Ključna stvar - naši pobeđuju, uz minimalne žrtve. Ljudi, nisu za decu ono naricanje Ružice Sokić nad poginulim jedincem, herojska smrt Radničkog bataljona, Božidarke Frajt, hrabre afežejke, ona tuga na licu Žarka Jokanovića koji ne želi bolji život bez pekara Pere… Nije za osnovce Skender, Stojanka majka Knežopoljka, da li su bili normalni sa “gropcem” koji se otvara i sinak “poručuje rodu da se bori za slobodu”. Kapetana Lešija dajte, heroja, ostalo je za punoletne, i to da se potpišu u biblioteci
S razbuktavanjem Novog talasa početkom osamdesetih mnogi tabui započeli su izlazak iz ormara. Isprva stidljivo, a potom sve agresivnije nanovo su preoblikovane teme gurnute pod tepih.
Tamo, na Lastovu, ribe crkavaju od starosti, ima šuma u koje teško da je neko kročio, zrikavci se glasaju na poseban način, vazduh je svež i pitak i kod najveće omorine, mirišu smilje, bor i lavanda, more je čisto i smaragdno-safirno, puno malih, a bogme i velikih riba, koje me okruže u vodi i plivaju sa mnom
Priča se da je reditelj Hajrudin Krvavac hteo na kraju da ubije Valtera - o, kakva bi to rediteljska bruka bila - da upropasti ovu briljantnu modifikaciju žanra, te budžet Bosna filma; od svega je, na sreću, na špici ostalo da je reditelj i koscenarista. Ima logike, kao da Krvavac nije savladao baš sve karakteristike žanra, ili ih nije prepisao od Amera - film mora da ima srećan kraj da bismo ga voleli kao što volimo „Valtera“ i ovde apostrofiranog, deset godina starijeg „Sašu“
Moderni Singidunum je, sasvim kao na domaćem filmu, samo još više; ispresijecan neonom, pasažima, išaran tramvajskim tračnicama, izduben robnim kućama i diskotekama... Beograd je hrabro modelirao jugoslavensku medijsku kulturu osamdesetih godina. U igri su umjetnost, pomalo potcijenjeni rock'n'roll, alternativna pret-a-porter moda, design, video, u igri su magazini, noćni i ekskluzivni klubovi, restorani
Komiža je donekle delila moju nesvesnost stvarnog sveta. Zapravo ju je često izvrtala u ironiju, smeh i parodiju. Neko je s vremena na vreme noću skidao šahovnicu s barjaka u luci i kačio trobojku. Tada to nisam shvatao kao politički čin protesta već pre kao odličan smisao za humor
U svakom spotu obavezno je prisustvo bar jedne, nekad vesele, češće tajanstvene, ali obavezno razgolićene devojke. U slučaju razgolićenih pevačica problem se rešava dubokim pogledima mišićavih mladića. Tako su sve strane zadovoljne…
Neobična družina koju su činili Indijanac (Felipe Rose), Kauboj (Randy Jones), Vojnik (Alexandar Briley), Radnik (David Hodo), Policajac (Victor Willis) i Leatherman (Glen Hughes) krajem sedamdesetih usijavala je podijume širom Amerike: atraktivnim nastupom, snažnim mišicama i sugestivnim pogledom muškarca koji obećava dobar provod, potpirivali su fantazije i dobrog dela ženske publike na čije su uzdahe ostajali ravnodušni...
Saša je pomeo blagajne, valjalo je zaraditi i za crni talas. Dobili smo ideološka usmerenja bez epopeja za nesanicu, poput Šotrinog Igmanskog marša, streljane dece u Krvavoj bajci Branimira Torija Jankovića, mučnih scena zlostavljanja i ubijanja civila. Neopterećujuću partizansku zabavu
Moji školski dani su prošli. Sad bih se morala brinuti sama o sebi, ali mislim da ne bih mogla. Ako se zaposlim, što će biti s mojiim očima zbog mikroskopiranja, prime me na fakultet, kako će izdržati mama i tata?
U filmu Lordana Zafranovića "Večernja zvona“ imam jednu erotsku scenu zbog koje će sigurno biti mnogo govorancije. To je urađeno tako da stojim iza svega što je snimljeno. Nadam se da će strast i erotika uzbuditi i gledaoce, a ne kao što ponekad biva, spomenula bih samo „Unu“, da ih ostavlja hladnim - kaže glumica za koju se može tvrditi da je jedna od prvih na našem filmu otkrila svoje tjelesne kvalitete.
Postoje veće i važnije umjetnosti od jedne trominutne pjesme, emitirane preko Sanyo tranzistora, jedne srpanjske večeri 1973. Naravno da takve umjetnosti postoje, i naravno da mi pjesma “Nono, nono, dobri moj nono” nije u životu najvažnija. Ali se i danas na nju u sebi rasplačem, kao što se, recimo, u sebi rasplačem i na “Peščanik” Danila Kiša, i na pjesmu Ivana Slamniga “Ubili su ga ciglama”, i na fragmente Sedme simfonije Dmitrija Šostakoviča. Samo što je u toj pjesmi, u glasu Tereze Kesovije, i u njenoj sugestivnosti, sadržano samo otkriće razloga zbog kojih se plače. Njezin glas pripremio me je za sve što je slijedilo. Prvi je i nezaboravan
Zeleni nacionalni park uronjen u plavetnilo Jadrana, nedaleko od Dubrovnika i Trstenog odakle se do njega trajektom moglo stići, veliki površinom i siromašan žiteljima pružao je osećaj bega od civilizacije svima onima koji su kako to Ian Curtis opeva „nosili teret na svojim plećima“. Verovatno najsocijalističkije demokratsko mesto Jadrana gde su svi postajali jednaki samom činjenicom da su tamo. Worholov Factory propušten kroz Rundekove stihove, sveta familija bitnika, umetnika i autsajdera svih kolorita
Nostalgično i tužno sećam se kada smo kao klinci jedne godine, krajem marta, kada se sneg otopio, pronašli jelku koja je izgledala sveže. Okitili smo je u našem tajnom skrovištu i dvadeset i neki mart proglasili našom Novom godinom.
Prvi obiteljski limeni ljubimac kod roditelja je izazvao toliko strahopoštovanje da po njega u Ljubljanu (gdje je tko zna zašto isporučen) nisu išli sami, već su na odredište poveli prijatelja, iskusnijeg vozača. Nekoliko dana kasnije, fićo se sjajio na parkingu pred kućom s tablicom čiji broj još nisam zaboravio: RI – 102-92
