Tv serije posvećene tinejdžerskim patnjama: anksioznim djetinjstvima i mladostima definitivno su veliki hit na popularnim stream servisima poput Netflixa, HBO-a i ostalih. Premda ova tema nije nova, protagonisti i protagonistice ovih djela značajno su drugačiji od onih koji su se pojavljivali desetljeće ili dva ranije, kada se u ovom žanru još reflektirao određeni optimizam, a prilike u zapadnim demokracijama nisu tako snažno mirisale na katastrofu
Pogledao sam šest epizoda druge sezone, koje je HBO osigurao na screenerima, i moj je sud da nimalo ne zaostaje za prvom, štoviše, u nekim dramskim aspektima čak je i bolja, pa i podjednako provokativna. Gledanost će joj - jamčim - biti dobra, no kako će sve završiti, hoće li se Pio XIII. probuditi iz kome i oduzeti papsku stolicu Ivanu Pavlu III., to zbilja ne mogu prognozirati
Iznenađuje li onda što ljude deli serija koja je uspela da uprkos ovakvoj tematici s poštovanjem i razumevanjem tretira i islam i judaizam i hrišćanstvo? Kakav je to naš odraz u ogledalu ako nismo u stanju da vidimo čoveka? Zašto ne dopuštamo sebi drugi izbor, van onog hoćemo li biti ovce ili mašine? Zašto je tako teško biti čovek, a najlakše ujediniti se u mržnji?
