Kultura - Tema

Postigli smo dogovor oko akcionog plana koji nam možda neće doneti pobedu, ali nam sigurno neće dozvoliti da budemo poraženi, plana zasnovanog na neodustajanju od aktivnog otpora smrti Rahele Ferari. Našeg priznanja njene smrti nikada neće i ne sme biti. Svestan sam veličine reči „nikada“, ali verujem da mogu da govorim i u ime budućih generacija našeg naroda kada je u pitanju odnos prema ovom pitanju. Nastavićemo da intenzivno lobiramo na globalnom nivou kod međunarodno priznatih profesora, filozofa, književnika, umetnika, naučnika, metafizičara, verskih poglavara da uvaže naše mišljenje o privremenosti trenutne situacije i da se o tome javno izjasne u relevantnim časopisima, ozbiljnim medijima, nastavnim učilima

Najpre sam pustio Stonse. Ploču sam kupio želeći da vratim onaj trenutak kada sam po prvi put čuo Emotional Rescue (to je bilo sa ploče), i kada nisam shvatio o kakvoj je dobroj stvari reč. U međuvremenu jesam, ali je nikada više nisam čuo sa ploče. Moglo bi se reći da je ovo bio moj način da se iskupim Rolingstonsima, ali zapravo sam samo jednostavno hteo da ponovo čujem Emotional Rescue, ali sa ploče

A kod kuće ga nisu prepoznali, i nisu ga pustili u stan. – Ja sam stolar Kušakov! – vikao je stolar

Kišov govor tela bio je vrlo određen. Dok je sedeo, Danilo se uvijao kao neka fina opruga u slovo C. Sklupčao bi svoje dugačko tanko telo u loptu, noge bi prekrstio i pušio goloaz kako je i govorio, polako i odmereno. Još jedan tipičan pokret bio je da slobodnom levom rukom sklanja kosu sa lica, vraćajući je unatrag, ponovo i ponovo

Kroz staklenu kupolu Vijećnice probijala se prituljena sunčeva svjetlost. Golubovi su letjeli ledenim zrakom krilima rastjeravajući prašinu istorije koja je 1992. sišla sa brdâ na gradske ulice. Tada je istorija imala oblik “blagosiljanog” minobacača i topa. Na ulazu u Vijećnicu djevojka zadužena za izložbu stisla se uz kvarcnu grijalicu. Napolju su cvrkutali tramvaji kao u Herbertovoj pjesmi Probuđenje. Neko je upravo prelazio Miljacku sa cekerom punim voća i povrća kupljenog na Telalima. Padine Trebevića su postajale sve zelenije. Činilo mi se kao da sam bio u bogomolji, a ne u zapaljenoj biblioteci pretvorenoj u galeriju

Otac je, za razliku od moje majke, često davao oduška svojoj srdžbi i svom preziru. Majka je razumela mušku prirodu i znala je da čovek može da se spase samo vlastitom voljom. Sećam se, jedno popodne, kad sam izgubio sav novac i strasno žudeo za igrom, ona je došla k meni sa svežnjem novčanica i rekla mi: ”Idi i zabavljaj se! Što brže izgubiš sve što imamo, to bolje. Znam da će te to proći.“ Bila je u pravu. Toga trena sam pobedio svoju strast, i jedino sam zažalio što nije bila stotinu puta jača. I ne samo da sam je savladao već sam je iz svog srca iščupao tako da nije ostao ni trag od želje za njom. Otad sam prema svakoj kocki ravnodušan, kao prema čačkanju zuba

Naši sinovi slušaju svakodnevno "kako su prije djeca bila bolja". Naši sinovi nikada neće znati kako je to kad je zemlja dobra prema svojim sinovima. Oni nikada neće ispisivati svijetle trenutke svoga odrastanja u dnevnicima svojih života. Oni umjesto toga ispisuju vrišteće grafite. A njihova zemlja im, kako i treba, otvara policijske dosjee

Izašavši iz te dvadesetogodišnje španske čizme savremene kulture, jedan maturant jedva ako ume da izabere novu špansku čizmu – fakultet. Na njemu ostaje prosečno pet godina. U 26-toj on je jednako čovečanski nezreo, kao dečačić koji svoju igru piljaka pretpostavlja igranju klisa. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka!

Sa druge strane okeana, tokom boravka u SAD, on je otkrio izvesnu ranjivost, koja je najviše proizilazila iz činjenice da nije govorio engleski jezik. U igri je takođe bila i šarmantna mešavina nesigurnosti i stidljivosti koju ranije kod njega nisam primećivala. Sve ovo dovelo je do toga da se čini kako Kiš na vrhovima prstiju osvaja Njujork, da ulazi na neka sporedna vrata, pokušavajući da izbegne pažnju

Nije evo ni meni do riječi koja bi umirila, nego do one koja bi potvrdila, točno iskazala moj nemir. A dok u sebe ne pogledam o sebi neću znati, dok se sa svojom mukom ne susretnem o sebi neću spoznati

Ludi Josif Havija, ugledavši pred sobom njemačkog oficira, htjede da iz džepa izvadi nekolike sušene smokve i ponudi mu ih. Ili je možda htio da sam pojede još jednu sušenu smokvu

TRIO je dizajnirao kraj jugoslavenskog socijalizma: posljednju, zaključnu fazu Bijelog dugmeta, zakićenu već savršeno bezopasnim, dekontaminiranim, razoružanim i odbačenim petokrakama; reklamu za Unisturs, s refrenom Plavog orkestra: “Neka ljubi se Istok i Zapad”, naslovnu stranicu omladinskog časopisa za kulturu i društvena pitanja Lica, s tortom u obliku Jugoslavije, krvavom od krupnih pitomih jagoda, koju je po narudžbi načinio kipar i slastičar Saša Bukvić… Ta krvava Jugoslavija od jagoda, s tijelom i granicama od biskvita i šlaga, bila je proročanstvo onoga što će se uskoro dogoditi