LGBTIQ - Tema

Hodočašće na izvorište homofobije ponekad vas povede neočekivanim stranputicama, pa je jedna od njih i tekst koji je objavljen u Čiku 1972. godine, te deo: „Jagger, na primer, ima čitavu koreografiju sa mikrofonom kojim barata kao falusom, prvo ga držeći između nogu i grčeći se za dušu i oči šiparica iz prvih redova, a zatim simulira felacio za homoseksualce iz mračnih uglova dvorane.“ Ako pažljivo čitamo postaje nam jasnije odakle strah od nepoznatog, te ko su krivci za širenje dezinformacija i anegdota koje manjine već decenijama guraju u mračne fioke.

U početcima borbe za ženska prava, neke su aktivne sudionice ovoga pokreta ostvarile povezanost koja je nadilazila okvire platonskog prijateljstva. Zbog nevoljkosti i/ili nemogućnosti njih samih da javno obznane svoje osjećaje, kao i nesklonosti društva da privati erotsku komponentu u odnosu dviju žena, ovakve su veze često ostajale zabilježene tek kao klasična ženska prijateljstva.

Pa rekao bih da su otišli da žive svoj život, da ga ovdje nisu mogli živjeti. I ono što ja smatram pod življenjem života su svakodnevne stvari, ne mislim ni na kakve luksuze, holivude i crvene tepihe, nego na mogućnost da voliš koga želiš da voliš, mogućnost da imaš dijete, da ti niko ne da otkaz zato što si gej ili lezbejka ili trans osoba, da možeš da se zaposliš, da te zapravo neko cijeni, da možeš da napreduješ u karijeri bez stranačkih knjižica, to su ti neki razlozi ljudi s kojima sam ja u kontaktu.

Kako bi se osjećao više muževnim, Glen kreće na primalnu terapiju. No čak i tamo, okružen urlajućim i vrištećim muškarcima, on ne uspijeva ispustiti zvuk. Kada ga drugi muškarac isprovocira, Glen se konačno “oslobađa”, ispuštajući čudovišan djelić sebe koji radi što želi i ne mari za posljedice.

„Ako nas je drag nešto naučio“ kaže Trixie, „To je da je pakovanje važno, pa se tako odnosim i prema svim svojim proizvodima. Sve mora da bude zabavno, pa mi je cilj da svaki proizvod bude upakovan tako da se konzumer, bilo kojoj starosnoj grupi da pripada, kada me gleda, sluša, ili koristi moju šminku, oseti kao šestogodišnjak koji je dobio novu igračku.

Od prikazivanja prvog filma, pa sve do danas, on je bio važno i snažno sredstvo za slanje poruka koje bi u drugim komunikacijskim kanalima zalutale u beznačajnost i nebitnost.

Moja zakletva samoj sebi još kad sam bila dijete bila je da ću se boriti za slobodu svakog čovjeka da bude ono što jeste, dok god ne ugrožava postojanje drugih stvorenja. Na nasilje, poticanje na nasilje, na progone, na stigmatiziranje, neću da šutim.

„Preplavljen sam podrškom koju dobijam od zajednice“, rekao je Ryan O’Connell u intervjuu za Gay Times povodom reakcija na seriju "Special", ponosno otkrivajući svoj gej identitet, te identitet gej muškarca koji živi sa cerebralnom paralizom.

Homofobne modele ponašanja osnažuje celokupno većinsko društvo, a u rasponu od ignorisanja, pa sve do aktivnog pozivanja na nasilje prema LGBTIQ osobama. Pojedinci koji se iz samo njima poznatih razloga odlučuju na nasilne činove, praktično su od detinjstva oblikovani u tom smeru, te su uglavnom naučeni da sve što je drugačije nije zaista ljudsko, a to ne utiče samo na bezbednost drugačijih, već i na formiranje i održavanje istopolnih zajednica, i na ljubav kao osnovno pravo svakog čoveka.

"Mislim da je vrlo teško naći bilo koje moje djelo u kojemu homoerotika nije evidentna. To je na neki način i politički stav. U prvom planu pišem za LGBT čitatelje, oni imaju pravo na svoju kulturu, umjetnost, mogućnost identifikacije"

Koliko god da sam ljut na svoju državu, toliko mi nije svejedno kad znam da moja porodica živi u tom (ne)sistemu, moji prijatelji i prijateljice, LGBTIQ osobe koje se svakodnevno bore sa različitim oblicima dikriminacije i nasilja. Nije mi svejedno, ali ne bih se vratio, bar zasad.

Problem nastaje zbog toga što većinski identiteti smatraju da su njihove predstave o životu ono što je „normalno“, i da je sve što od te predstave odstupa inferiorno i nedostojno da izađe u svetlost dana. Upravo zbog toga mladi kvir parovi često izgovaraju rečenice poput one koja može da se čuje u filmu – „Voleo/la bih da smo nas dve/dvojica poslednji ljudi na svetu“, budući da bi apokalipsa sa strašnim zakonodavcima odnela ne samo opresore, već i sve pritiske i nasilje koje ovakvi parovi svakodnevno trpe. Takvim rečenicama ipak nije mesto u stvarnosti, budući da ljubav ne može da čeka na apokalipsu, već je u obavezi da se bori za ono što joj pripada, ma koliko to ponekad bilo teško.