Kultura - Tema

Brehtove pesme nisu nikad izazivale burno odobravanje kao njegovi pozorišni komadi; nikad nisu bile rasprodate, nikad ono što je čovek „jednostavno morao da vidi”, nikad tema dana u Londonu, Parizu, Berlinu (Hans Magnus Encensberger)

Šezdeset je danas godina (tekst je iz 2021. godine) od dana kada je u Stockholmu Ivi Andriću dodijeljena Nobelova nagrada. U jednome od rijetkih razgovora, možda i jedinom te vrste, Andrić je o svome književnom putu govorio velikom novinaru i uredniku Dragoslavu Adamoviću Ziri, što je objavljeno u Politici 1975. godine.

Može se katkad, u nekim okolnostima, zapaziti onaj ćutljivi pojedinac, koji, sedeći u nekoj čekaonici, radi nešto po svome kolenu.

Sasvim je sigurno da dobar deo ljudskih bića veruje da svet počinje s njima i da će se s njima i završiti. Moguće je da će buduće generacije misliti da se ptice rađaju u plastičnoj ambalaži, ili da su istrebljene životinjske vrste deo bujne mašte nekog sakupljača bajki. Jasno je da je nauka tu da im ispriča prave priče, mada postoji opasnost da će enciklopedije zameniti društvene mreže i teorije zavere, ako već nisu.

Zima se iznenada sručila na nas u nedelju, kada smo izlazili s mise. Niko nije očekivao pljusak u nedelju ujutru. Misa se završila i, pre nego što su žene mogle da dohvate svoje suncobrane, dunuo je gust i mračan vetar koji je kovitlao ukrug prašinu i suvi majski šljunak. Neko pored mene reče: „Ovaj vetar miriše na kišu.” Ja sam to znala od trenutka kada smo izišli iz atrijuma i kad sam iznenada osetila neko rastezanje u trbuhu. Muškarci su trčali do susednih kuća, držeći jednom rukom šešire, a drugom maramice da bi se štitili od vetra i prašine. Nebo se pretvori u sivu, pihtijastu masu koja je lebdela na četvrt metra iznad naših glava.

Nismo iskreni i često krijemo ono što osećamo. Uglavnom iz straha od sramote. Tek kad se desi nešto strašno, nezamislivo, kad se približi nekakav kraj, shvatamo da smo zbog toga propustili život.

praznična hladnoća uvija mi se oko tabana. poput krvi kad naglo otkinem zanokticu. kafić u čijem wc-u sam pre devet godina plakao bio je dugo zatvoren. danas je renoviran. inovativna unutrašnjost simbolizuje promenu kakvu sam i sam doživeo.

Kratke priče u kojima se od nekoliko rečenica napravi čitav svet, posebna su veština – oni koji to umeju, pravi su gospodari reči…

Bertrand Rasel (18. maj 1872 – 2. februar 1970) jedan je od najznačajnijih svetskih mislilaca, njegovi radovi su istovremeno i lucidni i prosvetljujući. Postoji nešto gotovo proročko u načinu na koji spaja bezvremenost s pravovremenošću kontemplativnih ideja koje se tiču modernog života u prethodnom veku – od toga kako dokonost čini sreću mogućom do toga zašto je nauka ključ za demokratiju. Ali nigde nije genijalniji nego u knjizi „U šta verujem“ (What I Belive).

Tvrdilo se, štaviše, da nauke dokazuju da je čovek sačinjen samo od materije, to jest da ne postoji nikakva »duša«, duhovni entitet koji je nezavisan...

Kad sam se polani vratio iz Italije, došao mi je do ruku ovaj rukopis. Čitao sam ga pod utiscima koji su na me ostavili Pompeji. Kad sam izišao iz Pompeja, pevao sam pesmu "Svja sujeta čelovječaskaja, jelika ne prebivajut po smerti". Čudnovato da mi se ta pesma vrzla po pameti i posle ovog rukopisa. Još je čudnije što moj saputnik u Italiji, moj prijatelj i redaktor, kad sam mu pročitao ovaj krnjav rukopis ponudi mi u otkup album Pompeja. Ja sam pristao na trampu, smejući se rđavoj dosetci o moljcima i lavi.

Život nije ni potpuno rđav, ni potpuno ružan, ni potpuno lep; on je život, život, život... On je divlji, svirep, blag, plemenit, strastan...