i grešaka u rasuđivanju (koautor sa Gijem Beštelom), Letovanje gospodina Iloa i Gojine utvare (koautor sa Milošem Formanom)
ibrahim hadžić

Beleška o jednoj pesničkoj zbirci: Ibrahim Hadžić - Krugovi

Pesnik vidljivog i nevidljivog sveta

Nesumnjivo da je pesništvo Ibrahima Hadžića jedinstveno po posebnom senzibilitetu, po upečatljivim slikama iz prirode, ali i gorkoj ironiji i melanholiji, po stihovima koji izražavaju kontrast urbanog i rustikalnog, jedinstvo čoveka i prirode, često izrečenih sa gorčinom ali i samo njemu svojstvenim humorom