Knjige - Poezija

Ljubov2

Gubitak željan, gubitak nužan

Bez ljage

Oni su kao ljudožderi/gladni jedno drugoga/ i ne zaziru od nezgrapnosti/ razgolićavanja i nužda/ jer ih one/ posle svake nadmene stanke/ ponovo bacaju na jedre/ zapaljene opruge postelje
Aatra 03 S

I ne znam kojim pravcem iz smrti

Putnik

Iz jednog sudara vozova izlazim,/ Okrvavljen malo, evo, kao prvi zorin zrak,/ I smejem se: na devojku neku, što pogibe/ Razgolićenih bokova
Volt Vitmen

Lijepa neošišana kosa grobova

Najmanja travka dokazuje da u zbilji nema smrti

Ova je trava pretamna da bude od bijelih glava starih majki, tamnija od bezbojnih staračkih brada, tamna kao da dolazi ispod blijedocrvenoga nepca
Nikita Stanesku

Obešćašćujem svoje telo

Vojnik, kurva i pas

Kad čudesne svetlosti/ zauzmu svoje mesto na nebu sa malo zvezda,/ ja tada lajem, režim i lajem/ i osećam ruku domovine na mom lancu
Ratt 05 S

Za časni krst zemlju obrst

Napred u zlo

Toma Marković, kao jedan među angažovanim humornim apsurdistima, smješta onaj Despotovljev veseli pakao na zemlju, u devedesete, pokazujući kako se jezičkim hedonizmom mogu otkrivati masovne grobnice, a invencijom i jezičkom eksperimentalnošću rasplamsati olovni prah. On će nam otkriti kako je to kad se semantički incidentno otkrije genocid, kako se može biti humorno hirovit u naglašavanju krivice za zločine, a asocijativno oslobođen dok se nabrajaju modusi prešutkivanja tih zločina. On će pokazati koliko treba hiperboličke umješnosti i vladanja alogičnim, da se dohvate razmjere zločinačke imaginacije. Sve ono što je Despotov vježbao na svakodnevlju, humorno i apsurdistički inspiriran, Marković će demonstrirati na temi rata i zločina, istina, mnogo grčevitije (Mirnes Sokolović)
Antic 01 S

Postoji jedan neverovatan gad

In memoriam

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske/ Tvrđave/ On je uskakao u đačke/ čitanke/ Kad me je doktor Savić lečio od alkohola/ On se pravio kao da ima neke veze sa filmom
Aaajo2

Klonula od trotoara

Marizibil

Osudila se na put zao/ Radi makroa/ rumenoga/ Što uvek mirisaše kao/ Beli luk On iz šangajskoga/ Bordela/ nju je izvukao
Munnas 07 S

Oblaci nekažnjeno prelaze granicu

Psalam

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)
Kiss 01 S

Po onim dvorima pustim

Sfinga

Smijeh i plač — na dnu svojih grudi;/ Sad veselo plače, sad tužno se smije:/ Roj sanja minulih budi./ Pod stablima idem u bijelu noć,/ I lutajuć onuda stigoh/ Na čistinu neku, gdje zamak je krov/ Visoko k nebesima digo./ Okna na njemu su zaprta; svuda/ Tišina u sjenama gustim
Mores 03 S

Šta su htele smešne gajde smisla

More

Od prvoga svog dana ovaj pesnik nije prestajao da svedoči o nemogućem kao jedino mogućem životu. Svakako, to dozivanje nemogućeg jeste nadrealističko osporavanje datog oblika sveta, koje će pamtiti Remboovu misao, kao munju bačenu u susret modernome duhu, a ne samo modernoj poeziji: “Mi živimo u nemogućem svetu”, ali nemogućnost Matićeva ima i jednu drugu osnovu, onu koja je u njegovome pragmatizmu, sa samih početaka njegove duhovne pustolovine (...) Postojim, ali mogao sam i da ne postojim. Nije zato u smrti izvor užasavanja za ovaj duh: već je užas od ove mogućnosti našeg nepostojanja, ono “belo ćutanje dece što se neće nikad roditi”,s a što se produžava kroz nas, ovom svešću o našoj nenužnosti, ovom neubeđenošću u sopstvenu stvarnost, koja čini sumnjivim svaku našu tvrdnju i svaku našu rečenicu (Radomir Konstantinović: Biće i jezik)
Duur 01 S

Što sam ja prema jednom običnom prolazu

Ograda

Danijel Dragojević, pjesnik i esejist (Vela Luka, 28. 1. 1934). Podjednako drži i do stihova i do pjesme u prozi, a u esejistici proširuje tematski krug i nenapadno, u maniri postmodernističkog pjesnika, u svoj diskurs uključuje lektiru. Umjetnički tumačeći svijet kao veliki tekst u kojemu su svi odnosi, tj. zamjene, mogući (Razdoblje karbona), Dragojevićevo pjesništvo zauzima jedno od najistaknutijih mjesta u suvremenoj hrvatskoj književnosti
Erwii 01 S

Samo ime da mi ne pominješ

Zavještanje

Da dovodiš dresirane životinje,/ da dovodiš melanholične grbavce,/ da doneseš i prospeš/ krčage vina
Aaslo 01 S

Slavimo ovo kobno breme

Sumrak slobode

Slavimo ovo kobno breme/ Što ga kroz suze pučki vođa uze/ Slavimo vlasti sumračno breme,/ Njezine nesnošljive uze.
Aanas 04 S

Dželati prerušeni u ovčje kože

Šta sam video

Izuzetnog senzibiliteta i nadahnuća, Herbert sjajno u svojoj poeziji spaja vekovna iskustva ljudske istorije i kulture sa svojim vlastitim poimanjem čoveka i sveta svog vremena. Uostalom, o njegovoj poeziji napisane su već čitave biblioteke studija, eseja, kritika i analiza, koje bez rezerve i bez ostatka Herbertovu poeziju uzdižu kao pojam modernog evropskog i svetskog pesništva (Petar Vujičić)
Milkz 03 S

Povratak iz rata, najtužniji doživljaj čoveka

Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi

Pesnik smatra, i danas, Odiseju za najveću poemu čovečanstva, a povratak iz rata za najtužniji doživljaj čoveka. Iako njegove pesme daleko zaostaju za tim monumentalnim tvorevinama u stihovima, taj osećaj je bio njihova glavna sadržina