Kultura

Borislav Pekić branio me s lakše pozicije, živio je u Londonu, nisu ga zanimale režimske strukture, nije ovisio o njihovu kruhu, ali njegova su stajališta uvijek bila moralno čvrsta, ma tko bio u pitanju. U tome činu da se „jedan autor goni” on je vidio „nepodnošljivu kulturnu sramotu”.

Što znači ovo rumenilo? Ljubav? Čežnju, nadu? Strah? Crveno je boja srca. Ne, ništa od svega toga, ona je začuđena; ne čudi se ni meni (to ne bi moglo biti) ni sebi, već se čudi u sebi; ona se čudi svojoj unutarnjoj promjeni.

O dabru čitamo da kada ga progone i kada više ne može pobjeći da bi imao mira od lovaca koji znaju za ljekoviti učinak njegovih testisa, on ih odreže svojim oštrim zubima i ostavi ih svojim neprijateljima.

Činjenica da je nešto stravično zabeleženo, pa smešteno u ladicu neke zbirke priča, kao da donosi izvesno smirenje vlasniku bolesti, rezervisane za ranjive duše, za ljude koji pate tuđi bol i bdiju tuđe nesanice

Ibrahim Hadžić nije samo veliki pesnik, već i posvećeni istraživač prirode, pogotovo gljiva i noćnih leptira. Objavio je sedam knjiga o gljivama (dve u koautorstvu sa prof. dr Jelenom Vukojević, šefom mikološkog kabineta Biološkog fakulteta u Beogradu). Kao što je Hadžić sam rekao u jednom intervjuu: “Ja sam zatočenik prirode. Gljive su mi posebna pasija. U njima ima nečega obavezujućeg – posvećenja do maksimuma. Sa njima se ne smemo igrati i šaliti. Prvo pitanje koje čovek postavi sebi: šta sam ja ovo ubrao ili šta sam ja ovo našao, je početak ozbiljnog interesovanja i izučavanja objekata iz prirode. Gljive izučavam skoro tri decenije”. XXZ magazin donosi delove iz gljivarske beležnice Ibrahima Hadžića u nekoliko nastavaka

Prvi pravi skandali između nje i Rodina počeli su se događati u vrijeme njezinih kreativnih vrhunaca, kada je načinila i svoj, vjerojatno, najpoznatiji rad, “Sakuntalu ili prepuštanje Vertumna i Pomone”. Motiv iz Mahabharate izradila je u mramoru, godina je bila 1905, a rad je bio nezgodan po javno ćudoređe. Ne samo zato što je djelovao puteno i erotično, nego i zato što ga je izradila žena. Pa još takva žena.

Kada držite kameru imate izuzetno veliku odgovornost. Naravno da ste odgovorni za novac, za ljude kojima se obraćate... Za mene je najvažnije – ako snimate filmove molim vas nikada ne lažite. Morate da pokažete sebe, vaše viđenje sveta, vaš odnos prema svetu. To je osnovna tačka. Mislim da je snimanje filmova mnogo više moralno i etičko pitanje nego tehničko (Béla Tarr, 2011)

Čitajući danas ta naša pisma, doživio sam ih, uza svu njihovu vedrinu, uza sve one radosti prijateljevanja, ipak kao neko grebanje po ranama. I kad sam se slatko smijao, iz toga smijeha izbijala je sjeta, malne rekoh plač.

Ibrahim Hadžić nije samo veliki pesnik, već i posvećeni istraživač prirode, pogotovo gljiva i noćnih leptira. Objavio je sedam knjiga o gljivama (dve u koautorstvu sa prof. dr Jelenom Vukojević, šefom mikološkog kabineta Biološkog fakulteta u Beogradu). Kao što je Hadžić sam rekao u jednom intervjuu: “Ja sam zatočenik prirode. Gljive su mi posebna pasija. U njima ima nečega obavezujućeg – posvećenja do maksimuma. Sa njima se ne smemo igrati i šaliti. Prvo pitanje koje čovek postavi sebi: šta sam ja ovo ubrao ili šta sam ja ovo našao, je početak ozbiljnog interesovanja i izučavanja objekata iz prirode. Gljive izučavam skoro tri decenije”. XXZ magazin donosi delove iz gljivarske beležnice Ibrahima Hadžića u nekoliko nastavaka

Ništa ne radim: u mene se uvlači ledeni strah. Ovih dana sedim kod kuće jer sam ozebao i dobio grip. Već nedelju dana imam malu temperaturu i osećam bolove u krstima. Ali zašto me bole krsta, zašto već nedelju dana imam temperaturu, zašto sam bolestan i šta da radim?

Još jedan oblik privatne religije, veoma raširene premda ne i dominantne u našoj kulturi, predstavlja religija čistoće. Sljedbenici ove religije imaju jedno vrhunsko mjerilo vrijednosti, prema kojem prosuđuju ljude – red i čistoću. Ova pojava bila je napadno prisutna u reakcijama mnogih američkih vojnika za vrijeme II. svjetskog rata. Oni su često, suprotno svojim političkim uvjerenjima, vrednovali saveznika i neprijatelja sa stajališta ove religije. Na toj skali vrijednosti visoko su kotirali Englezi i Nijemci, a nisko Francuzi i Talijani. U osnovi, religija reda i čistoće ne razlikuje se bitno od nekih izrazito ritualističkih religioznih sustava, gdje se čovjek ritualima čišćenja nastoji osloboditi zla i steći sigurnost striktnim provođenjem rituala reda.

Ibrahim Hadžić nije samo veliki pesnik, već i posvećeni istraživač prirode, pogotovo gljiva i noćnih leptira. Objavio je sedam knjiga o gljivama (dve u koautorstvu sa prof. dr Jelenom Vukojević, šefom mikološkog kabineta Biološkog fakulteta u Beogradu). Kao što je Hadžić sam rekao u jednom intervjuu: “Ja sam zatočenik prirode. Gljive su mi posebna pasija. U njima ima nečega obavezujućeg – posvećenja do maksimuma. Sa njima se ne smemo igrati i šaliti. Prvo pitanje koje čovek postavi sebi: šta sam ja ovo ubrao ili šta sam ja ovo našao, je početak ozbiljnog interesovanja i izučavanja objekata iz prirode. Gljive izučavam skoro tri decenije”. XXZ magazin donosi delove iz gljivarske beležnice Ibrahima Hadžića u nekoliko nastavaka

Ljubavi je poklonjeno toliko mesta samo zato što je korisnija od ostalih stvari. Isto važi za novac: što nam je potrebniji, što više traži od nas, to mu se više divimo i sve nam više prija, kao ljubav.

Slika Stanka Stankovića, najpoznatijeg violiniste u sjevernoj Bosni nalazila se i na zidu radionice Mirka Vukeljića i Branka Sofrenića. Ova dvojica Dobojlija izrađivali su violine svjetskog kvaliteta. Poznati violinisti na njima sviraju na svim kontinentima, od Japana do Švedske, od Amerike do Portugala. Jednu violinu poklonili su i čuvenom jugoslovenskom i srpskom violinisti Jovanu Kolundžiji. Na violini koju su napravili Vukeljić i Sofrenić, Kolundžija je sa svojom sestrom Nadom svirao na koncertu u Doboju i zatim u mogim gradovima širom svijeta

Sva društva u svetu, i istočna i zapadna, imaju svoje disidente. Opet je isti problem: kakvi su ti naši disidenti? Ne, mi nemamo tip pravog disidenta u kulturi; naši disidenti u kulturi su akulturni. A disidentstvo je pre svega kulturna kategorija pa tek onda politička. Jednom prilikom ću ovu tezu, možda, i podrobnije pokušati da razradim. Neka ostane za sada samo nabačena. Ne, mi nemamo ni Česlava Miloša, ni Gombroviča. Taj Gombrovič čak i kad kritikuje nas marksiste (a i ne kritikuje nas baš uvek, ne nas, nego poljske marksiste, a i ne kritikuje uvek bez razloga), on svojim kritikama često pridodaje i magistralno porazne analize stupidnog antikomunizma i poljske nacionalne mitomanije. Takvih disidenata mi nemamo. To je na našoj geografskoj (čitaj – i kulturnoj) širini nešto sasvim, sasvim nepoznato. Ali, za uzvrat, naši disidenti pošto nisu u stanju da zadru u kulturološku kritiku situacije, trenutka, stanja, stanja duha, stanja nacije, po pravilu, još uvek prave ekskuršluse u velika svetsko-istorijska pitanja.