Knjige - Poezija

Nikad nisu ratovali, za točak nisu znali, ali izračunali su sinodičnu putanju Venere iznad horizonta, na jednoj debeloj seibi, kad su parovi ptica leteli u svoja gnezda. Nisu imali metalurgiju. Alat im je bio od kamena, i tehnološki su ostali u kamenom dobu. Ali tačno su proračunavali datume od pre 400 miliona godina. Nisu imali primenjene nauke. Nisu bili praktični. Napredak su ostvarivali u veri, umetnosti, matematici, astronomiji

Nedavno je izašla pesnička knjiga "Napred u zlo" Tomislava Markovića u izdanju Otvorenog kulturnog foruma sa Cetinja. Knjiga se može kupiti u beogradskom Domu omladine, u knjižari Beopolis. Iz zbirke prenosimo poemu "Knjiga proroka Jeremije Krstića" u nekoliko nastavaka

Nebo je već dugo praznina/ bez boga i serafina,/ beskrajna pustinja siva/ kroz koju kadšto aeroplan, grdna tica, pliva.

(...)1631. godine otac Anelo Alivi, zgrožen onim što se vršilo nad nevinim Indijancima, zapisao ove redove: „Kad su Španjolci stigli u Peru, Indijanci su videli da se otimaju oko zlata, te su pomislili da se hrane metalima; da bi ih odobrovoljili, doneli su im korpe pune zlata i srebra“.

Tadeuš Ruževič pripada tragičnoj generaciji koja je svoje prve stihove pisala u mraku okupacije i nosila ih u partizanskoj torbi.Ti pesnici nisu imali vremena za estetiziranja, daleka od borbe i života. Istorija se stvarala pred njihovim očima. Ruževič je preživeo. Ali čitava njegova poezija i poetika razvile su se i izrasle iz vizije rata i umiranja.Ruževič je na oko mračan pesnik. Ali nigde valjda nema takve želje za smirenjem i skladom, očišćenjem od svega ružnog što nas okružuje. Ruževič razbija stih, lomi ga, odbacuje sve što mu se čini suvišnim, hoće samo čistu, elementarnu reč. Želi da od elemenata forme stvori novu celinu. Time pesnik teži da dođe do tišine i razjašnjenja. (Petar Vujičić)

Kad bi samo zadrhtali i u posljednjem trenu shvatili da će od tada riječ Sarajevo značiti istrebljenje njihovih sinova i obeščašćenje njihovih kćeri

Na onoj smo livadi gde postade telo./ A ona ćuti kao potkupljeni svedok./ Osunčana. Zelena. Nedaleko šuma/ za žvakanje drveta, za piće iz kore -/ celodnevna porcija pejzaža

Nedavno je izašla pesnička knjiga "Napred u zlo" Tomislava Markovića u izdanju Otvorenog kulturnog foruma sa Cetinja. Knjiga se može kupiti u beogradskom Domu omladine, u knjižari Beopolis. Iz zbirke prenosimo poemu "Knjiga proroka Jeremije Krstića" u nekoliko nastavaka

Oni su kao ljudožderi/gladni jedno drugoga/ i ne zaziru od nezgrapnosti/ razgolićavanja i nužda/ jer ih one/ posle svake nadmene stanke/ ponovo bacaju na jedre/ zapaljene opruge postelje

Iz jednog sudara vozova izlazim,/ Okrvavljen malo, evo, kao prvi zorin zrak,/ I smejem se: na devojku neku, što pogibe/ Razgolićenih bokova

Kad čudesne svetlosti/ zauzmu svoje mesto na nebu sa malo zvezda,/ ja tada lajem, režim i lajem/ i osećam ruku domovine na mom lancu

Toma Marković, kao jedan među angažovanim humornim apsurdistima, smješta onaj Despotovljev veseli pakao na zemlju, u devedesete, pokazujući kako se jezičkim hedonizmom mogu otkrivati masovne grobnice, a invencijom i jezičkom eksperimentalnošću rasplamsati olovni prah. On će nam otkriti kako je to kad se semantički incidentno otkrije genocid, kako se može biti humorno hirovit u naglašavanju krivice za zločine, a asocijativno oslobođen dok se nabrajaju modusi prešutkivanja tih zločina. On će pokazati koliko treba hiperboličke umješnosti i vladanja alogičnim, da se dohvate razmjere zločinačke imaginacije. Sve ono što je Despotov vježbao na svakodnevlju, humorno i apsurdistički inspiriran, Marković će demonstrirati na temi rata i zločina, istina, mnogo grčevitije (Mirnes Sokolović)

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske/ Tvrđave/ On je uskakao u đačke/ čitanke/ Kad me je doktor Savić lečio od alkohola/ On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Osudila se na put zao/ Radi makroa/ rumenoga/ Što uvek mirisaše kao/ Beli luk On iz šangajskoga/ Bordela/ nju je izvukao

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)