Leonard Koen je čovek koji je, uz dosta muke, savladao neke najvažnije životne lekcije. Uspeo je u onome što je verovatno najteže - da ne govori ništa u momentima kada za tim nema potrebe. Otuda i tako velike pauze u njegovom stvaralaštvu. Zamislimo svet lišen ogromne buke koju ljudi podižu svojim ( uglavnom nepotrebnim) brbljanjem- bilo bi to vrlo blizu savršenog, toliko lepo i nestvarno da bi podsećalo na eterični ambijent neke od najboljih Koenovih minimalističkih pesama. Pokušamo li njegovu muziku da svrstamo u neku kategoriju, opet će nam u tome najviše pomoći Koen: „Postoji mesto za moju vrstu muzike , mada ona nikada ne može biti mainstream. To je utočište za mene i za ljude koji mogu tako da je koriste . Tako je ja koristim, kao utočište”
Udarac „Mini Morisa" u drvo označio je kraj Bolanovog života. Sa distance od dvadeset godina, taj tridesetogodišnji život doima se kao romantična priča o čoveku koji je izgoreo na plamenu sopstvenog uspeha. Možda je tako. Vrlo je moguće, međutim, da Bolanova priča ima drugi zaplet koji bi govorio nešto o dečku koji pomoću talenta i želje za uspehom pokušava da pobegne od „zadatog života" na koji su osuđeni stanovnici londonskih predgrađa
Glas joj je tankoćutniji od Florenceinog i u višem registru od Adelinog, lako se zavlači pod kožu šparnim pop baladama u kojima su slomljeno srce, potonula ljubav i tuga samoće glavni motivi, a valja cijeniti i što je njezin debi album autorski i izvođački fino izbalansiran i iznimno cjelovit, a ne tek naplavina “boring fillera” s tek dva-tri “dancefloor killera”. Unatoč sličnosti s Adele i Florence, ne bih imao ništa protiv da Freya postane podjednako popularna
