Kultura - Tema

Dana se udobno smestila u fotelju i pustila da joj krupna, crna mačka legne u krilo. Mila moja, tepala joj je, dok joj je životinja gurala glavu u dlan. Umirivale su je vibracije koje su dolazile iz trbuha umiljatog bića. Skoro je zadremala. Prezirala je staricu u koju se pretvorila – često bi se uspavala, mlitava od toplote. Plašila ju je pomisao da je svršetak blizu.

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču

O njihovim sredstvima za olakšavanje života može se reći i nešto nepovoljno: oni utoljuju i leče samo privremeno, samo na trenutak; oni čak sprečavaju ljude da rade na nekom stvarnom poboljšanju svoga stanja

Odvratnost prema raspravljanju o formi poezije i estetičkim teorijama, dakle, prema svemu što nas zatvara u jednu ulogu, dolazila je kod mene iz stida, znači, nisam želeo da mirno prihvatim presudu kojom se osuđujem da budem pesnik. Zavideo sam Julijanu Pšibošu: Šta on to radi kad se odomaćio u koži pesnika? Znači li to da ne nalazi u sebi mrlju, tamno klupko, strah bespomoćnih, ili je pak odlučio da ništa od toga ne izađe spolja?

Mi znamo naravno, da se konkretni stvor, čovek, ne menja ni tako lako, ni po komandi, ni po proizvoljnome tempu. Utopisti u našem intelektualnom životu, - da ne navodim nikakve druge sredine - smatrali su kao sasvim prirodno da se patrijarhalni čovek ima pretvoriti željenom brzinom u pozitivnoga čoveka koji je njima izgledao poželjan. Naravno taj pozitivan čovek trebao je još pride da ponese i iznese i zgodne osobine iz patrijarhalnoga vremena - dok bi druge proste odbacio kao škodljive. Te zgodne osobine bile bi junaštvo, izdržljivost i požrtvovanje za ideje pravih pozitivnih vođa. Radoje Domanović udarajući na režim onoga vremena, polazi najpre od takvoga jednoga stava. Narod je, onaj široki seljački narod, sasvim pasivan, kod njega i prema njemu. O tome narodu malo se govori ili nimalo. Ali pojam inteligencije, pojam odgovornih vođa postepeno se proteže na gotovo ceo viši građanski stalež, na sve ono što je u srži važno. Tako krivi su u prvom redu naravno kod Domanovića ministri vođi načelnici, jer, ne misle na stvarno narodno blagostanje nego samo isključivo na svoje uske lične interese, protekcije, veze, familijarne odnose. Kao vođi oni su potpuno nesposobni, nekompetentni, šta više i glupi. Baš zbog te njihove praznine i gluposti satira gubi svoje najvažnije strele i otrove. Jer o gluposti se nema mnogo šta da kaže i njoj ipak nedostaje onaj makiavelizam, ona rešenost, ono nešto drsko i zainaćeno, ono uistini tiransko protiv koga je Njegošu izgledalo da je borba najsvetija. To su obični frazeri, lenjivci i glupaci kao u narodnoj priči. U njima nema ničega demonskoga, hoću da kažem Domanović u njima nije video ničega demonskog. Oni su naivni (Stanislav Vinaver)

Dani su bili skoro isti, sve je nekako izgledalo pomešano. Kretanje, kao jedno od obeležja mog identiteta, mi je bilo onemogućeno usled preterane apstinencije od jela i pića i redukovanog dotoka vazduha. Stameni bolničari bi onda dobro zapeli da iz prizemlja na prvi sprat dovuku boce sa kiseonikom, kako bi mi omogućili kontinuitet disanja. Što je bilo vrlo važno, jer bi bez kontinuiteta imao izvesnih problema sa održavanjem na krevetu koji se kliza. Pokušaj sa cevčicama koje se stavljaju u nos nije uspeo, pa su onda kiseonik, preko maske, puštali u moja pluća. Bio sam skoro ravnodušan, mada ipak nije bilo loše disati, makar ništa ne jeo i tek ponekad s nekim nešto prozborio

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču

Anri Mišo rođen je 24. maja 1899. u Namiru (Belgija). Od 1918. živi u Parizu i tu počinje da objavljuje svoje prve pesme, u početku samo dadaističke. A onda, kao i generacija između 1915. i 1930. pali sve mostove za sobom. Od samog početka svog pevanja Mišo se ismeva svemu, i to jezikom “antipoetskim”, ne obazirući se ni najmanje na ranije zakone prozodije, stiha, stila. Putovao je po Severnoj Africi, Južnoj Americi, Aziji i Dalekom istoku gde postaje doživotno opčinjen istočnjačkim religijama i misticizmom. Filosofija budizma i orijentalna kaligrafija postale su osnovni motiv njegove poezije i inspiracija za crteže. Iako neškolovan likovni umetnik sedamdesetih godina Mišo je postao svetski priznat i poznat. Njegovi radovi izlagani su u muzeju Gugenhajm u Njujorku, na izložbi Dokumenta u Kaselu, na Venecijanskom bijenalu na kom su i nagrađeni. Umro je 1984. godine

Čitavog života on ostaje dete ili mladić i vraća se na stanovište na kojem ga je obuzeo njegov umetnički nagon

Hrabal je, u to nema sumnje, zaslužio da se o njemu (možda?) napiše i drugačiji tekst, ali je Hrabal, taj svetski prvak u naklapanju i ironiji svojstvenoj praktično samo Pražanima i piscima iz Praga, zaslužio da se o njemu piše upravo ovako i nikako drugačije. Ili tačnije - on nije zaslužio da se o njemu piše na akademski način, onako kako se to obično piše o prvacima sveta u literaturi, a on je to bio, iako nije dobio Nobelovu nagradu koju je zaslužio više nego sigurno, i za nadati je se da će se komisija za dodelu te nagrade barem ove godine setiti i osvestiti i dodeliti mu je, barem posmrtno, dok će se on svemu tome cinično i ironično smejati sa planete broj 4112 koja nosi njegovo ime

Iz noći u noć, iz dana u dan, krevet me je sve više uvlačio u svoju sintetičku nutrinu, uz nesnosnu vrelinu, rastačući me kao humanizovani mikrotalasni kazan. U krevetu sam najčešće bio sklupčan, hranu sam smatrao suvišnom, a telefonske razgovore nepotrebnim. Podlaktice su mi bile bordoplave, jer su mi kažu teško pronalazili vene. Kroz prozor se videlo besmisleno, crno granje i delići neba iza ćebaste pokrivke razastrte nad užičkom dolinom. Iz mog kreveta se video i hodnik po kome je gore-dole promicao čovek u jarkonarandžastoj pidžami

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču