Knjige - Preporuka

U ocu se skupljaju fotografije s otoka na koji smo nekad odlazili svakog ljeta. Ponekad bi nas tamo posjetile životinje koje bi preplivale more. Izbezumljeni turisti dočekivali bi ih na plažama, pružali im svoje mirišljave ruke. Toliko plivanja iscrpi svaku životinju. Kad stignu, uvijek malo odspavaju na suncu. Nedavno su srne na otoku pile more. Sve je vibriralo, isparavalo svoje milimetre i padalo u plavetnilo. Tri dana zaredom dolazile su jedna za drugom, velike i male srne, pile more i nestajale...

A kad se, ujutru, razvedrilo, niko nije pitao: kako se jedan od čunova, kraj jednog kupališta, odrešio, i zašto su ga našli na nekoliko stotina jardi, od obale, zapljuskivanog od talasa kojih je, to jutro, već bilo...

Podstanarski stan je bio tijesan, memljiv i siguran. Daleko od mora. Po policama sam slagala školjke. Gušilo me je. Plašilo me je. Blizina zidova. Povjerljivost ostave koja namet- ljivo nudi ustajalost, prije nego što zgrabiš teglu s džemom već ti ispriča istoriju tuđe i tvoje sirotinje.

Na takav prizor uvijek mi se navraća pomisao da bi lica spavajućih, iz pijeteta, trebalo samilosno zastrijeti maramom, kao lica umrlih...

Ležim u sobi s još šest žena, zaboravila sam na glistu, muža vidim s druge strane ulice, kroz prozor kako mi maše. U jednoj ruci drži buket cvijeća, a u drugoj cigaretu. Miluje me po licu dok sjedimo u autu njegova brata. Drugu ruku nježno je spustio između mojih nogu, toliko nježno da mi se vrti u glavi, i šapće mi na uho: „Ti si moja, želim te više od ikoga, samo pristani. Kratko ćemo kod mojih, a onda idemo dalje, gdje god budemo htjeli, možemo van odavde, možemo u Njemačku”

Naš stan, moj i Ivanov, iako Ivana u stanu više nije bilo, postao je stan Klaudije Beatriče. Ja sam se osećala kao uljez. Ne samo u stanu, već i u sopstvenom životu. Jedino gde sam imala suverenitet bila je moja i Ivanova spavaća soba. Spavaća soba bez Ivana.

Pobediti strah nije ni lako, ni jednostavno. To znači suprotstaviti se jačima i moćnijima od sebe, suprotstaviti se mnoštvu, možda ostati sasvim sam.

Ian Watt u svom delu „The rise of the novel“, ističe da u narativnoj tehnici Daniela Defoa pronalazi sve odlike formalnog realizma i osnovnu težnju pisca da stvori utisak autentičnosti autobiografskih memoara, ukazujući da su svi romani autora etički neutralni, jer je ona sadržina podređena formi kvazi auto-biografskog izlaganja. Budući da književni tekst dobija značenje u kontekstu, značajno je ukazati na način na koji društvo i kultura mogu da utiču na značenje teksta; prema rečima Džozefa Kembela, priča o avanturama u divljini donosi i priču o podsvesnom. U tom smislu, Kembel čita avanturističku priču kao univerzalno korisnu priču o napretku psihe ka zrelosti, celovitosti i prosvetljenju, priču o odrastanju u svakom smislu.

Leto je odmicalo, pa sam shvatio da je knjiga čudovišna. Ništa mi nije pomogla ni pomisao da nimalo manje čudovišan nisam ni ja sam, koji sam je posmatrao očima i opipavao noktima svih deset prstiju. Osetio sam da je to utvara, nešto sramno što bruka i truje stvarnost. Pomislih na vatru, ali sam se pobojao da bi spaljivanje beskonačne knjige moglo biti isto tako beskonačno i da bi svojim dimom zagušilo čitavu planetu. Setio sam se da sam pročitao da je šuma najbolje mesto da se sakrije neki list. Pre penzionisanja sam radio u Nacionalnoj biblioteci, u kojoj se čuva devet stotina hiljada knjiga; znam da se desno od ulaznog hola jedno zavojito stepenište gubi u podrumu, gde se nalaze časopisi i geografske karte. Iskoristio sam nepažnju službenika da Knjigu od peska zaturim na jednu od vlažnih polica. Nastojao sam da ne obratim pažnju na to na kojoj je to visini i na koliko udaljenosti od vrata.

Odvezla sam se iz Njujorka, gde se čovek upucao na moje oči. Bio je proždrljivac pa je krv koja je potekla iz njega ličila na svinjsku. Znam, surovo je pomisliti takvo nešto. Uradio je to u restoranu u kome sam večerala s drugim muškarcem, još jednim oženjenim. Vidiš li kuda ovo vodi? Ali nisam uvek bila takva.

Kad čovjek raspisuje svoje djetinjstvo, raspisuje i jednu intimnu povijest društva. A nijedna privatna povijest nije jednaka

To je moja beba koja priča, celo veče. Ko-ko-na-na-ba-ba. To su oni. Ostavljam nož na sprženom travnjaku, očekujem da će, kad ga nađem, izgledati kao skalpel, pero, čioda. Ustajem naložena i ljuta jer mi bridi među nogama.

Sjedim za pisaćim stolom u svojoj sobi u Oslu i pokušavam napisati pismo svom ocu. Danas mu je rođendan, nije bilo greške, samo nisam znao koliko mu je godina. Šezdeset dvije ili šezdeset tri. A nije ni bilo bitno, nego eto… Ne znam što da mu napišem nakon svih ovih godina. I zašto osjećam da bih trebao napisati išta više od minimalističke rođendanske čestitke? Možda zato što mi je platio avionsku kartu do Melbournea?

Moja majka bi povremeno (a dešavalo se to svakog proljeća), odjednom shvatila da je pogriješila što se udala za mog oca, da njih dvoje nisu nikad ni bili jedno za drugo, da ne može više da to izdrži, da je zaslužila bolju sudbinu

Vratila se na ostrvo trajektom, u petak 16. avgusta, u dva sata popodne. Nosila je kariranu košulju, teksas pantalone i jednostavne cipele niskih potpetica, bez čarapa, jedan satenski suncobran, i od prtljaga, jednu malu putnu torbu za plažu. Pored reda za taksi na doku, prošla je direktno do jednog starog modela nagriženog šalitrom. Vozač ju je prihvatio uz pozdrav, kao da se dugo poznaju i truckajući se, vozio kroz siromašni grad sa kućama od blata i trske, krovovima od palminog drveća i ulicama sa svetlim peskom, ispred toplog mora. Morao je da manevriše kako bi izbegao uporne svinje i golu decu koja su mu se smejala igrajući se toreadora. S oboda grada krenuo je jednom avenijom s divnim palmama gde su se nalazile plaže i turistički hoteli, između otvorenog mora i skrivene lagune, nastanjene plavim čapljama. Konačno se zaustavio ispred hotela, nešto starijem i lošije kategorije.