Knjige - Preporuka

Corb 06 S

Iz knjige „Tajne veze“: Susret s Borom Đorđevićem

Sjena šepajućeg, palog anđela

Nikad mi nije postalo jasno zašto je tako pao. Prvo u magle, privatne i javne, sve više, u nedostojan humor i na kraju, kao građanin, najgore od svega, u najstrašnije idejne zablude – on, koji je govorio u ime svih, odabrao je u raspadu samo jedne. Nisam mogao uzeti distancu pa me taj slom bolio istinski, žuljao godinama
Astulic 03 S

Đorđe Matić, Tajne veze (Sandorf 2017)

O Štuliću i težacima s dalmatinskih otoka

U "Tajnim vezama" Matić primarno piše o muzici i o pjesmama, njihovim autorima i potonulim idolima, ali iza te fasade zapravo piše o jednoj velikoj i potonuloj kulturi, o egzilima i općoj melankoliji ovdašnjeg svijeta
Marijj 97 S

Ona pripada svome svakodnevnom životu

Pustinje ljubavi

Ovi spisi potiču iz jednog mladog, sasvim mladog muškarca, čiji se život odvijao nije važno gde; bez majke, bez rodnog kraja, ne brinući brigu ni o čemu poznatom, bežeći od svakog moralnog pritiska, nalik na život već mnogih kukavnih mladića. Ali on, toliko mrcvaren i toliko smućen, da je samo dospeo do smrti, kao do jedne strašne i kobne nevinosti. Pošto nije voleo žene – iako pun krvi! – bio je vaspitao svoju dušu i svoje srce, svu voju snagu, u čudnim žalosnim zabludama. Iz osnova što slede – njegovih ljubavi! – koji su ga obuzimali u njegovim posteljama ili na ulicama, iz njihovog nizanja i njihovog svršetka, proističu pitoma religiozna razmišlanja. Možda će se neko setiti stalnog sna legendarnih muslimana, koji su ipak srčani i obrezani! Ali pošto ova čudnovata patnja poseduje izvesnu onespokojavajuću moć, treba iskreno zaželeti da ova Duša, koja je zabludela između svih nas, i koja, kao što izgleda, želi smrt, nađe u onom trenutku ozbiljnu utehu i da bude dostojna!
Woor 02 S

Srpski jezik: Tačka i zapeta je neki hermafroditski znak

Šta će nam toliki padeži?

Znak divljenja i znak pitanja profesor nam je sa manje teškoća objasnio, ali smo docnije, u životu, videli da to objašnjenje nije tačno. Po profesoru, na primer, znak pitanja bi trebalo uvek staviti na kraju upitne rečenice, dok u životu znak pitanja se može staviti iza reči: poštenje, ljubav, rodoljublje, plemenitost, dobročinstvo, vernost, prijateljstvo itd., pa bile te reči u sredini ili na kraju rečenice. Ili, ako hoćete, znak pitanja u životu možete staviti svud gde vam je volja i, verujte, uvek će biti na svome mestu. Počev od rođenja pa sve do smrti, svakoj pojavi u životu čovečjem pristaje znak pitanja.
jezik

Ranko Bugarski: “Govorite li zajednički?”; Biblioteka XX vek, 2018.

Ko će kome ukrasti jezik?

Ono što se nameće kao iznimno značajan prilog u procesu sagledavanja stanja stvari u ovdašnjim jezičkim prilikama, kako onih koje opisuje sam Bugarski, tako i onih koji su prenesena izlaganja drugih participanata u okviru projekta Jezici i nacionalizmi, jeste svakako obilje ponekad tragikomičnih, a ponekad posve bizarnih primjera nastojanja nacionalističkih lingvista, i njihovih političkih nalogodavaca, da jezik etniziraju i što djelotvornije vežu uz naciju
Bolnic 01 S

Zapisi ludaka (2)

Zaljubljeni španski kralj

Današnji dan je dan najvećeg slavlja! Španija ima kralja. Pronađen je. Ja sam taj kralj. Upravo sam tek danas za to saznao. Odjednom mi je sinulo kao munja. Ne razumem kako sam mogao misliti i uobražavati da sam ja titularni savetnik. Kako mi je mogla pasti na um takva luda misao. Dobro je što se niko nije dosetio da me tada strpa u ludnicu. Sad mi se sve otkrilo. Sad ja sve vidim kao na dlanu. A ranije, ne razumem, ranije je sve preda mnom bilo kao u nekakvoj magli. I sve to potiče otuda, mislim, što ljudi uobražavaju da se čovečji mozak tobože nalazi u glavi, uopšte ne, njega donosi vetar sa Kaspijskog mora. Najpre sam objavio Mavri ko sam. Kad je čula da je pred njom španski kralj, ona je zapljeskala rukama i zamalo nije umrla od straha. Ona, glupača, nikad još nije videla španskog kralja. Ja sam ipak nastojao da je umirim i blagim rečima se trudio da je uverim u svoju blagonaklonost i da se na nju uopšte ne ljutim zbog toga što mi je ponekad loše čistila čizme.
Cvett 01 S

Pismo deci

Ne ističite se po onome što je materijalno

Pouke deci Marina Cvetajeva je napisala u zimu 1937/38, u formi pisma za dečji emigrantski časopis, koji, nažalost, nije izašao. Pismo je štampano u knjizi Dmitrija Bikova „Boris Pasternak“ koju je kod nas objavila izdavačka kuća Zepter u prevodu Mirjane Grbić i Ljudmile Joksimović
Aagoo 03 S

Burleska Gospodina Peruna Boga groma

O raspuštenosti bogova

Uopšte, kad se govori o raju, neka se govori o ljubavi, i to ne o ljubavi punoj tužnih susreta, nego o ljubavi raspuštenosti i dosade: ono će se govoriti o onoj prvoj kad bude reč o zemljoradnicima devolskim. Tri starije kćeri Radgostove išle su svaku noć ljudima za koje su bile krišom udate. Kako su morale preskakati palisade raja, i posle trnjake, to su se u zoru vraćale raščupane i iscepane. Tek je otac to primetio kad je video da su bremenite i onda ih sve tri dao ubiti. Sam Radgost poljubio je svoju sestru kada su išli kroz goru i njoj od umivanja sinulo lice: "Stani, Rado, da se dogovorimo hoću li ti noćas doći". - Ćuti, Radgoste, zar ne znaš da smo brat i sestra! - Za krepkog mladića nema zakona, niti za lepu devojku ima roda!
Hatas 01 S

Zapisi ludaka (1)

Činovnikov san

Da mi je da posmatram pobliže život te gospode, sve te njihove smicalice i dvorske podvale, ko su i kakvi su, šta rade u svom krugu - eto šta bih hteo da saznam! Mislio sam nekoliko puta da zapodenem razgovor sa njegovim prevashodstvom, samo, do vraga, jezik nikako ne sluša, samo kažeš da je napolju hladno ili toplo i više ni slovca ne možeš prosloviti. Da mi je da zavirim u salon - samo ponekad su vrata na njemu otvorena - i u još jednu sobu iza salona. Ah, kako je bogato namešteno! Kakva ogledala i porculan. Da mi je da zavirim tamo, u onu polovinu stana gde je njeno prevashodstvo, eto kuda bih ja! U budoar! Tamo stoje razne teglice i bočice, takvo cveće da te je strah i da ga pomirišeš; da vidim kako tamo leži rasprostrta njena haljina, koja više liči na vazduh nego na haljinu. Da mi je da zavirim u spavaću sobu... tamo je, mislim, čarobno, tamo je, mislim, raj kakvog ni na nebu nema. Da pogledam onu klupicu na koju ona stavlja svoju nožicu kad iz postelje ustaje, kako se na tu nožicu navlači kao sneg bela čarapica... Uh! Uh! Uh! Ništa, ništa... tišina!
Dradovic 05 S

Beograde, dobro jutro

Ima li života na Marsu i je li čemu?

Sa vrha Beograđanke se svako jutro, u 7:15, distribuirala Beograđanima dnevna doza Duška Radovića, uz zvuke melodije "U ranu zoru zoru kad svane dan". Beograđani su ga godinama uzimali. Okupljeni po kuhinjama oko tranzistora na baterije, ili nove modele kasetofona kupljenih kod Poljaka na Bajlonijevoj iliti Bajlonovoj pijaci. Svako jutro svakog radnog dana, razgovor se prekidao kad se iz zvučnika začuo Duško Radović. Samo je džezvama za kafu i eventualno nadrndanim peračicama sudova bilo dozvoljeno, ili nije moglo biti zabranjeno, da narušavaju tu svečanu atmosferu kada Duško govori novi aforizam. Polako, natenane, kao karte u pokeru bi nam ih podelio po pet komada svako jutro i mi bi ih nosili sa sobom taj dan i delili dalje onima koji ih nisu čuli, ili se prave da ih nisu čuli. I tako godinama, samo po pet svako jutro. Rastezali smo Duška da bi nam duže trajao. Tačno smo znali da će nam jednog dana, kad ga ne bude bilo - mnogo nedostajati. Evo kako je to izgledalo...
Brakes1

Đavolov rečnik

Nevesta je nekad imala izgleda za sreću

“Đavolov rečnik” započet je u jednim nedeljnim novinama 1881, i nastavio je da izlazi neredovno, sa dugim razmacima, sve do 1906. Te godine je njegov veći deo bio objavljen ukoričen, pod naslovom “Cinikov jezikoslovar”, koji autor nije imao mogućnost da odbije, niti sreće da odobri. Da citiramo izdavače ovog izdanja:"Ovaj pobožniji naslov mu je ranije bio nametnut zbog religioznih skrupula poslednjih novina u kojima je deo dela bio objavljen, što je imalo za prirodnu posledicu da su imitatori zemlju već preplavili desetinama "ciničkih" knjiga - Cinikovo ovo, Cinikovo ono i Cinikovo ono treće. Većina ovih knjiga bile su samo glupe, mada su se neke mogle dodatno pohvaliti i bedastoćom. Udruženim trudom, dovele su reč "cinik" na tako loš glas da je svaka knjiga koja je u naslovu sadrži bila unapred ismejana, još pre objavljivanja."U međuvremenu, neki od spretnijih humorista u ovoj zemlji su se poslužili nekim delovima knjige koji su odgovarali njihovim potrebama, i mnoge njene definicije, anegdote, fraze itd. sada su manje-više ušle u opštu upotrebu. Ovo objašnjenje se ne nudi iz taštine potaknute sitnicama, već da bi se predupredile moguće optužbe za plagijat, što uopšte nije sitnica. Ponovivši svoje, autor se nada da će ga oni kojima je delo namenjeno - prosvećeni duhovi koji više vole suvo nego slatko vino, razum nego osećanja, duh nego humor, čist engleski nego sleng - osloboditi optužbi. Upadljiva, i nadamo se ne neprijatna, osobina ove knjige je i obilje ilustrativnih citata iz dela istaknutih pesnika, od kojih je onaj najvažniji učeni i domišljati sveštenik, otac Gasalaska Džejp, S.J., čiji su stihovi i potpisani njegovim inicijalima. Autor proznog teksta veliki je dužnik oca Džejpa zbog podrške i ljubaznih saveta (Embrouz Birs)
Igor Marojević

Igor Marojević: Prave Beograđanke (Laguna, Beograd, 2017)

Digresija kao književna igračka

Nedavno se u klubu „Magistrala“ Doma kulture Studentski grad odvijao „susret dvojice pisaca koji, gle čuda, žele da govore o delu onog drugog!“, kako su organizatori najavili književno veče na kojem je Igor Marojević govorio o romanu „Pastorak“ Jurija Hudolina a slovenački autor o romanu „Prave Beograđanke“ svog srpskog kolege. Dobar deo promocije koordinatorka Tamara Mitrović je postavljala pitanja učesnicima da bi oni sami pitali jedan drugog o tehnikama pisanja koje primenjuju ali i o književnoj, kulturnoj i političkoj situaciji na Balkanu i šire. Na književnoj večeri pročitani su kritički tekstovi Jurija Hudolina o „Pravim Beograđankama“ i Igora Marojevića o „Pastorku“, koje objavljujemo u nastavku
Ferida 01 S

Dnevnik čitanja

Krala sam knjige i nije mi žao!

Ugledna sarajevska pjesnikinja redovne obaveze naziva plaćanjem računa i doživljava ih kao smetnju glavnoj aktivnosti: čitanju. Jer tamo, u romanima i poeziji je stvarni, ispunjeni i bogati život. A njegova najgora kontrateza su komentari na portalima i društvenim mrežama
Ahho 01 S

Znakovi pored puta

Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa

Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu, uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda. U stvari, to su bile proste i jasne misli koje su osveti ja vale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali, a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote, treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. I kad oni koji me tlače, truju i jedu, i koji za drugi život i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdržljivosti i veštine za borbu, zašto da je ne nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog, lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka?
Aveljo 03 s

Ključ nebeski: Dve poučne priče iz biblijske povesnice

Kain nije računao na platu po tržišnoj ceni

Kao što je poznato, Kain je bio zemljoradnik, a Avelj čuvar stada. Stoga je na izgled bilo prirodno što je prvi prineo Bogu žrtvu od kukuruza, lana, cvekle i sličnih plodova, a drugi pak - od loja, mesa, astrahana i ovčjih grudi. Ali bilo je, na žalost, jedna­ko prirodno da je, s tačke gledišta tržišnih cena, Aveljeva žrtva predstavljala dar neuporedivo veći i da se Bog upravo njime zainteresovao, a na Kainove poklone je prezrivo mahnuo rukom i - možda je čak izustio nešto ne previše učtivo; nema, uostalom, raz­loga da mislimo da je bio vegetarijanac - jer bi tada, možda, stvar poprimila potpuno suprotan obrt. U svakom slučaju desilo se. Posledice znamo.