LGBTIQ

„Moj cilj je oduvek bio da slušaoce motivišem da se suprotstave svemu što je loše,“ govorila je Shane, „Jer ja se ne saginjem. Ja ne klečim. Ja stojim uspravno. Ja sam Jackie!“

Lekari kao što je Hirschfield, te glumci kao što je Conrad Veidt bili su spremni da rizikuju svoje živote kako bi stali u odbranu ljudskih prava, ali se njihovi glasovi dugo nisu čuli, pa je mračna rupa istorije vrlo lako mogla da ih nepovratno proguta. Nacisti su Hirschfieldovu kancelariju zapalili 1933. godine, nakon čega je napustio Nemačku.

Kasnije je u svojim memoarima zapisao da je tokom boravka u logoru bio u ljubavnim vezama sa dva mlada Poljaka – čija su imena bila Tadeusz i Zbigniew. Kao nadzornik bloka imao je odvojenu sobu, te je u njoj, kako je kasnije zabeležio, proveo neke od najsrećnijih dana sa Zbigniewim. Dalje piše da je ono što se naziva „pravom ljubavlju“ doživeo samo jednom u životu, i to u logoru, i da je ljubav svog života sreo baš u Aušvicu. I Tadeusz i Zbigniew su izgubili živote u tom istom logoru.

Turing je bio odgovoran za dešifrovanje nacističkih poruka tokom Drugog svetskog rata, što je omogućilo mnoge uspešne akcije boraca protiv nacizma, da bi nakon završetka rata bio podvrgnut hemijskoj kastraciji, a samo zbog toga što je bio gej, pa se veruje da je to jedan od glavnih razloga zbog kojih je kasnije izvršio samoubistvo.

Norveška serija "Skam" i katalonska serija "Merli" 2016. su godine tematizirale proces coming outa i prve istospolne ljubavi na revolucionaran i predivno emancipatorski način, do tad neviđen na televiziji.

Ljubavna pisma jednog britanskog vojnika iz Drugog svetskog rata su do javnosti stigla tek 2017. godine, devet godina nakon njegove smrti.

Svedena estetika pažnju gledaoca usmerava na glavnog junaka filma, a radnja se odvija postepeno, te drži pažnju i čini da se film gradi poput nekog trilera. U pitanju je ipak karakterna drama o seksualnosti, represiji i identitetu – film koji posmatrača okiva na prvi pogled, te mu ne dozvoljava da se od ekrana odvoji sve dok ne krene odjavna špica, a možda ni tad.

Reklama za kuvar pojavila se u New York Times-u 1. decembra 1965, te mnogi taj datum uzimaju za početak gej oslobođenja. Hoganov stil je bio oštra suprotnost tadašnjem aktivizmu koji se zasnivao na tome da se gej muškarac predstavi potpuno heteronormativno, što je valjda jedini način da neko bude poštovan. Ilustracije Davida Costaina su dodatno pojačale tu razliku, te knjizi dali ono što se u to vreme opisivalo kao „luckast ton.“ Tako, na primer, ilustracija za recept za francuski preliv za salatu prikazuje Hogana kako pleše sa dva muškarca u evropskim korsetima i suknjama, dok je u receptu za goveđe pečenje Hogan predstavljen kao zgodni matador koji kroti divljeg bika.

"Mainstream filmovi i serije koje sam predstavila na radionici su namijenjeni široj publici, raznih su žanrova i s prvenstvenim akcentom na zabavi. To ne znači nužno da su loši po pitanju LGBTI reprezentacije, nego da im LGBTI tematika nije u prvom planu. Upravo zato su tu sva LGBTI pitanja, kao i likovi koji pripadaju jednoj od spomenutih seksualnih orijentacija, najčešće sporedni. Čak i kad su ti likovi glavni, njihova seksualna orijentacija nije karakteristika oko kojeg se odvija naracija, niti je ona pokretač radnje."

„Za tri godine od kako sam se autovao pobedio sam na Dew Tour-u, European Open-u, osvojio četiri medalje, Grand Prix, odbranio titulu svetskog šampiona, te se kvalifikovao za učešće u još jednim Olimpijskim igrama,“ napisao je u svom tvitu. „Tako da mi se čini da je jedino sranje u ovom slučaju vaše poznavanje moje karijere.“

Uradila je kao što joj je rekao i preživela, da bi iz fabrike u koju su je poslali bila oslobođena u maju 1945. godine. Nakon toga je otišla u Australiju gde je radila u nekoliko trgovačkih objekata sve dok se nije preselila u Kings Cross u okolini Sidneja, a u vreme kada je počela epidemija HIV-a. Ostatak života je provela pružajući psihološku i emotivnu podršku osobama koje žive sa HIV-om. Preminula je 2001. godine, a da nikada ništa nije saznala o čoveku koji joj je spasio život.

Vjerojatno nema pitanja koje je više prijeporno u hrvatskoj (ali i srpskoj) LGBT zajednici od medijske reprezentacije LGBT zajednice. Nisam još doživio da je neki istup LGBT ljudi u medijima prošao bez ekstenzivnog komentiranja LGBT ljudi (na stranu komentari domaćeg heterijata, to je posebna priča.) I ne samo da se svaki LGBT-ovac prije ili kasnije osjeća ponukanim negdje i nekako, većinom online, izraziti svoje mišljenje o medijskom istupu drugih LGBT ljudi, nego su ti komentari redovito puni povišenih emocija, ponajviše ako su negativno intonirani.

Ona je oduvijek bila posebno dijete – hrabra, samosvjesna, svoja. I sjećam se da sam joj i ja sama znala reći da pokuša nekad činiti kompromise, da, nekad, možda, pazi šta će obući, kako će izgledati, kako bi joj bilo lakše među vršnjacima, ali ona bi me uvijek postidjela i rekla: Mama, ovo sam ja! – s neskrivenim ponosom o svojoj kćeri priča mama Duda.

Jasno je da odobravanje, te nezainteresovanost većine, osnažuje nasilnike, a ovakvi napadi su proizvod primitivizma i onoga što homofobično i transfobično društvo voli da naziva „strahom,“ a posledica toga je dodatna izolacija transrodnih* , te svih pripadnika LGBTIQ populacije. Važno je da se o ovim slučajevima govori, kako se ne bi dogodilo da, ponajviše zbog slabog reagovanja vlasti i javnosti, neki od sledećih napada završi fatalno.

Film Les lèvres gercées napravljen je toliko vešto da gledalac o problemu saznaje postepeno, te nema utisak da mu se priča nameće, budući da već posle nekoliko trenutaka postaje njen neodvojivi deo. Pored toga, film ni u jednom trenutku ne tvrdi da ima odgovore na sva pitanja, već više liči na početak diskusije, te na motivaciju svih učesnika u razgovoru. Upravo zbog toga bi mogao da posluži kao početak razgovora na teme koje su u većini okruženja još uvek tabu.