TV - Serije

Nema dvojbe, “Sluškinjina priča” je metafora za suvremeni fašizam, izložena tako pedantno i intrigantno, da se doima krajnje uvjerljivo, puno uvjerljivije od inače zanimljivih serija kao što je “Čovjek u visokom dvorcu”, koje pribjegavaju političkoj fikciji, dok je ovo neka vrsta ulomka moguće stvarnost. Potonja nas možda očekuje, sa ili bez Trumpa u predsjedničkoj fotelji

Kako u slučaju ove serije odavanje i najmanjeg detalja može da uništi gorepomenuti ugođaj, tako je i opis koji je dat na svim zvaničnim stranicama i reklamama recipročno klišetiran i nepotpun: Civilizovana žena odjednom se nađe u svetu strasti, laži i opasnosti. Ili: Provokativan triler o uglednoj naučnici uhvaćenoj u pogubnoj i kompromitujućoj laži

Ima taj jedan ulomak u romanu Big Little Lies u kojemu Celeste, jedna od triju protagonistkinja, konačno i nepovratno shvaća kako je u braku sa zlostavljačem i kako će se nasilje koje doživljava sustavno pogoršavati sve dok jednoga dana ne dosegne konačnu, fatalnu točku. I još strašnije, Celeste shvaća kako je odlazak ne bi spasio – njezin će je suprug po svoj prilici ubiti pokuša li ga napustiti, jednako kao što će se, ukoliko ostane, „jednoga dana zbog nečega naljutiti dovoljno da je ubije“. To je točka u kojoj sva Celestina statusna privilegiranost, ljepota, završeni pravni fakultet koji bi joj osigurao financijsku neovisnost, prekrasna kuća i imućnost prestaje išta značiti.

Ako bi se uzela samo jedna stavka i po njoj mjerio strahoviti rast kvalitete „Veepa“ iz sezone u sezonu, onda bi to bili likovi, odnosno njihov razvoj. Naime, većina likova koja su s nama otpočetka, izuzev Seline i Jonaha (čiji moronluk iz sezone u sezonu dosiže nove i dosad neviđene dimenzije), dakle Amy, Dan, Mike i Sue, sad su već pomalo umorni. Ne smetaju naravno, i ne bi volio da itko od njih ode negdje, ali puno su mi zanimljiviji neki drugi – osim spomenutih Bena, Kenta i Toma Jamesa, tu je i Jonahov asistent, inteligentnija, obrazovanija i značajno dobroćudnija verzija Jonaha, vrijedna pčelica i štreberko Richard Splett (Sam Richardson). Uvijek je naravno divno vidjeti (i pogotovo čuti) „slatkorječivog“ kongresmena Furlonga (Dan Bakkedahl), najgoreg dirtymouth-a još tamo od Malcolma Tuckera iz Iannuccevog „The Thick Of It“

Radnja je smeštena u 1969. i 1970. godinu, kada su se žene u „Newsweeku“ s pravom zapitale šta je to donela seksualna, društvena, svojevrsna kulturna revolucija tog doba, kada u jednom mediju žene ne samo da ne mogu da budu na vodećim pozicijama, nego im se ne odaje priznanje ni za ono što već rade, o razlikama u platama da ne govorimo

Mindi je osveženje na svim poljima. Gledali smo prvu Amerikanku indijskog porekla, sa telesnim proporcijama i karakteristikama koje televizija nije favorizovala. Ta i takva Mindi živela je svoj san na Menhetnu, uvek originalno odevena, sa samopouzdanjem koje para oblake

„Gran Hotel“ je postao jedan od mojih tv-obeliska, ležiš, gledaš, uživaš, prepustiš se, zaboraviš na seljobersku pavićko-bajićevsku matricu, svedok si saradnik muke vlastele i siromašnih slojeva, drhtiš dok prete tvojim prijateljima, hoće da ih ubiju svi ti ljudi zli i – shvatiš, iznenada, da više nije bitno ono što vidiš već ono što misliš da vidiš

Kad bismo je odredili kao dramu, ne bismo pogrešili, ali ni pogodili suštinu. Da je nazovemo (crnom) komedijom, opet ne bi bilo sveobuhvatno, a dramedy je sada već toliko iscrpljena odrednica, da se uz „No Offence“ nikako ne bi uklopila

Svetsko prvenstvo u kreiranju spektakularnih noir-serija nastavlja se učešćem Belgije; njen najnoviji kandidat zove se “La Trêve” (“Poverenje”), što je američki Netflix, koji je seriju emitovao, simbolički preveo kao “The Break” (“Slom”). Bez obzira na zbrku u naslovima, belgijska priča u deset nastavaka – spada među najbolja evropska tv ostvarenja poslednjih godina.  

Ovaj karipski noir više od svega pleni atmosferom Havane; svetlost, senke, mrak, muzika i senzualnost u svom rudimentarnom obliku, čine od serije neku vrste emocionalne gozbe koja se ni ritmom ni odsustvom akcionih scena ne može porediti s američkim ili evropskim tv-radovima

Kada su se 2012. pojavile, „Girls“ su istog časa promenile ne samo pogled na takozvane „ženske“ serije, već na devojke i žene uopšte. „Girls“ su prst u oku društvu, Holivudu, mačizmu, pa i sebi, jer ni mnoge žene same nisu mogle da veruju da ne moraju da se ponašaju kao klonovi Keri Bredšo ili da istinski mogu da budu ono što jesu

„Vice Principals“ znatno je komornija serija od „Eastbounda“, i utoliko manje ‘šarena’, ali ono u čemu je ogroman korak naprijed u odnosu na prethodnika je dodatak još jednog predivno odvratnog lika, iberkretena Leea Russella (u nevjerojatnoj izvedbi Waltona Gogginsa kojeg znamo kao Chrisa Mannixa iz Tarantinova „The Hateful Eight“ ili pak kao Boyda Crowdera iz „Justified“). Taj je tek nevjerojatna ljiga – odurnijeg, pokvarenijeg i prijetvornijeg tipa od Leea Russella nije valjda vidjela ni hrvatska politika zadnjih frtalj stoljeća, a tu je fakat bogata ponuda kvarnih morona

Pametni scenaristi uradili su ono što je idealno; profilisali su glavne junake, dali im karaktere, stvorili situacije u kojima njihovi odnosi emotivno deluju na gledaoca i – napravili The Best-seriju koja je delom Dramedy, delom Comdrama, ali tako zarazno dobra i privlačna i verna, kao da smo s čitavom ekipom u gradiću Aargau, gde se, tek da znate, dešava gro radnje

Dirljiva ljubavna priča o čekanju i patnji, ispunjenju želja, upornosti koja se isplati i paru koji, uprkos preprekama, pronalazi sreću u okrutnuom svetu, u kojem je novac vladar, a pohlepa pogonsko gorivo, priča o srednjoškolskim ljubavima i prijateljstvima koja sežu u večnost - sve to nije „Crazy Ex-Girlfriend“, satirična, sarkastična romantična komedija sa pevanjem i igranjem, autorki Rejčel Blum (Rachel Bloom) i Ejlin Broš Mekena (Ailine Brosh McKenna)

Ako je u opštesvetskoj pomami za TV serijama nešto najvažnije – to je da u međunarodnoj trci više nema favorita; nekad dominantne britanske i američke serije, jer drugih gotovo da nije bilo decenijama, danas se povlače pred kreativnim originalima iz Švedske, Danske, Francuske, Švajcarske, Islanda, Italije, Izraela, Norveške ili – Češke. Lokalni sadržaji nisu samo egzotika per se; oni su društvena tapiserija različitosti, zanimljivi jer otkrivaju nove horizonte, nepoznate gledaocu koji je već umoran od još umornijih tv-šablona i predvidljivih tv-heroja