Kultura - Tema

Baletić se osmeli da pita: “Druže Kočo, kad govorimo o našem zlatnom dobu spoljne politike, to ste Vi smišljali i vodili?” Koča odbrusi: “Ne pričajte gluposti! Sa Titom sam bio kod 290 šefova država, vlada ili suverena, 289 su vodili beleške, šta Tito govori. Jedino Čerčil nije držao olovku u rukama”

Za proteklih četrdeset ili pedeset godina, gospodin H.G.Wells i drugi upozoravali su nas da je čovjek u opasnosti da sam sebe uništi vlastitim oružjem, ostavljajući iza sebe mrave, ili neke druge vrste koje žive u zajednici, da preuzmu vlast. Svatko tko je vidio razorene njemačke gradove smatrat će da o toj ideji treba bar razmisliti. Pa ipak, ako promatramo svijet u cjelini, razvoj već decenijima nije bio usmjeren prema anarhiji, nego prema ponovnom nametanju ropstva. Mi vjerojatno ne idemo prema općoj propasti, već prema stravično stabilnoj epohi, kao što su bila robovlasnička carstva antike

Philip Dick je čovek kojem bi u Srbiji svakako trebalo podići spomenik. Bio bi to spomenik apsolutno neprimetan za sve pripadnike danas vladajućeg koalicionog bloka (SPS-SRS-SPO). On ne bi mogao da konkuriše ni Čiči ni Titu. Bio bi siguran u svojoj usamljenosti baš kao i mi u svojim paralelnim svetovima. Sve dok jednog dana i naši životi ne iskliznu...

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču

Jedan veoma iskusan Amerikanac, moj poznanik iz Londona, uveravao me je da mlado i zdravo dobro uhranjeno dete u dobi od godine dana predstavlja izvanredno ukusnu i odličnu hranu, bilo da je kuvano, prženo, pečeno ili bareno; a ja nimalo ne sumnjam da će isto tako dobro podneti i u umokcu ili u paprikašu

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču

Onda je jedan lepi jednorog, beo kao sneg, noseći zlatnu ogrlicu s nekoliko utisnutih slova, prišao fontani i, previvši prednje noge, kleknuo je kao da želi da oda počast lavu što se uspravljao na fontani. Lav, koji mi je zbog svoje potpune nepomičnosti delovao kao da je od kamena ili bronze, odmah dograbi goli mač koji je držao pod svojim šapama i prebi ga po sredini; mislim da su oba dela pala u fontanu. Zatim nije prestajao da riče sve dok jedna bela golubica, noseći maslinovu grančicu u kljunu, nije doletela do njega. Prižila je grančicu lavu koji ju je progutao, što mu je povratilo mir. Onda se, u nekoliko čilih skokova, jednorog vratio na svoje mesto. – Žan Valanten Andrea (1586-1654). Delo: „Hemijska svadba Kristijana Rozenkrojca“ (Strazbur, 1616)

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču

Pripovedalo se da su otac i sin pobegli sa Krita u čunovima koje je načinio Dedal. Da bi umakao Minojevim lađama, Dedal je izumeo jedra; oba čuna su se brzo udaljila sa ostrva, ali se Ikar, koji nije bio vešt u jedrenju, utopio u moru

Škripanje parketa pod koracima njegovih stopala u čarapama, glas koji mu govori da navuče te vražje papuče, drvena gljiva u njezinoj lijevoj ruci, naočale na pola nosa

Vaznesenje bi bilo moguće smatrati za otmicu ako je bilo nasilno; ali mislim da se to obično dešava uz saglasnost dotične osobe. Možda taj čovek ume i da leti. Zar nikad niste sanjali da letite? Čovek se samo malo otisne nogom, i već je u vazduhu... Neki lete kao balon, ali ja, kad letim u snu, moram s vremena na vreme da se odbijem nogom od zemlje; mislim da je to zbog ovog teškog odela i sablje. Možda je taj čovek zaspao i u snu počeo da leti. A to nije zabranjeno, gospodine. U ulici u kojoj je veliki saobraćaj morao bi, naravno, policajac da ga opomene. Ili, čekajte, možda je to bila levitacija: znate, spiritisti veruju u levitaciju, a spiritizam isto tako nije zabranjen. Pričao mi je neki gospodin Baudiš da je svojim rođenim očima video kako medijum lebdi u vazduhu. Ko bi znao šta je od svega istina

Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirli sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumorljivo saznanje da u onom što je plodno, radosno i napredno u svetu, mi sve manje i sve ređe učestvujemo, da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas, svet vene i umire pred našim očima, a mi, još živi ali izvan života, posmatramo ga nemoćni, bez reči i pokreta