LGBTIQ - Tema

Da li je autovanje junaka koji su decenije proveli u ormaru poslednji udarac konzervativnom društvu ili samo marketinški trik? Videćemo. Činjenica je da su mnogi kvir junaci ostali zarobljeni u mračnim arhivama, te da bismo razumeli današnje filmove i put koji su ti junaci prevalili zajedno sa svojim autorima moraćemo da ih pronađemo i da pokušamo da prepoznamo signale kojima nam poručuju: i mi smo deo vas.

Kako su samuraji širili svoj uticaj, tako su Nanšoku iz manastira doneli u svoje gradove. U njihovoj verziji homoseksualnosti, wakashudō, mlađi muškarci su učili od starijih. Ovaj bi ih podučavao borilačkim i životnim veštinama, a ako bi se mladić složio, i seksualnim. Takav odnos se regulisao “bratskim ugovorom”, bio je monogaman, a zabeležene su brojne drame zbog neverstava

Postoje tri aspekta u istoriji gej filmske produkcije: nevidljivi, zatvoreni i otvoreni. Prve dve kategorije su najčešće povezane sa mejnstrim (čitaj ''holivudskom'') produkcijom, dok se ova poslednja uglavnom vezuje za dokumentarnu, nazavisnu i avangardnu produkciju. Iako možda nikad nećemo znati ko su oni bili i kakav je tačno bio njihov doprinos, možemo slobodno reci da je na hiljade homoseksualaca učestvovalo u snimanju svih vrsta filmova tokom svih ovih godina. Ovi ljudi čine ''nevidljivu'' istoriju gej filmske produkcije. Najdalje što možemo otići u pokušaju da proniknemo u ovu nevidljivu, nezabeleženu istoriju je kada imamo ''čudan osećaj'' tokom neke scene, pa pomislimo: “Ovo je sigurno radio neki kvir umetnik”. Sve veći deo ove nevidljive istorije izlazi na videlo zauzimajući mesto u okviru istorije produkcije zatvorenog gej filma, zbog činjenice da se pojedinci javno deklarišu kao homoseksualci, odnosno autuju.

Nikada nisu razgovarali o seksu, samo su puštali da se dogodi, u početku obično noću u šatoru,a onda i preko dana, dok ih je pržilo sunce, uveče pored vatre, brzo, grubo, smejući se i uzdišući, ali ne izgovarajući ni jednu jedinu reč, sem kad je Enis jednom rekao: “Ja nisam peder.” Na šta je Džek skočio: “Ni ja. To se nikoga ne tiče sem nas.” Postojala su samo njih dvojica u planini, iznad običnih stvari, udaljeni od svakodnevnog života ili večernjeg laveža pasa. Verovali su da su nevidljivi, a nisu znali da ih je nadzornik posmatrao kroz dvogled jednog dana, pa je sačekao dok su se obukli, i dok je Enis odjaho nazad do stada, kako bi Džeku preneo poruku da mu je ujak bolestan, i da verovatno neće da se izvuče. Ali je ipak ozdravio, a kad je nadzornik došao da donese tu vest, samo je hladno piljio u Džeka, nije se čak potrudio ni da siđe sa konja

Primitivne bračne ceremonije (Marie Delcourt, Hermaphrodite, 1961) uvek su uključivale transvestiju i grupni seks, a retko su uključivale samo heteroseksualne parove. U modernim ceremonijama je venčanica važna upravo zbog toga što je nastala iz svetog ogrtača koji bi šio transvestit koji je obožavao božicu majku. Kum, čija je funkcija nejasna u heteroseksualnim ceremonijama, izvorno je bio onaj koji je stupao u brak sa mladoženjom. Tako su nevesta i kum u stvari jedan simbol za osobu koja bi tokom ceremonije nosila žensku odeću, a posle mušku. Prsten, koji se tokom ceremonije nalazi kod kuma, zapravo simboliše onaj pehar u obliku penisa iz Kibelinog kulta.

Praktično ništa ne znamo o grčkom retoričaru i sofisti Flaviju Filostratu (oko 170-250. godine pre nove ere), koji je učio u Atini pre nego što se preselio u Rim. Polovina njegovih ljubavnih poslanica posvećena je zgodnim, ali neimenovanim i verovatno idealizovanim, muškarcima. Mnoga od pisama pojavljivala su se u paru, na primer ono koje hvali mladićku čistotu upareno je sa onim koje hvali mušku prostituciju. Iako su pisma možda samo literarne vežbe okarakterisane kao „šaputanja iz muških sauna“, ipak su neverovatno šarmantna i sadrže više istinski poetičnih slika nego većina heteroseksualnih klišea o devicama ružičastih obraza. Čak se i anti-gej kritičari slažu da su pisma upućivana momcima manje veštačka od onih koja su bila namenjena devojkama, i više je verovatno da sadrže iskrena osećanja onoga koji ih piše. Filostratova pisma se ponajviše bave činjenicom da je homoseksualna ljubav, te žudnja, prirodno stanje u svakom civilizovanom društvu. Često su kopirana i umetana u savremena heteroseksualna ljubavna pisma, ne bi li ih obogatila i podarila im neophodnu teksturu života.

Kvir književnost je pisana, čitana, kritikovana i promišljana u prilično neprijateljskom okruženju. Iako danas možemo da raspravljamo o stepenu tog neprijateljstva, ili o njegovoj prirodi u odnosu na različite vrste pritisaka i potiskivanja, njegova konstantna prisutnost je neosporna. Stvaranje, čitanje, pa i podučavanje o homoseksualnoj književnosti potčinjeno je političkom položaju gejeva i lezbejki u našem društvu. Razumevanje mašte u homoseksualnom kontekstu pre svega zahteva razumevanje one u homofobičnom kontekstu. Budući da su do sada kvir autori uglavnom pisali za čitaoce koji su bili neprijateljski nastrojeni, morali su da prilagode svoj rad očekivanjima te i takve publike.

Mi smo neposlušne i mi smo neposlušni. Mi tražimo drugačiji sistem prava. Drugačiji jezik, drugačiju nauku, drugačiju kulturu. Nećemo da budemo nevažni i nepostojeći, na takozvanim marginama društva, izlazimo iz logike manjine. Mi smo tu, na istim ulicama, u istim školama, na istim radnim mestima, igramo u istim disko klubovima, šetamo kuce ili gajimo mace, ali nećemo više da ćutimo i nikome ništa ne govorimo o našoj lezbejskoj i gej egzistenciji. Želimo da svet zna da mi postojimo baš ovakve i ovakvi kakvi jesmo.

Verovatno si čuo od majke, ili onih koji su te podizali, da među cvećem postoji cvet (verovatno suncokret ili neven) koji je zaljubljen u sunce, te doživljava sudbinu ljubavnika, podižući se u nebesa kada sunce izađe, prateći njegovo kretanje preko neba, a kada sunce zađe vraća se na početnu tačku. Ali taj cvet ne zloupotrebljava svoju ljubav prema suncu. Najmanje poštovan, od sveg cveća, ovaj se cvet ne koristi na zabavama ili banketima, niti se upliće u vence koji se poklanjaju bogovima ili ljudima. Možda ćeš, o dečače, poželeti da vidiš taj cvet. Pokazaću ti ga ako budemo šetali van zidina grada, do reke Illisus…

U jednom turističkom vodiču kroz Havanu stoji kako nema Kubanca kojega za Lenjinov park (u blizini glavnog grada) ne vežu samo divne uspomene: na igru ili prijatnu dremku pod drvećem, na čitanje knjiga u božanstvenoj prirodi, na bezbrižno druženje... Nakon neuspelog pokušaja da napusti Kubu prepuštajući se moru u gumi s točka (možda traktorskog), Reinaldo Arenas (1943–1990), proganjani kubanski pisac, uhapšen je baš kod tog prekrasnog parka gromkog imena. Njegove uspomene su malo drugačije. Ako znate španski, odlično, možete nešto i da pročitate o tome u njegovim ovde neprevedenim knjigama. U međuvremenu, recimo dok neko od izdavača ne pomisli da bi objaviti Arenasa imalo smisla – dve njegove pesme...

Ali najzad on vide da će umreti. Imao je samo toliko snage da još jednom uzleti na prinčevo rame. “Zbogom, dragi Prinče,” prošapta on, “hoćeš li mi dozvoliti da ti poljubim ruku?” “Milo mi je da najzad odlaziš za Egipat, mali Lastavče,” reče Princ, “ostao si suviše dugo ovde; ali me moraš poljubiti u usne jer te ja volim.”

Polari nije jedini takav jezik. Postoji i gotovo identičan Parlyaree koji se govorio najkasnije od 17. veka, a živi i danas kod putnika i Roma u Engleskoj i Škotskoj. Polari je mešavina italijanskog, engleskog, mornarskog slenga, lopovskog žargona i drugih slengova, a nešto kasnije u njega su ušle reči iz jidiša. Polari je postao popularan sedamdesetih, kada su ga zabavljači Julian & Sandy učinili javnom svojinom

Uprkos homofobnim zakonima, niskim primanjima i pretnjama fizičkim nasiljem, jedinstvena gej umetnost u Rusiji opstaje

Istorijski podaci o odnosu prema gej muškarcima u Sovjetskom savezu na početku rekriminalizacije homoseksualnosti po odluci vlade 1933. godine, a posle dekriminalizacije iz 1922, mogli bi da pruže značajan uvid u anatomiju nasilja nad jednom manjinom

Spustila je pismo pored sebe i pokušavala da zapali cigaretu. “Nema porodice,” odzvanjalo joj je u glavi. “Trebalo je da napravim taj prokleti ajvar.” Vrata se ponovo otvoriše. “Ja sam, kevo. Zaboravio sam…” Nije mogla da se pomeri. On se zaustavio na sredini sobe i posmatrao je pokušavajući da razume nešto iz njenog izraza lica. Nije bilo važno zašto je pročitala, već šta je iz toga razumela. “E, kevo. Imam nešto da ti kažem…”