LGBTIQ - Aktuelno

Prva priča prati Alejandra, koji sjedi na stolici i gleda direktno u kameru. Želi nekome nešto reći, i sintagma se širi u nekoliko rukavaca značenja. Šta je sve što pomislimo kada se navedena rečenica otkotrlja sa naših jezika. Alejandrov slučaj je specifičan. S jedne strane, film prikazuje kako se govori, kada se dugo nije komuniciralo.

Uprkos tome što se vidljivost LGBT populacije u regionu povećala poslednjih godina, gejevi, lezbejke, biseksualne, transrodne, te interseks osobe još uvek nisu dovoljno prisutne u medijima i javnom životu. Projekat OutSpoken napravljen je kako bi se ukazalo na probleme, te kako bi se edukovalo i senzibilisalo opšte stanovništvo.

Neosporno je da postoji velika raznolikost u društvenim stavovima prema homoseksualnosti, a jedan od njih, koji je imao najveći odjek u određenim delovima društva, svakako je hrišćanski stav, koji je verovatno zasnovan na činjenici da Sveto pismo osuđuje homoseksualne radnje, te homoseksualne osobe, i da je hrišćanstvo od samog početka, uvek najotvorenijim i najjačim izrazima, učilo svoje pristalice da je homoseksualno ponašanje neopozivo loše i grešno. Poreklo hrišćanskog tumačenja homoseksualnosti, prema mnogima koji se bave ovom temom, potiče iz 19. glave Postanja, gde se govori o uništenju grada Sodome zbog izopačenosti njegovih žitelja. Naime, pod izopačenošću Sodomljana podrazumevalo se „poznanje nekoga", odnosno seksualno opštenje sa strancima (pretpostavlja se „anđelima") koji su bili u poseti Lotu. Tumačenje tog poznanja fokusiralo se tokom vekova na homoseksualnost, zanemarujući prvobitno značenje po kojem su Sodomljani zapravo kažnjeni zbog negostoprimstva. Ovakav stav prema homoseksualnosti, koji se vekovima ne menja, čini da je i danas mnogima nemoguće biti pripadnikom LGBTIQ zajednice i biti vernikom, što negde dolazi i iz nespojivosti vere sa seksualnošću koja za cilj nema prokreaciju. Crnogorska nevladina organizacija LGBT Forum Progres odlučila je da se pozabavi ovim problemom, te omogući dijalog koji bi eventualno mogao da dovede do razrešenja, ili makar olakšanja.

Uvijek je teže liječiti posljedicu, nego djelovati preventivno. Međutim, LGBTI aktivistima/cama je to gotovo uvijek teško. “Briga o sebi je prva. Potom sve drugo. Jedna divna žena, dugogodišnja aktivistica, jednom davno mi je rekla – aktivistički rok je dvije godine (intenzitetom kojim većina nas djeluje). Tijelo više ne može, tijelo više ne radi”.

Od kada su se pojavili, filmovi su postali neizostavni deo života, pričanje priča, jedno od osnovnih tkiva postojanja. Kada ste drugačiji, a vašeg indentiteta nema na filmu, ili u okviru nekog drugog životnog sadržaja, počnete da osećate da nešto istinski nije u redu. Osećate se nevidljivim, kao duh u kojeg niko ne veruje. Budući da smo večito gladni za slikama o sebi često se dešava da nas prijatelj pozove i kaže: "O, prikazuje se taj film koji moraš da vidiš! Sve ono što se meni dogodilo u životu!" Do nedavno gejevi, lezbejke, te transrodne osobe nisu mogle da zamisle da će jednom izgovoriti sličnu stvar. Danas je homoseksualnost uključena u film, te umetnost uopšte, i stvari se ubrzano menjaju. O onome što se nekad čitalo i naslućivalo iz konteksta, danas se priča mnogo slobodnije.

Dvije vijesti objavljene prošle sedmice mogle bi utjecati na percepciju izlaska iz ormara (autiranja, coming outa, autovanja…) kako u Bosni i Hercegovini, tako i u cijelom svijetu. Prva je objavljivanje globalne studije koju su proveli ILGA i RIWI, i koja nedvosmisleno potvrđuje direktnu vezu između autiranja i sveukupnih društvenih stavova o LGBT+ osobama. Druga je iznenadno javno autiranje američkog glumca Kevina Spaceya u odgovoru na optužbe drugog američkog glumca, Anthonyja Rappa, za seksualno uznemiravanje 1986. godine, kada je Rapp imao svega 14 godina.

Poređenje heteroseksualnih i gej muškaraca pokazalo je da se ovi prvi striktnije drže rodno definisanih uloga: košenje travnjaka, organizovanje poslovnih ručkova i večera, sitne popravke u kući… Gej partneri ove poslove dele ravnopravnije, u skladu s ličnim afinitetima.

Retko je da reklama, koja je uglavnom osmišljena da bi se ostvario profit, šalje tako snažnu poruku, te jasno poručuje onima koji se po nečemu razlikuju da veruje u njih, te da poštuje to što I sami veruju u sebe. Nepretenciozna promocija ravnopravnosti, bez dramatičnih momenata na koje smo navikli, tako klijentu obećava više od proste egzistencije, te nudi svet u kojem je poštovanje moguće.

Trans osoba Kristine Marie Jentoft prošla je tranziciju iz muškarca u ženu, a norveškoj javnosti poznata je iz rijalitija “Mlade majke”. U junu 2015. godine proglašena je za “Gej mis Norveške”, na izboru koji se održava u okviru Oslo Prajda. Budući da je iznenađena činjenicom da se društvo prema njoj odnosi drugačije od kada je žena, odlučila je da o tome piše, te se tim problemom bavi i u ovom tekstu.

Do nedavno se homoseksualnost retko prikazivala na velikom platnu, a i kada jeste bilo je to nešto čemu bi se trebalo podsmevati, što bi trebalo sažaljevati, čak nešto čega bi se trebalo plašiti. Holivud, taj veliki kreator mitova, naučio je strejt ljude šta da misle o homoseksualnosti, a gej ljude šta da misle o sebi. Niko nije odoleo tom uticaju.

Ubrzo pošto smo se venčale, počele smo da obilazimo klinike za veštačku oplodnju. Sećam se naših prvih konsultacija na jednoj od tih klinika: ušle smo i ja sam rekla: "U, pa ovo je super. Imamo po dva od svega: dve vagine, dve materice!" Meni je bilo zabavno, ali su lekari bili poprilično ozbiljni. Dr Kang nas je pogledao i pitao koliko imamo godina. Emily je tri godine mlađa od mene, pa je u to vreme imala 36. Kang se okrenuo ka Emily i rekao: "Dakle ti si ta." Tako oni razmišljaju, statistički. A ja sam pomislila: "A šta meni fali?" U ljudskoj je prirodi da se uvek misli kako ima šanse.

Komentari i dramatične reakcije, zgražanje i gađenje, i sve to na mapi ženske anatomije, isto nije nepoznat gest unutar zajednice. Ovdje bi se opet mogla razlikovati dva pravca objektivizacije gdje se jedan svakako odnosi na jednu izraženu potrebu gej muškaraca da komentarišu vanjski izgled žena, da kritikuju, nameću standarde i kreiraju neke društveno-tjelesne prihvatljive mjere i oblike. Ovisno od položaja moći, nekome je modna industrija kanal za postavljanje standarda, a neko ko nema toliki utjecaj ugnjetava na nešto nižem nivou, ali ne i manje bitnom!

Mnogi muškarci koji su uhapšeni tokom “gej čišćenja” su oženjeni. U Čečeniji ne postoji gej zajednica, niti se o tome priča, pa mnogi gej muškarci misle da su jedini, te, pod pritiskom porodice i društva, sklapaju heteroseksualne brakove. Ali je oduvek želeo decu. Prva supruga ga je napustila, pošto su saznali da ne može da ima dece. “Alah mi je podario decu drugi put,” rekao mi je. Nadao se da će ga to što ima porodicu “učiniti muškarcem.” Čak je pomislio da funkcioniše, pošto je uspevao da ima seks sa suprugom. Ali kada je pokušao da “testira svoju muževnost” tako što je hteo da ima seks sa drugim ženama, nije mu uspelo. “Šta bi to moglo da znači,” pitao je, “Zašto nemam problem kad spavam sa svojom ženom?”

Rainbow Riots, album koji je napravilo nekoliko umetnika iz Ugande, Jamajke i drugih zemalja u kojima je opasno biti drugačiji, stavlja akcenat na aktivističke pokrete u sredinama sa jakom anti-LGBTIQ retorikom.

Stounvolska vizija bila je da prajd treba da bude produkt autentične pobune ugnjetenih kvir grupa, i da se toj pobuni pridruže i druge diskriminisane grupe, koje bi se zajedno borile za pripadanje i prihvaćenost u javnom tj. svakodnevnom životu. Tako da nam jedino preostaje da idemo napred, sećajući se slogana Queer nacije koji je ušao u antologiju: „We're here. We're queer. Get used to it. „ Ili onoga što je Conchita Wurst izgovorila pošto je pobedila na Evroviziji: „We are unstoppable!“, a što će tek ući u antologiju.