Kultura - Tema

Kapitalizam se može posmatrati kao religija, to jest, kapitalizam u suštini nastoji da odgovori na iste brige, strepnju i nemir na koje je ranije pokušavala da odgovori takozvana religija. Veza kapitalizma s dogmom o prirodi znanja – koje je zbog svog karaktera za nas u isti mah oslobađajuće i ubistveno. Krajnji ishod je oslobođenje i ruiniranje znanja.

Ibrahim Hadžić nije samo veliki pesnik, već i posvećeni istraživač prirode, pogotovo gljiva i noćnih leptira. Objavio je sedam knjiga o gljivama (dve u koautorstvu sa prof. dr Jelenom Vukojević, šefom mikološkog kabineta Biološkog fakulteta u Beogradu). Kao što je Hadžić sam rekao u jednom intervjuu: “Ja sam zatočenik prirode. Gljive su mi posebna pasija. U njima ima nečega obavezujućeg – posvećenja do maksimuma. Sa njima se ne smemo igrati i šaliti. Prvo pitanje koje čovek postavi sebi: šta sam ja ovo ubrao ili šta sam ja ovo našao, je početak ozbiljnog interesovanja i izučavanja objekata iz prirode. Gljive izučavam skoro tri decenije”. XXZ magazin donosi delove iz gljivarske beležnice Ibrahima Hadžića u nekoliko nastavaka

Ako je roman u klasičnom smislu tog termina legitimni naslednik epa, onda je moderni roman, a čini mi se da je po svojoj strukturi Gogoljev roman medu prvima, pre svega poema, jer je poema po definiciji epsko-lirska tvorevina. Svojom odrednicom poema Gogolj kao da je naslutio moderni roman. Kada sam u jednom tekstu Josifa Brodskog našao da su, po njemu, Kišovi romani elegije, bio sam siguran da je to prava i najkraća poetička dijagnoza. Pesnici nesumnjivo najbolje osećaju koliko poezije ima u jednom proznom delu. Koliko bi je Brodski tek našao da je Kiša mogao čitati u originalu. Poezija je po svojoj definiciji, kako je tačno isticao Andrić, ono što je neprevodivo.

U kasnijim prevrednovanjima hrvatske kinematografije, “Deveti krug” - nažalost - nije sačuvao mjesto klasika kakvo mu se smiješilo kad je napravljen. Dijelom su tome kumovale nefilmske okolnosti. To je bio hrvatski film koji je režirao Slovenac, pa je u brakorazvodnoj diobi kao “dijete iz miješanog braka” bio pomalo - ničiji. Nadalje, prikaz ustaškog zlosilja i vizualizacija Jasenovca u Hrvatskoj nakon 1990. nisu bili najpoželjniji sadržaj, pa je film dugo bio izgnan s javne televizije

Prije 133 godine, u neko „primitivno“ doba, sindikati su u SAD-u tražili uvođenje standarda osmosatnog radnog vremena. Obećano im je to na 1. maj 1886. godine, a kada obećanje nije ispunjeno, počeo je generalni štrajk. Mnogi su platili glavom. Iz balkanske perspektive, sasvim nepotrebno, jer 133 godine kasnije ovdje su radnici i dalje poniženi. Jedu, da prostite, govna za male pare, za crkavicu. Traži ih se da varaju, lažu, pa i da kradu za gazdu. Nekada je ovaj praznik mirisao na janjetinu i ćevape, a danas na propalu ekonomiju. Zašto se uopće obeležava Prvi maj i dokle smo došli...

Preveo je nekoliko dečijih pesama francuskih pesnika i dok smo sedeli u Srpskoj kafani dao je profesoru P.M., svom školskom drugu, da ih pročita. Slušao je svoj prevod pokušavajući da uspostavi onu distancu o kojoj je uvek brinuo. Svako ptiče koje stasa stiče boju svoga glasa. Ponovio je stihove iz jednog od tih prevoda na kraju i videlo se da je bio zadovoljan svojim poslom. Ovo su samo delovi mozaika sećanja na Danila Kiša, celovita slika zahteva strpljivo traganje po sećanju i, ma kakva bila, ona je samo bleda sen jedne neponovljive ličnosti.

Ibrahim Hadžić nije samo veliki pesnik, već i posvećeni istraživač prirode, pogotovo gljiva i noćnih leptira. Objavio je sedam knjiga o gljivama (dve u koautorstvu sa prof. dr Jelenom Vukojević, šefom mikološkog kabineta Biološkog fakulteta u Beogradu). Kao što je Hadžić sam rekao u jednom intervjuu: “Ja sam zatočenik prirode. Gljive su mi posebna pasija. U njima ima nečega obavezujućeg – posvećenja do maksimuma. Sa njima se ne smemo igrati i šaliti. Prvo pitanje koje čovek postavi sebi: šta sam ja ovo ubrao ili šta sam ja ovo našao, je početak ozbiljnog interesovanja i izučavanja objekata iz prirode. Gljive izučavam skoro tri decenije”. XXZ magazin donosi delove iz gljivarske beležnice Ibrahima Hadžića u nekoliko nastavaka

Kada je on mogao sve to da pomiri u sebi, objedini, i jedne i druge/Zašto ne bismo mogli i mi/Da pružimo ruku/I nađemo sve ono što nas spaja a ne razdvaja/Ne samo zbog Bekima nego zbog nas samih i budućnosti koja dolazi

Crnogorski istoričar Boban Batrićević objavio je kapitalnu studiju “Bog našeg nacionalizma” u izdanju Nove Pobjede i Fakulteta za crnogorski jezik i književnost. Studija se bavi recepcijom, reinterpretiranjem i upotrebom lika i dela Petra Petrovića Njegoša u političkoj propagandi i diskursu vlasti od njegove smrti 1851. do 2013. godine u rodnoj njegovoj državi Crnoj Gori. U predgovoru za ovu knjigu dr František Šistek sa Instituta za istoriju Češke akademije nauka napisao je: “Monografija Bobana Batrićevića Bog našeg nacionalizma obuhvata jedan relativno dug vremenski period, počevši od Njegoševe smrti sve do dvjestogodišnjice njegovog rođenja. Knjiga se tematski svrstava u sve bogatiju stručnu literaturu, posvećenu „posmrtnom životu“ nacionalnih junaka, problematici kolektivnog pamćenja i političkoj instrumentalizaciji istorijskih ličnosti. U centru autorove pažnje nalazi se diskurs crnogorske vlasti o Njegošu, njegovo korišćenje, kontinuitet i promjene. Fenomen vlasti autor shvata u širem smislu riječi: ne fokusira se samo na politički diskurs nego i na sferu kulture i društvenog života”. Uz dozvolu Bobana Batrićevića na našem portalu prenosimo delove iz njegove studije. U ovom nastavku prenosimo deo poglavlja “Crveni Njegoš” koje se bavi reinterpretacijom dela Petra II Petrovića u periodu nakon Drugog svetskog rata. Batrićević u zaključku svoje studije veli: “Poslije Drugoga svjetskog rata komunisti će od Njegoša, slično kao Karađorđevići u međuratnome periodu, načiniti nacionalnoga pjesnika Jugoslavije, ali na drugačijim osnovama. Komunističke vlasti istinski su se trudile da Njegošev lik i njegovo djelo u potpunosti prilagode svojim ideološkim potrebama, iako je približavanje Njegoša i komunizma izgledalo nemoguće, budući da je Petar II bio predstavnik jedne dinastije, a ne radničke klase, pravoslavni vladika, pjesnik romantizma bez izraženih stremljena ka socijalnoj misli, i prije svega arhetip oca nacije u velikodržavnim tumačenjima prethodnih vlasti. Crnogorski komunisti posebno će isticati Njegoševo crnogorstvo i jugoslovenstvo braneći njegovo nasljeđe od velikosrpskih nasrtaja”. Pa da pogledamo kako je Njegoš u interpretacijama komunista postajao socrealista, marksista i simbol otpora Sovjetskom Savezu

Ibrahim Hadžić nije samo veliki pesnik, već i posvećeni istraživač prirode, pogotovo gljiva i noćnih leptira. Objavio je sedam knjiga o gljivama (dve u koautorstvu sa prof. dr Jelenom Vukojević, šefom mikološkog kabineta Biološkog fakulteta u Beogradu). Kao što je Hadžić sam rekao u jednom intervjuu: “Ja sam zatočenik prirode. Gljive su mi posebna pasija. U njima ima nečega obavezujućeg – posvećenja do maksimuma. Sa njima se ne smemo igrati i šaliti. Prvo pitanje koje čovek postavi sebi: šta sam ja ovo ubrao ili šta sam ja ovo našao, je početak ozbiljnog interesovanja i izučavanja objekata iz prirode. Gljive izučavam skoro tri decenije”. XXZ magazin donosi delove iz gljivarske beležnice Ibrahima Hadžića u nekoliko nastavaka

Ja tvrdim da je zdrava osoba u bolesnom svijetu, potpuno razvijeno ljudsko biće u osakaćenom svijetu, potpuno osveštena osoba u napola razbuđenom svetu – baš revolucionarni karakter.

Bio je sasvim mrak kad smo ušli u dvorište neke fantastične kuće na čardake, i verande, oko koje se tiskale inače crnačke kolibe. Bilo je vazdan nepravilnih, uglastih dvorišta, gde su se veliki i deca izležavali ili kretali slabo osvetljeni ognjevima. Domaćin, uvijen u plavi ogrtač, s dugom retkom bradicom, obradova se, ali se ne uznemiri mnogo kad nas vide. Naredi da nam se iznesu stolice, i dugo predstavljanje između njega i mene nastade uz pomoć N–a, koji nam služaše kao tumač. Rekoh da su mi žena, deca, krave, psi, koze, otac, mati, braća, krov itd. itd. vrlo dobro i da sam srećan što je tako i kod njega. On mi od svoje strane pokaza svoj dom. Prvo što videh je to da su uz jedan zid neke kamene stepenice čiji su basamaci duboki jedva po santimetar–dva i koje su zbog toga ostale zauvek neupotrebljive.