Knjige - Preporuka

''Ne smatram da si baš pogodan za šetnju'', odgovorio on, ''ali ni ja baš nisam osobito probirljiv u pogledu onoga ko mi je pod nogama. Pa ipak, pomisli da bi ti se moglo dogoditi da se pri tom strovališ u vodu.''

Ali, kao svi vrlo lepi muškarci koji tragično umiru, on nije ostavio neki izrazitiji profil za sobom kao legendu. Mladost i smrt zrače auru kroz koju je teško videti pravo lice — lice koje se danas može videti na ulici ili ovde u mojoj radnoj sobi. Za Tetka Meri — majčinu sestru, koja je kako izgleda delila neka od njenih osećanja — on je bio »Oh, drag, zrak svetlosti ... niko kog sam srela nije ni nalik na njega ... kad se Herbert Dakvort smejao ... kad je Herbert Dakvort ulazio u sobu ...«, ovde bi prekinula, brzo mahnula glavom s jedne strane na drugu i iskrivila lice kao da je on bio neizreciv; nema reči koje bi ga mogle opisati. I na grčevit način ona je dala eho onoga što mora da je osećala moja majka; samo što je njeno bilo mnogo dublje i jače.

Tačno, ali za onu vrstu ljudi koja ne voli. Niti Don Žuan voli žene koje osvaja, niti Napoleon voli nacije koje jedna za drugom padaju u njegove usamljeničke kandže.

„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!...“ Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se.

Prevara, koju duh palanke vidi kao jedinstveno načelo sopstvenog sveta međusobne mržnje i glume u životu pod maskom, proširuje se, kao načelo, i na samo biće egzistencije: ono nas obmanjuje, neprestano nam obećavajući ono što nam neprestano uskraćuje. Ono nas nadahnjuje iluzijom, vodeći nas iz iluzije u iluziju kao iz razočaranja u razočaranje. Načelo ravnodušnosti ističe se kao načelo protivno ovom načelu prevare, kao rad protiv rada (koji je besmislen, nerazuman jer nikuda ne vodi, nikakvom kraju nikakvog rezultata), kao osnovni rad duha palanke, rad na produbljivanju pasivnosti, na deziluziji, rad koji obećava najveću iluziju: izlazak iz mudrosti "iluzionističkog" bića egzistencije, u stvari iluziju o mogućnosti da se ova mudrost egzistencije prevari.

Faol nastavi: „I to se zove čista ljubav! Da li je dobra takva ljubav? A ako nije, onda kako voleti? Neka je majka volela svoje dete. Detetu je bilo dve i po godine. Majka ga je vodila u vrt i smeštala na pesak. Tamo su svoju decu dovodile i druge majke. Katkad se na pesku skupljalo do četrdeset mališana. I eto, jedanput je u taj vrt banulo besno pseto, bacilo se pravo na decu i počelo da ih ujeda. Majke su s kricima pojurile svojoj deci, među njima i naša majka. Ona je žrtvujući se, priskočila psu, i iščupala mu iz čeljusti, kako joj se činilo, svoje dete. Ali, iščupavši dete, videla je da to nije njeno dete, i bacila ga je natrag psu da bi ugrabila i od smrti spasla svoje dete, koje je tu ležalo. Ko će da mi odgovori: da li je ona zgrešila ili učinila dobro?”

Svinja nije kokoš, ona ne može nositi jaja, svinji je predviđena samo jedna sudbina. Zato život dostojan svinje nije nikakvo lažno filozofsko pitanje, već samo jedno od pitanja koje čovek ne želi da postavi sebi. Čovek je tradicionalno svinjsku smrt učinio dostojnom svinjske smrti. Žrtva koju prinosi bogovima ne bi li svi skupa preživeli, i bogovi i ljudi, daća, ispraćaj svinje na drugi svet, kao tradicionalni, provereni i dostojanstveni ritual je sasvim u redu. Ali, da li isto možemo reći mirne savesti i za ona masovna uništavanja svinja u industrijama mesa.

Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj! Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole. Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih. Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program. Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.

Prvi primer, i sasvim privremen. Uvek je postojala želja da se ljudi "popravljaju": to se, pre svega, zvalo moral. Ali se iza iste reči kriju najraznovrsnije tendencije. Kako ukroćenje zveri-čoveka, tako i odgajanje određene vrste čoveka naziva se "popravljanjem": tek ovi zoološki termini izražavaju realitete – naravno, takve realitete o kojima tipični "popravljač", sveštenik, ništa ne zna – neće ništa da zna... Nazivati ukroćenje životinje njenim "popravljanjem", zvuči u našim ušima gotovo kao šala. Ko zna šta se događa u menažerijama, posumnjaće u to da se zver tamo "poboljšava". Nju čine nemoćnijom, manje štetnom, ona postaje bolesna životinja zahvaljujući depresivnom afektu straha, bolu, ranama, gladi.

Da se vratim na poseban slučaj — koji mora da je definitivniji i ima više mogućnosti da se opiše nego, na primer, uticaj koji su na mene imali kembrički Apostoli, ili uticaj Golsvortija, Beneta, Velsove škole romana, ili uticaj glasanja ili rata — to jest, na uticaj moje majke. Potpuno je tačno da me je opsedala sve do četrdeset četvrte godine, uprkos činjenici da je umrla kad mi je bilo trinaest. Onda sam jednog dana dok sam šetala Tevistok skverom izmislila, kao što ponekad izmišljamo svoje knjige, Ka svetioniku; u velikoj, očigledno ne svojevoljnoj, žurbi. Jedna stvar je provaljivala u drugu. Odbijanje kolutova iz lule daje to osećanje brže gomile ideja i scena koje je prskalo iz mog uma tako da je izgledalo da mi usne od svoje volje slažu slogove dok sam hodala. Šta je odbijalo kolutove? Zašto tada? Nemam pojma. Ali knjigu sam napisala vrlo brzo; i kad je bila gotova, prestala sam da budem opsednuta majkom. Više ne čujem njen glas; ne vidim je.

Mislim na Žistinu Nonon. Ona je bila strašno stara. Po koščatoj bradi su joj rasle dlačice. Bila je grbava; i hodala je kao pauk, pipajući sebi put dugim suvim prstima od jedne stolice do druge. Najveći deo vremena sedela je u naslonjači pored vatre. Imala sam običaj da joj sednem u krilo; na kolenima me je cupkala gore-dole i pevala hrapavim, napuklim glasom »Ron, ron, ron — e plon, plon, plon — « njeno koleno bi popustilo i ja bih se skotrljala na pod. Ona je bila Francuskinja; bila je sa Tekerijevima. Kod nas je dolazila samo u posetu. Živela je sama u Šeperds Bušu i obično je donosila Edrijenu teglu meda. Shvatila sam da je ona krajnje siromašna; i bilo mi je nelagodno što je donosila taj med, jer sam osetila da je to činila da bi njena poseta bila prihvatljiva. Još je rekla: »Došla sam svojim dvopregom« — što je značilo crvenim omnibusom. I zbog toga sam je žalila; i zato što je počela da sopće; pa su dadilje rekle da neće živeti još dugo; i uskoro je umrla. To je sve što znam o njoj; ali je se sećam kao da je bila potpuno stvarna osoba, da ništa nije izostavljeno, kao i kod tri starca.

„Neki su sebi ispalili hitac u slepoočnicu i ostali živi a slepi, ili presekli vene i ruka im se trajno ukočila itd.“, odgovorio mi je kad sam uspeo da ga pitam kako se, po njemu, ubio Benjamin: „pošto sigurnog suicida nema“, rekao je, „plus što se Benjamin okušao u mešovitom žanru eseja, sigurno je stradao na više načina. Recimo, presekao vene, hitro uzeo morfijum i dobio srčani udar“

Nedelja za nedeljom prolazila je u St. Ajvzu, a ništa nije ostavilo traga na meni. Onda, bez ikakvog meni poznatog razloga, iznenadan žestok šok; dogodilo se nešto tako žestoko da sam se toga sećala celog života. Prvo: tukla sam se sa Tobijem na travnjaku. Mlatili smo jedno drugo pesnicama. Baš kad sam podigla ruku da ga udarim, osetih: zašto povređivati drugoga? Smesta sam spustila ruku i stajala tako i pustila ga da me bije. Sećam se tog osećanja. To je bilo osećanje beznadne tuge. Bilo je kao da sam postala svesna nečeg strašnog; i sopstvene bespomoćnosti.

Nisam ja to tad konto, al sad kontam, rušio mu se svijet, nije lako bilo odrast, sin njemačkog vojnika, onda ono, partizanija, ko zna kako su ga vrijeđali i kroz šta je sve prošo, al nikad o tom nije govorio, ovo sam ja sve poslije skonto. I jebiga, znaš, on došao u neke godine, nešto u životu steko i zaokružio, kad valja u rat. Zna on da je rat jad, stari mu je sve mogo ispričat, a on ni tamo ni vamo, Nijemac u Sarajevu, kud i šta sad, jebo te svijet

Ako život ima osnovu na kojoj stoji, ako je on posuda koju čovek puni, i puni i puni — onda moja posuda bez sumnje stoji na tom sećanju. Na to kako ležim, polu uspravna, polu budna, u krevetu u dečjoj sobi u St. Ajvzu. Na to da čujem talase kako se razbijaju, jedan, dva — jedan, dva i zapljuskuju plažu; a onda se razbijaju, iza žute platnene zavese. Na to kako čujem platnenu zavesu da povlači svoj žirić po podu kako je vetar oduvava. Na to kako ležim i čujem zapljuskivanje i vidim tu svetlost i imam osećanje da je skoro nemoguće da sam ja tamo; na osećanje najčistije ekstaze koju mogu da zamislim.