Knjige - Poezija

Miroslav Krleža

Trube poraza

Pjesma umora, tuge i nesposobnosti

Sjedimo po krčmama i gledamo sami u sebe, pijemo i govorimo advokatski u obranu svojih vlastitih nesposobnosti i o sredini, o glupim malograđanima u malenom provincijalnom gradu, o odvratnosti spram piskaranja kao produciranja robe, o jalovosti svakog napora, o nekoj divnoj mjesečarskoj gesti što ruši čovjeka sa vrha tornja, o zrakoplovstvu i o spasu u formulama, o pomanjkanju volje za obnovom, i tako sjedimo po krčmama i govorimo, a naš je govor pjesma umora, pjesma tuge i pjesma nesposobnosti. Htjeli bismo biti plivači protiv struje i htjeli bismo da porastemo, kao hrast na ravnici
Tin Ujević

Govorio je istinu, ali ga nisu slušali

Sat kasnih spoznaja

Stariji naraštaj i potomstvo moći će opet da beskorisno i sasvim ututanj kažu: Bio je jedan glas, jedan čovjek koji je na vrijeme govorio istinu, ali ga nisu slušali
fernando pessoa

Alvaro de Kampoš: Sklonite mi s očiju metafiziku!

Lisbon revisited (1923)

Alvaro de Kampoš, najkontroverzniji od svih heteronima Fernanda Pesoe, rođen je u znaku Vage, 15. oktobra 1890. godine na jugu Portugala, u gradiću Tavira, čije su bele kuće nalik na mnoga slična primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj. Kao tipičan južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska putovanja, te ih je slavio u svojim odama. Opsesivna upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji je Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta, kod Kamposa je naglašena i njegovim zanimanjem pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja na Orijent, opisanog u poemi „Opijarijum", trajno nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo ekscentričnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnikFernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva (Jasmina Nešković)
Erojt1

Zlo jača sasvim blizu

Tle izgubljenog raja između tvojih nogu

Ćubaste ševe iščezavaju u nebeskom plavetnilu/ Štite rosu udarcima svojih kresta/ Tada divno geslo bleska/ Pada na zastavu razvalina
Asulj 01 S

Poezija bunta i otpora

Narode koji jedeš klovna čorbe, budalu kupusa, ludaka krompira

Breht je 1937. godine napisao pesmu „U mračna vremena”: „Neće se govoriti: Onda kad se orah povijao na vetru,/Nego: Onda kad je mazalo potlačio radnike./Neće se govoriti: Onda kad je dete pločastim belutkom pravilo na brzaku 'žabice',/Nego: Onda kad su pripremani veliki ratovi./Neće se govoriti: Onda kad je žena ušla u sobu,/Nego: Onda kad su velike sile sklopile savez protiv radnika./A neće se govoriti ni: Vremena su bila mračna,/Nego: Zašto su njihovi pesnici ćutali?” Kad su ovde nastupila mračna vremena, srpska književna scena se podelila na tri dela. Jedan deo pisaca intenzivno je radio na širenju mraka, stavljajući svoja pera u službu Miloševićevog režima. Tako je Dobrica Ćosić postao kreativni direktor, a Matija Bećković vodeći copywriter srpskog nacionalizma. Drugi deo književnika je mudro ćutao, baš kao u Brehtovoj pesmi, kao da ih se ne tiču pustoš i rasap koji su se oko njih širili. Zatvoreni u kulu od slonovače, pretvarali su se da ne osećaju miris baruta i ne čuju jezive krike žrtava. Treći, najmalobrojniji deo pisaca nije zatvarao oči pred užasom koji je nasrnuo sa svih strana. Oni su hrabro pisali o onome što su videli, suprotstavljajući se zlu i spasavajući čast srpske književnosti. Jedan od njih bio je i Miodrag Stanisavljević. U okviru rubrike „Poezija bunta i otpora”, XXZ magazin će vas podsećati na poeziju koju su tokom devedesetih pisale „ruke časnih ljudi i pouzdanih svedoka”
Instrra 01 S

Zaštitno prijateljstvo

Narod želi da čuje samo ono što je sam izmislio

Rođen 1946. u Krakovu. Tu je završio škole i univerzitet. Jedan od najistaknutijih i predstavnika poljske pesničke avangarde. Romansijer, esejista i prevodilac. Počeo je da istupa kao član grupe „Sada“, koja je delovala u Krakovu, i koja je časno odbranila principe svog manifesta
mak dizdar

Zagrliti panične makove i mrave

Dažd

Trebalo bi načas stati sa suncem svojim i sjenkom svojom stasati. Trebalo bi se konačno sastati sa već davno odbjeglim vlastitim srcem
Arrze9

Na ekranu stara slika: pustinja i rat

Mozartova godina 1991.

Ne napuštajući tekovine šansonjerskoga imidža i ne odričući se obaveza prema svom pjevačkom i kompozitorskom daru (dapače, uvećavajući količine i tipove tovrsnih angažmana), Dedić ustrajno njeguje i svoju autentičnu lirsku žicu, te je povremenim izdanjima bitno uvećao saldo svoje spisateljske dionice (Tonko Maroević)
Simborr 02 S

Kao bespomoćni bogovi

Pisma umrlih

Ćutke posmatramo njihove pione na šahovskoj tabli, tri polja dalje pomerene. Sve što su predvideli ispalo sasvim drugačije, ili malo drugačije, ili i potpuno drugačije
Brasteff 27 S

U glavi hode idioti

Krmača

Popularnost Sylvie Plath (1932-1963), najpoznatije američke pjesnikinje 20. stoljeća, nosi i nešto neliterarno, dozu karizme celebrityja pomiješanu s notom byronovskog. Njezin život bio je pun previranja, a samoubojstvo jedno od poznatijih umjetničkih suicida
Brasteff 33 S

Poezija bunta i otpora

Zimska bajka

Breht je 1937. godine napisao pesmu „U mračna vremena”: „Neće se govoriti: Onda kad se orah povijao na vetru,/Nego: Onda kad je mazalo potlačio radnike./Neće se govoriti: Onda kad je dete pločastim belutkom pravilo na brzaku 'žabice',/Nego: Onda kad su pripremani veliki ratovi./Neće se govoriti: Onda kad je žena ušla u sobu,/Nego: Onda kad su velike sile sklopile savez protiv radnika./A neće se govoriti ni: Vremena su bila mračna,/Nego: Zašto su njihovi pesnici ćutali?” Kad su ovde nastupila mračna vremena, srpska književna scena se podelila na tri dela. Jedan deo pisaca intenzivno je radio na širenju mraka, stavljajući svoja pera u službu Miloševićevog režima. Tako je Dobrica Ćosić postao kreativni direktor, a Matija Bećković vodeći copywriter srpskog nacionalizma. Drugi deo književnika je mudro ćutao, baš kao u Brehtovoj pesmi, kao da ih se ne tiču pustoš i rasap koji su se oko njih širili. Zatvoreni u kulu od slonovače, pretvarali su se da ne osećaju miris baruta i ne čuju jezive krike žrtava. Treći, najmalobrojniji deo pisaca nije zatvarao oči pred užasom koji je nasrnuo sa svih strana. Oni su hrabro pisali o onome što su videli, suprotstavljajući se zlu i spasavajući čast srpske književnosti. Jedan od njih bio je i Miodrag Stanisavljević. U okviru rubrike „Poezija bunta i otpora”, XXZ magazin će vas podsećati na poeziju koju su tokom devedesetih pisale „ruke časnih ljudi i pouzdanih svedoka”
Kassa 01 S

Ozbiljnost je smiješna i suvišna

Utjecaj latinoameričkih sapunica na suvremenu bosanskohercegovačku arhitekturu

Ovdje više nitko ne zna reći:/ dobar dan, kako ste?/ Nitko ne poznaje naše roditelje/ pa su naši životi naslijedli tu neveselost./ Evo ti sad kolač od osmijeha/ samo zato što smo se prepoznali
Rkka 03 S

Krvavi neprijatelji Don Kihota

Deset deka duše

Despotov je angažovaniji nego mnoga svjedočanstava, podigao je pjesničko ludilo na kub, inaugurirajući jedan senzibilitet koji raspjevava sve živo, bilo koji sistem bilo koje misli da dotakne, nakon toga, bude obesmišljen i nemoguć. Nešto znače te alogije, svo to nagomilavanje apsurdističkih slika, u vrijeme kad stiže kazna koja nije zaslužena, a svi uzročno-posljedični okovi su nepovratno prsnuli. Rasap svijeta se poklapao sa raspadom u slikama, iščeznula je svijest koja povezuje te fragmente. Za lom i raspad u zvučnosti ostaje tek da čujemo, a ko bude tražio, sigurno će negdje čuti. Fikcionalnost svijeta najčešće je iščeznula, pjesnik je ostao kao garant jedine autentičnosti, kao onaj koji povezuje te slike. Pamćenje je izgubljeno, a u svijetu zaborava valja stalno podsjećati ko je ko i šta je šta, pa makar izvrćući stvari naopačke, da konačno obratimo pažnju na njih, šta se dogodilo s njima (Mirnes Sokolović)
Gunza 01 S

Poezija bunta i otpora

Sve se sliva u naš levak

Breht je 1937. godine napisao pesmu „U mračna vremena”: „Neće se govoriti: Onda kad se orah povijao na vetru,/Nego: Onda kad je mazalo potlačio radnike./Neće se govoriti: Onda kad je dete pločastim belutkom pravilo na brzaku 'žabice',/Nego: Onda kad su pripremani veliki ratovi./Neće se govoriti: Onda kad je žena ušla u sobu,/Nego: Onda kad su velike sile sklopile savez protiv radnika./A neće se govoriti ni: Vremena su bila mračna,/Nego: Zašto su njihovi pesnici ćutali?” Kad su ovde nastupila mračna vremena, srpska književna scena se podelila na tri dela. Jedan deo pisaca intenzivno je radio na širenju mraka, stavljajući svoja pera u službu Miloševićevog režima. Tako je Dobrica Ćosić postao kreativni direktor, a Matija Bećković vodeći copywriter srpskog nacionalizma. Drugi deo književnika je mudro ćutao, baš kao u Brehtovoj pesmi, kao da ih se ne tiču pustoš i rasap koji su se oko njih širili. Zatvoreni u kulu od slonovače, pretvarali su se da ne osećaju miris baruta i ne čuju jezive krike žrtava. Treći, najmalobrojniji deo pisaca nije zatvarao oči pred užasom koji je nasrnuo sa svih strana. Oni su hrabro pisali o onome što su videli, suprotstavljajući se zlu i spasavajući čast srpske književnosti. Jedan od njih bio je i Miodrag Stanisavljević. U okviru rubrike „Poezija bunta i otpora”, XXZ magazin će vas podsećati na poeziju koju su tokom devedesetih pisale „ruke časnih ljudi i pouzdanih svedoka”
Aa 02 S

Došle su ptice k meni

Cvrkutanje srca u pokrajini sanja

Došle su ptice k meni, k valu, na idealnu rijeku. One, jedine iskrene, u ovoj građi zidanog mraka. I, takve, predaju mrkim licima u turobnome vijeku golemu poruku sreće iz plavetnog zraka