West Balkan

Miloš nije prezao da u svakom trenutku pokaže ko je vrhovni gospodar u Srbiji i da svakom stavi do znanja da svaki njegov činovnik na koncu zavisi samo od njegove milosti. Izmeštanjanjem kneza Milete iz Jagodine hteo je da spreči preterano jačanje uticaja i moći lokalnog starešine koji je na čelu Jagodinske nahije bio već 15 godina. Same optužbe protiv kneza Milete Miloša nisu mnogo interesovale, osim kao predstava i zanimacija u dokonom vremenu, jer ni njegovo ponašanje nije bilo mnogo bolje od onog za koje je jagodinski moćnik terećen

Mogao bih, naravno, da otkrijem javnu tajnu: da je osamnaest prohujalih meseci bilo najgore u mom životu, prvenstveno zbog karcinoma koji su me dvaput podlo napali. Ali nije samo bolest strašna; pandemija, izolacija i finansijski udar na naš portal i mene lično – samo su deo svakodnevnih problema koji se množe do besmisla. Srećom, snagu i energiju našao sam u najdražim XXZ čitaocima i mojim prijateljima širom sveta; da nije bilo njihove podrške, njihovih poruka, njihovih donacija i njihovih dirljivih ispovesti i ohrabrenja – sumnjam da bismo se sada dopisivali. U znak zahvalnosti prema čitaocima i mojim prijateljima, najmanje što mogu da učinim jeste da nastavim da objavljujem deo naše prepiske. Unapred se izvinjavam svima onima koji su me podržali, a da ih nisam pomenuo; oni znaju da ih nisam zaboravio. I da parafraziram druga Tita: čovek koji ima ovakve drugove i drugarice možda nije zdrav, ali je revolucionarno ponosan; da nešto što je uradio i što još uvek radi - dotiče tolike ljude. Hvala vam!

Ovo je jedna od priča Ferida Čehića, novinara, pjesnika i romanopisca, objavljena je njegovoj knjizi ''Ljudi s tri rijeke'', koji je 20. aprila ove godine preminuo u Upsali u 86. godini. Ferid Čehić je radio u ''Borbi'', ''Glasu komuna'', ''Večernjim novostima'', ''Oslobođenju'' i sarajevskom ''Svijetu''. Objavio je dvije knjige pjesama: ''Crni kabare'' i ''Mostovi Firisona'', dva romana: ''Zablude gospodina R'' i ''Nema više, fajront'' i knjigu reportaža, priča i zapisa ''Ljudi s tri rijeke''. Bio je zastupljen u nekoliko antologija poezije i proze u Bosni i Hercegovini i Švedskoj

U jednom trenutku ništa nije radilo: crkla je mašina za pranje sudova, umro je bojler, zvonce je prestalo da zvoni, pukla je vodovna cev, stao laptop, imao poplavu u kuhinji i špajzu, a u međuvremenu nastavio sa hemioterapijom 2.0, boraveći dvaput na Onkologiji, gde sam razmišljao čime da častim sebe – konačno birajući erotski uzbudljiv roštiljski tiganj sa IKEA sajta...  

Otišao je Jovo Divjak, vojnik široko lica i smirujućeg osmeha, čovek koji je komandovao odbranom zlostavljanog grada, vlasnik neiscrpnih rezervi ljubavi i tolerancije; sebe je smatrao “tek jednim” od brojnih Sarajlija, oni njega za svog najbližeg; pozdravljali su ga svakog dana, želeći da baš sa njim podele uspehe i brige, da mu stegnu ruku, da dotaknu hodajuću istoriju i vrate sećanje na teške, nezaboravne dane. Ko je s Jovom Divjakom prošetao bar komadom Ferhadije, od Vječne vatre ka Čaršiji, upoznao je jednu od najdužih ulica na svetu. Tuguje Sarajevo, onako kako je, nažalost, naviklo da žali najbliže. U Beogradu tuguje ona Srbija koja se, rečima Radomira Konstantinovića. “ne miri sa zločinom”

Logor iz kojeg su, kako kaže Marić, svi mogli da odu kada su hteli i u koji su smešteni da ih neko ne bi ubio, bio je mesto zverstava i patnji. U jednom od svedočenja koje je koristilo Tužilaštvo Tribunala, piše: "Zlostavljanje u logoru neprekidna je i opšta pojava, a počinje dolaskom zatočenika. Zaista, od trenutka kada stignu, zatvorenike se najčešće tuče ili u svakom slučaju maltretira, kao da im se želi odmah pokazati da ih se više neće smatrati ljudskim bićima..."

Kada su davnih devedesetih čuveni Boško i Stanko sa Pinka u još čuvenijoj emisiji „City“ govorili da je nešto must, a Snežana Dakić pitala sagovornike kako brinu o svom wellnessu, svi smo se zgražavali. Pa, zar nemamo mi u ovom prelepom jeziku svoje rođene reči kojima možemo da se služimo?!

Dragi naši čitaoci! Znamo, naravno, da niste milioneri (takvi ne čitaju XXZ), znamo da ogromnoj većini od vas nije lako, ali verujemo da ono što radimo i plasiramo zaslužuje vašu dobrovoljnu donaciju, koliko i kad možete, da spasimo portal od gašenja i pomognemo glavnom uredniku u njegovoj borbi protiv karcinoma. I dalje držimo portal otvorenim, svaki tekst možete pročitati, nema eksluzivnih pretplatnika – svi su čitaoci jednaki! Ali, uz ogromnu zahvalnost onim dragim prijateljima koji donacijama brinu za nas, najveći broj čitalaca nikad ništa nije platio, ni uplatio; u nekim drugim, srećnijim vremenima, to ne bilo vredno pomena, ali smo u situaciji u kakvoj odavno nismo bili: pandemija, bolest urednika i klimava ekonomija. Ako želite da nam pomognete, evo praktičnog uputstva: kako i na koji način da donirate XXZ magazinu i Petru Lukoviću

Kada krenem da razmišljam šta se sve promenilo, nekako mi u mislima ispliva ono što je najviše ostalo isto. Ljudska priroda. Svi su u nekom konstantnom sukobu. Pandemija postoji. Pandemija ne postoji. Vakciniši se. Nemoj da se vakcinišeš. Stavi masku! Neću da nosim brnjicu! I tako u krug. Fascinira me ta životinjska potreba da se borimo za nešto i krvnički se držimo toga, u ovom slučaju stava, koji najčešće nema veze sa naukom, mozgom, a ni zdravim razumom

Dođite, sve pošasti sveta! Dođite, ja ću samo urliknuti: koji će biti uslovi za ulazak u Grčku jula meseca? Mada, ni Golubac nije loš. Iz perspektive instagram fotografija. Pa eto, nosim se sa ovom pandemijom, dostojanstveno i smerno

Svako kvazifilozofsko razmišljanje o karcinomu/ karcinomima počinje i završava tezom da je borba jedina način da se đubre pobedi; ne odustati, ne predati se, biti uveren da si jači od njih – mentalna je linija od koje se nikad ne ustupa. Još ako imam potrebu da radim, pišem i uređujem, sve mi to daje XXZ nadu da sve nije izgubljeno i da ima smisla ponašati se kao da je sve tobož normalno

Te noći smo nas troje, majka otac i ja, u tuđim zimskim kaputima u tuđem stanu šutjeli: svako od nas imao je svoje misli, svoju molitvu za mrtve i za žive, svoju unutarnju tugu i saznanja o užasu života i smrti. I o ljepoti života i smrti