Stav

Presuda Vesne Sekulić je drugačija, naša sutkinja ide korak dalje – ona zabranjuje književni žanr, po njoj samo pisanje parodije predstavlja kršenje zakona. A ni to joj nije dovoljno, već u presudi propisuje i kako treba pisati, kako koristiti i plasirati informacije, koja osećanja su zakonom dozvoljena a koja nisu, ima tu reči i o skrnavljenju umetničkog dela i još trista čuda od istog brašna

Naravno da je dobro ratificirati dokument prema kojemu se potiče još snažnija zaštita onih potencijalno ugroženih slojeva društva, no dok nam Ministrica za demografiju, obitelj, mlade i socijalnu politiku na nasilje jednog istaknut člana trenutno najjače političke stranke u Hrvatskoj reagira pozivajući se na gotovo „prirodno“ stanje unutar hrvatske bračke zajednice (vidi: muž može tu i tamo opalit ženu), ne pomognu nam ni tisuće ratifikacija

Amfilohije je već gospodin u godinama, bliži mu se čas susreta s poslodavcem (ne sa Tvorcem, već sa onim drugim kome verno služi tolike decenije), pa je rešio da ne ode tek tako sa ovog sveta, već da iza sebe ostavi zaveštanje u vidu novog Ustava SPC-PP. Najavljenim promenama Amfilohije čini koliko je do njega da oteža razlaz Srbije sa Kosovom, uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom i Crnom Gorom, te da zagorča život budućim generacijama žitelja ove nesrećne zemlja koja, pored svih samoskrivljenih zala, ima i ovakve crkvene jerarhe. U neku ruku, Ustav SPC-PP je Amfilohijev politički testament. Kakav jerarh, takva i oporuka

Ilegalci su javno govorili na trgovima grcavim od užarenih talasa. Oko podne se čulo da su pušteni zatvorenici sa Ade, iz Glavnjače. Sećam se zanosa, pesama, grljenja sa nepoznatima. Zar je bilo nepoznatih toga dana? Svi su se voleli, znali. U svakom si čoveku prepoznavao sebe. Koliko se ljudskih istina pronašlo tog buntovnog, slobodnog, jasnog, herojskog martovskog dana, kad se činilo da je prvi put sagledano sunce otvoreno nad glavama, shvaćena vedrina koja se disala, otkriven smisao krvi što je tekla kroz žile kao nikad dotle, tukući damarima, pored svoje stare bodlerovske budilničke kantilene: “Remembeг! Souviens-toi” i jednu drugu apsolutnije ritmovanu melodiju, sudbinskiju od prolaznosti martovske svetlosti: istinu o istorijskoj trajnosti tog trenutka

Tri dana uoči predstave shvatimo da - nema predstave. Niko neće da igra Nikolu Šainovića, a kamoli Miru Marković! U očajanju, rediteljka Ana Miljanić setila se Ramba Amadeusa, ali je on bio u Crnoj Gori. Više ne znam kako, ali nekako se desilo da je neko pomenuo moje ime, moguće da sam i sam poželeo da dohvatim vrhove srpskog glumišta i komandujem scenom dubokim dramskim umećem. Da li si ikad glumio? Odmahujem glavom. Ni u školi? Ni u školi, ni na fakultetu, ni u Domu zdravlja, nigde. Je l' možeš da upamtiš tekst? Ne. A, da li bi mogao da glumiš Miloševića? Naravno, kažem, toliko sam o Miloševiću pisao da ga osećam kao dvojnika.

Sve ovo, priznajem, izgleda kao fantastika; niko me te 2000. nije tužio, Slobodan Milošević i njegovi sudovi nisu ni znali za mene (a danas, kad uđem u Viši sud, pozdravljaju me portiri i obezbeđenje usklikom „Opet vi, Lukoviću!“); Borka Pavićević, šefica CZKD, bila je jedna od mojih najboljih prijateljica, uostalom – bilo je to prvi i poslednji put da imam „Lukovićeve dane“ u nekoj kulturnoj instituciji, ne računajući decenijske „Sudske Lukovićeve dane koji se pretvaraju u godine“ sa šezdesetak tužbi od strane onih koji duševnu bol leče tužbama i zahtevom za upad na celokupnu imovinu

Petar Luković onim što radi afirmiše osobenost, promoviše subjektivnosti koja nije produkt interesnih grupacija i njihovih nastojanja da, putem različitih oblika manipulacije subjektom i subjektivitetom, dođu do svojih ciljeva. I tu je njegov osnovni problem. Van interesnih grupa, odapinjući inokosno svoje ironično-satirične strijelice, učinio je sebe metom bez zaštite. Zato je moguće da bude novčano kažnjen prenoseći štivo sa drugog medija, a da taj medij bude ekskulpiran i od blagog ukora. Ne znam kako se ośećaju svi oni koje sam smatrao sapatnicima u nesreći u kojoj smo živjeli, zaslužuju li sebe da titulišu pretencioznim epitetima građanštine, demokratičnosti, liberalizma... kad su pali na na osnovnoj ideji ljudskosti, neuskogrudosti, otpora taštini, malograđanštini i sitnim začkoljicama

Njena pjesma, koju je parodirao Petar Luković, što je Radmila Lazić naplatila kod suda, zove se „Očajni psalam“. Da, ta pjesma uistinu jeste očajna. Intonacija te pjesme prosto priziva, ne, zahtijeva podsmijeh. Naši pisci, dakako, vole o nevoljama naših državica i nacijica drviti u biblijskom tonu. Uzvišenost tona ne iskupljuje odabir teme. Naprotiv: sve čini još komičnijim. Svaki put kada koriste biblijski ton za svoje nacionalno-državotvorne jadikovke, naši pisci, doduše nesvjesno, parodiraju Bibliju. Tako da je Lukovićeva kažnjena pjesma, zapravo, parodija parodije

Ako to razmotrimo malo detaljnije, pokazuje se da svaki jak spoljašnji razvoj sile političkog ili verskog tipa pogađa veliki broj ljudi glupošću. Da, to gotovo zvuči kao neki socio-psihološki zakon. Moć jednih zavisi od gluposti drugih. Nikada, međutim, neke ljudske sposobnosti, na primer intelektualne, ne bivaju umanjene niti nestaju, već preovlađujući utisak koji razvoj moći ostavlja na određene ljude oduzima njihovu samostalnost – oni, manje ili više nesvesno, odustaju od samostalnosti u situaciji u kojoj se nalaze

Sud je uzeo u obzir – piše u presudi na desetoj strani sitnog ćiriličnog teksta  - „intenzitet i jačinu bolova“ koju je radmilalazić pretrpela, te je sud našao „pravičnu novčanu nakandu“ od 50.000 dinara, sudske takse od 48.300 dinara, te zateznu kamatu od decembra 2016, mada sam presudu dobio tek danas (12. marta 2018), jer mi ista nije uručena niti sam znao za njeno postojanje...

Atributi nisu bili ni pod grudnjakom, nisam ga tad nosila. Imala sam, dobro se sjećam, bratovu sivu majicu na sebi, toliko veću od mog broja da ne znam kako je Tarik P. ispod nje uočio atribute. Ali jeste. Jer ih je gledao i tražio. Jer se potrudio da ih nađe. Jer je to, mada je u tom trenutku bio dečko moje najbolje prijateljice, sasvim okej i razigrano i drugarski: objektivizirati tu blesavu Lamiju koja ima sise, a neće da ih pokaže. Zasad. Jer nije Tarik P. pitao zašto ih ne pokažeš, pitao je kad ćeš, jer je znao, valjda, da će doći trenutak kad ću ipak prepoznati da je Bog sise dao da se pokazuju razigranim partnerima naših drugarica ili bilo kome drugom. Kad nešto imaš, to i pokaži. Osim ako je to nešto svijest, ako je to nešto ljutnja, ako je to nešto protest.

Sveobuhvatna istorija represije ruske države nad ruskom kulturom obuhvata silne tomove i tomove literature. Ali, ono što se može videti jasno kao na dlanu jeste da je najljući neprijatelj ruske kulture vazda bila ruska država, u svim svojim ovaploćenjima. Zato bi srpski ruskokolonaši morali da se odluče, jer se ne može istovremeno voleti i ruska kultura i ruska država, činjenice nedvosmisleno pokazuju da jedno isključuje drugo

Matija Bećković napisao je prigodnu novu pesmu, a Putin poslao čestitku „nežnim damama“; koncerti za žene na kojima zarađuju muškarci pune arene i savacentre, trči se po karanfile, jedna prodavnica nudi popust na Barbike; mediji su spekulisali o navodnoj netrpeljivosti i pasivno-agresivnom prepucavanju između Ane Brnabić i Zorane Mihajlović (jer, kako bi žene drugačije), dobili smo predloge za najbolji osmomartovski poklon po horoskopskom znaku, a kroz sve to se provuklo i par zaista bitnih informacija – žene i dalje zarađuju manje, trpe nasilje više, organizuju proteste i marševe

Trenutna kulturološka očekivanja, pravni sistem, te socijalni programi rade na tome da održe postojeću hijerarhiju koja muškarce postavlja na vrh. Posledica toga je da muškarci konstantno napreduju, postižu uspehe i imaju korist, a na štetu svih ostalih polova. To nazivamo muškom privilegijom. Jednu stvar u vezi sa ovom privilegijom uporno odbijamo da primetimo: ona povređuje sve, uključujući i vas. Pre svega zbog toga što, da biste dobili pristup ovoj privilegiji, morate da se potčinite toksičnoj patrijarhalnoj normi muževnosti.

I dalje žene u maloj meri učestvuju u političkom životu i odlučivanju, malo je ekonomski nezavisnih žena; kao i deca, i žene su još uvek glavne žrtve trgovine ljudima, a patrijarhalni obrasci ponašanja i dalje čine većini samohranih majki život nepodnošljivim, opravdavaju nasilje nad ženama i uslovljavaju odnose u svakodnevnom životu; i dalje je malo direktorki i vlasnica, ali je zato mnogo menadžerki koje sada moraju da se izbore za pravo da ne dobiju otkaz ako zatrudne. Kad pogledate, dosta toga što je onomad potpisala Klara Cetkin i dalje je na dnevnom redu. Zato mislim, rano je odricati se Osmog marta, glupavo je odmahivati rukom na njega, a sprdati se s njim potpuno je idiotski