Kultura

Handke svoju “poetsku” istinu i privatnu mitologiju ne suprotstavlja samo medijskom predstavljanju, nego i sudski presuđenim činjenicama. Krajnje je, recimo, bizarna njegova bliskost ili prijateljstvo s Novislavom Đajićem, ratnim zločincem, koji je zbog sudjelovanja u “etničkom čišćenju” Foče osuđen u Njemačkoj, a koji će kasnije slavu steći kao harmonikaš u ratnom propagandističkom muzičkom spotu pod naslovom “Karadžiću vodi svoje Srbe”, a koji će kasnije postati poznat kao “Remove Kebab”, koji je zadobio kultni status u bjelačkim terorističkim krugovima koji se zalažu za “čišćenje” Evrope od muslimana. Taj Đajić, kojeg je Handke posjećivao u njemačkom zatvoru, bit će i podloga za lik Waldäufera u Handkeovoj drami “Vožnja čunom”, koji je tu predstavljen kao žrtva povijesne tragedije, okrivljeni bez krivice

Danas bi me bilo stid ukoliko bih pustio da se veruje da jedan francuski pisac može biti neprijatelj neke određene nacije. Moj prezir je upućen samo krvnicima. Svaki čitalac koji bude Pisma nemačkom prijatelju čitao kao svedočanstvo o borbi protiv nasilja, složiće se da mogu nakon ovoga reći da ne odstupam ni od jedne reči u njima

A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči

Sutra, čim sam došla, eto kretena, kao da me je čekao iza vrata! Bane onako, bez kucanja. Kolegice, veli, a ja se smrznem, pišite te brojke skraćeno da to izgleda urednije. I molim vas da vodite dnevnu statistiku, da ne moram ja. Zar vas nisu tomu učili na fakultetu? Meni opet grunu suze, sve mi se zamutilo. Pa što sam ja Bogu skrivila da mene zapadne takav idiot?

Prva reportaža iz partizanskog života (Matej Bor je u decembru 1941. posetio Grosupeljsku četu, kojom je rukovodio njegov prijatelj Dolf Jakel) ukazuje na posebnu ulogu koju je umetnost imala u formiranju nove revolucionarne subjektivnosti, još u početnom periodu partizanstva. Susret koji Bor opisuje u reportaži, ostavio je duboki trag i u njegovoj tadašnjoj poeziji. Reportaža je po prvi put objavljena, bez potpisa, kao zaključni tekst, u ciklostiranom Slovenačkom zborniku 1942. godine

„Izašli smo na plato Kalemegdana, gdje se već dosta prorijeđeni slavni Beogradski bataljon prikupio i sređivao. Široko smo razvili zastavu našeg bataljona. Spasoje Radovanović drži razvijenu i razlepršanu proletersku zastavu bataljona sa smiješkom na licu, ponosan. Spasoje je 1941. imao samo 16 godina kada je iz Beograda otišao u partizane, a sada se vratio kao devetnaestogodišnjak i zastavnik proleterskog bataljona, sa nekoliko rana na svome tijelu.“

Iako su naši astronomski instrumenti prodrli u svemir sve do predjela udaljenih gotovo dvadeset milijardi svjetlosnih godina, možda je sve to prema beskonačnosti svemira kao kapljica vode u golemom oceanu, kao što je možda i sam naš život i sva povijest našeg planeta Zemlje samo trenutni treptaj oka u vječnosti svemirskog postojanja

Danas znamo da su nam nadu ukrali upravo mrtvi fazani, oni koji su ih viđali dok su kimali glavom velikom gazdi. Poželjeli su da se tako odnosi i prema njima. Sjetite se samo Tuđmanove bijele vojne uniforme. Stajala mu je ko kravi sedlo. Loša kopija Tita

A ta i takva Bijela knjiga, popis nemoćnih frustracija tadašnjeg hrvatskog komunističkog vrha, vjerojatno nikad ni ne bi postala povijesno značajna stvar da se tadašnji hrvatski CK nije drznuo i u svoju antologiju državnih neprijatelja nije - pokraj hrvatskih - uvrstio i previše srpskih “cvećki”. U tadašnjoj osjetljivoj federalnoj konstelaciji, svaka je partija smatrala svojim monopolom borbu protiv “vlastitog” nacionalizma, pa je zagrebačko zaletavanje u prekodunavski kulturni teritorij u Beogradu izazvalo oluju

Od mog stava da u ideološkim sukobima treba paziti da idejni protivnik ostane neugrožen u građanskoj egzistenciji ostalo je da sam izgubio posao, ostao bez mogućnosti drugog zaposlenja do daljnjega, da u Hrvatskoj narednih dvadeset godina nisam mogao objaviti knjigu, a rijetko koji tekst samo uz silne muke, da su me mediji spominjali samo pogrdno, uglavnom izvrtanjima i izmišljotinama, da nisam mogao zarađivati pišući, ostao bez prihoda, da su me ljudi izbjegavali na ulici, da mi se - kao posljedica svega toga - brak raspao

“Najlepše pismo koje sam dobio unazad nekoliko godina, to je Vaš list od 10. V. i to ne zbog lepog mišljenja o romanu, na čemu sam zahvalan, već radi ljudske pažnje koja me je dirnula. Posebno je zadovoljstvo za mene da vidim s kakvom ste lucidnošću ušli u materiju romana, otkrivši njegove najdublje intencije, skrivene na prvi pogled, zbog čega ih kritičari nisu ni primetili” piše Meša Selimović Edvardu Kocbeku 1962. godine povodom knjige “Tišina”

„Je l plačeš?“ prikrala mu se s leđa. „Plače.“ "Plače.“ "Plače,“ prenelo se preko usana ostalih što su se skupili po ćoškovima kao živina kad preko dvorišta preleti neka senka. „Ne,“ odgovorio je i pružio joj još jednu čašicu kao da zida bedem od rakije i ruku

Nije lako bilo piscima u socijalizmu. Država bi da im dodeli stanove, ali da bi do toga došlo neophodno je da pisci naprave rang-listu, da boduju svoja književna dela, ali i druge zasluge za književnost i narod. Tu se nameću teška pitanja: koliko bodova donosi zbirka pesama, a koliko dete; ako se daju poeni samo na knjige, da li se tako prednost daje skribomanima; šta treba više vrednovati - umetnički ugled ili socijalnu bedu; koliko bodova vredi nerođemo dete i šta ako budu blizanci... Da bi rešili sva nagomilana pitanja i napravili rang-listu, pisci su se okupili u svom Udruženju književnika, na poznatoj adresi: Francuska 7. O tim nemilim događajima koji umalo da prerastu u opštu tuču Predrag Čudić, Vojislav Donić i Ibrahim Hadžić napisali su dokumentarnu TV dramu u 31-oj sceni, koju objavljujemo u dva nastavka

Šta je pisac hteo da kaže ostaje da nagađamo. Pa ako smo skloni domišljanju onda možemo pomisliti da je pisac hteo da kaže i da naglasi kako je vremenom o kojem on piše vladala smrt, no to ne može biti ni delić istine pa prema tome ni metafora, o vremenu u kojem se ljudi i rađaju, a ne samo umiru, pa ni samo umiranje nije smrt, mada D. Ć. iz priloženog ne misli tako. Jer, da se odista na njegovo vreme tako uskopistila smrt od života čas posla ništa ne bi bilo, i kome bi onda naš pisac prodavao svoje knjige

Nije lako bilo piscima u socijalizmu. Država bi da im dodeli stanove, ali da bi do toga došlo neophodno je da pisci naprave rang-listu, da boduju svoja književna dela, ali i druge zasluge za književnost i narod. Tu se nameću teška pitanja: koliko bodova donosi zbirka pesama, a koliko dete; ako se daju poeni samo na knjige, da li se tako prednost daje skribomanima; šta treba više vrednovati - umetnički ugled ili socijalnu bedu; koliko bodova vredi nerođemo dete i šta ako budu blizanci... Da bi rešili sva nagomilana pitanja i napravili rang-listu, pisci su se okupili u svom Udruženju književnika, na poznatoj adresi: Francuska 7. O tim nemilim događajima koji umalo da prerastu u opštu tuču Predrag Čudić, Vojislav Donić i Ibrahim Hadžić napisali su dokumentarnu TV dramu u 31-oj sceni, koju objavljujemo u dva nastavka