Je li Ana Bučević spasiteljica duša ili opasni šarlatan? Pročitajte što najveća hrvatska self help zvijezda savjetuje majci s bolesnim djetetom i procijenite sami
Stabilno uveren da mi je odmor vaistinu bio isti kao naslov pjesme „Mmm Mmm Mmm“ kanadske, a ne albanske grupe Crash Test Dummies, sasvim sam se opustio, čak sam sebi dopustio luksuz da malo pogledam domaću Trash Dummies Štampu, možda se u mom odsustvu nešto zbilja desilo u Srbijici Dobrice Ćosića. Na ravničarskom sajtu RTV Vojvodine ugledam upitni naslov koji kao da je pod uticajem „albanke“ smislio neko da nas prevede u opijatsko pleme: „Koliko se (ne)vole i (ne)poznaju Srbi i Albanci?“
Zbog perfekcionizma jedni prema drugima osjećamo prezir, bojimo se jedni drugih i u najboljem slučaju nismo sigurni u sebe. On zabranjuje tipove solidarnih veza i kolektivnih akcija koje su nužne da se uhvatimo u koštac s neoliberalnim kapitalizmom, same stvari koja ga stvara
Uvukao se u mene odjednom čudan osjećaj izmještenosti, nekog pogrešnog zgloba, geografske dislociranosti slike. I prostro se niotkud u srcu zalijeva Brooklyn, USA, podnevna šetnja u smjeru blokova Brighton Beacha. Ciglene dvokatnice, požarna stubišta, drvenjare i semafori na vjetru, a vi me, njujorška braćo, hipsteri i židovi Williamsburga, drveni indijanci Greenpointa, slobodno smatrajte ludim
Predali smo se. Priznali – nepripremljeni smo, izgubljeni. Bivši, ovde ili bilo gde u svetu. Neki od nas su se vezali za sada prastaru pesmu „Hodam kao zombi“. Mnogi su za sitnu nadoknadu sami sebe prodali melanholiji, dok ona neočekivano, umesto opijumske utrnulosti progovara strašću bunta, glasnim bolom, koji nije ništa drugo do posledica ljubavi
Noir Noir, Burlesque, Salvador Dali, Jovan Soldatović, Duško Stojanović, Bijela vrana, Aleksandar Adamović... Ovaj niz prividno nepovezanih pojmova mogao bi biti puno dulji, ali, vjerujem, nikada nikoga ne bi asocirao na vinariju Salaxia kojom spretno i sretno već deset godina kormilari zaljubljenik u Toskanu Aleksandar Tadić
Svatko od nas u jednom trenutku pomislio je na mogućnost bijega. Nekad bježimo na brzinu, nekad pomno isplanirano, ali uvijek bi trebalo ponijeti nešto sa sobom, makar najnužnije, a to je uvijek najbolje strpati u džep, jer osim što je najpraktičniji nosač stvari, s vlastitim džepom nekako smo najprisniji. Što treba imati u džepovima prilikom bijega, kazat će nam ovaj mali vodič.
Onda je zagrlim, kao što se već grle oni koji su se grlili pre nego je nebo postojalo. I dok je tako grlim, jedva čekam da se ujutro opet rodim, da sa njom opet ostarim, dok jednog dana ne zaspim, i nikad se više ne probudim, u nekim zboranim, pamučnim dlanovima, što na vruć hleb mirišu.
Pošto sam sinoć bila potpuno izgubljena sa dva, u tom trenutku, neupotrebljiva telefona, usred Beograda odsečena od sveta, ko da mi neko obe noge polomio, ruke prebio i jezik odsekao, istraumirala se, istresirala, rešavala da se ubijem samo nisam znala kako, danas ceo dan razmišljah, kako smo, bre, živeli bez mobilnih telefona, družili se, ljubavisali, spašavali iz nepredviđenih, smrtno opasnih situacija kakvom se meni činila sinoć moja…
Prvi dani jeseni i šuma me je počastila grmačama (neki ih zovu i gole puze). To je vrlo zahvalna gljiva koju se može osušiti, duboko zamrznuti ili kiseliti no najbolje ju je odmah pripremiti svježu. Evo jednog jednostavnijeg recepta
Evo šta je autor teksta, poznati riječki književnik, nekadašnji rocker, basista grupe Grad, napisao na svom blogu juna 2015, nakon povratka iz Crne Gore u kojoj je prvi put boravio: “Nedavno sam na poziv Nezavisnog udruženja književnika Crne Gore s frendicom (i pjesnikinjom) Kristinom Posilović nekoliko dana boravio u Crnoj Gori. Ako zanemarim moj jednodnevni posjet Igalu u djetinjstvu, ovo mi je prvi put da posjećujem susjednu nam državu i upoznajem se s njezinim ljudima i običajima. Dojmova je previše pa ću po sjećanju nabaciti tek one najsnažnije”
Hrvatska je nekad bila prepuna stočara i zemljoradnika pa zato i danas obiluje seljacima. Čast ostalima, onim mrtvim i još živućim, ali od svih je najpoznatiji svakako bio Ambroz Gubec, zvan i Matija
Posle teniskog finala, otvorio sam i drugu koka-kolu i moram da priznam da su u pravu oni koji su odavno upozoravali da su isti-istijati proizvodi u istočnoj Evropi mnogo lošiji od onih koje prodaju na Zapadu. Ukus ove nemačke koka-kole nije se mogao uporediti s bućkurišem koji nama prodaju u Srbiji. Karamel vafli, tofi karamele, Milka čokolada, špeci – to je sve potpuno drugačijeg ukusa na licu mesta. Nama uvaljuju tečnu plastiku i surogate. Ali, nema veze. Do Zapada sto somuna, nama ostaje hleb s piljevinom
Ljutnja je najdublji oblik saosećanja, razumevanja drugog, razumevanja sveta, sebe, života i tela, porodice i svih ideala, ranjivosti, i svih onih koji su na korak od toga da budu povređeni. Oslobođena fizičkog oklopa i nasilnih radnji, ljutnja je najčistiji oblik staranja o drugom, a unutrašnji plamen ljutnje uvek osvetljava mesta i grupe kojima pripadamo, koje želimo da zaštitimo, te da se konačno za njih i žrtvujemo. Ono što nazivamo ljutnjom obično je ostatak, te ono što je preostalo od suštine, a kada smo savladani osećajem slabosti koji prati sve ono što je važno, kada naš um više nije u stanju da savlada uzbuđenje, i kada se pređu granice onoga što smo u stanju da razumemo. Tako je ono što smatramo ljutnjom u stvari samo fizička nemogućnost da se nosimo sa brigama i stvarima koje su važne u svakodnevnom životu, te nespremnost da budemo dovoljno veliki i darežljivi kako bismo u telu i umu zadržali ono što volimo.
Gladan sam Retimna, i doslovno, pa zbog vetra i još tmurnog neba menjam plan: mokru odeću za putovanje kačim štipaljkama za uže, vadim jedan od četiri kompleta za more, tuširam se, čak oblačim i jaknu, koju presavijenu nosim u mreži poklopca kofera iako za nju nikada nema potrebe, pa odlazim na Štrand Roud, popularnu Venizelosovu džadu, da slike s peščane plaže postavim na instagram. Brže-bolje preskupim sms-om poručujem i dve pesme u emisiji Radio Morave „Pozdravi i želje slušalaca“; „More“ Šarla Trebea i „Vlaško kolo“ Tuti Fruti benda s tekstom: „Pozdravljam babu na odsluženju predvojničke obuke u rusko-srpskom kampu i teču Arčibalda na privremeni rad u Australiju s ove pesme i poručujem da je more toplo a Grci da nas volu kao i uvek, uprkos propagandi.“
