Počela je da misli o studentu, o njegovoj ljubavi, ali su joj se misli u glavi nekako topile i ona je mislila o svemu: o mami, o ulici, o pisaljci, o klaviru… S radošču je mislila kako je sve divno, lijepo, a radost joj je govorila da to još nije sve, da će kroz neko vrijeme biti još ljepše. Skoro će proljeće, otići će s mamom u Gorbike, doći će na odsustvo Gorni, šetaće se s njom po vrtu i udvarati joj se. Doći će i Gruzdjev. S njime će igrati kroket i kuglati se, a on će joj pričati smiješne i čudne stvari. Odjednom je zaželjela vrt, mrak, čisto nebo, zvijezde
Kratke priče u kojima se od nekoliko rečenica napravi čitav svet, posebna su veština – oni koji to umeju, pravi su gospodari reči…
Probudio ga je bučan, metalni zvuk koji je gotovo sasvim bio zaboravio. Trgao se u tami šupe i otvorio svoja dva prvobitna oka - treće je i dalje bilo tek raspuknuti čir na n jegovom temenu, opkoljen smežuranom kožom umesto kapaka. To novo, treće oko mogao je da otvara jedino sa izuzetnim naporom, i to samo da bi zbunjujuće usložio percepciju i izgubio orijentaciju. Pretpostavljao je da njegov um još ne može da se privikne na tu novinu. Zato je treće oko zanemario, i pridigao se do razvaljenog prozora šupe u kojoj je zaspao još za videla
