West Balkan

Svaki lekar, svaki profesor, svako ko mi se javi - daje jedno jedino uputstvo: „Nemoj da poklekneš“, „Nemoj da potoneš“, „ Nastavi da radiš koliko možeš“, „Drži se“, „Moraš da se boriš“. Ovaj je tekst deo te borbe. Trudiću se zajedno sa minijaturnom XXZ redakcijom da preživimo ove teške trenutke, a najvažnije je da nastavimo da radimo. Pomoć portalu i meni lično nam je neophodnija nego ikad ranije; biću iskren – ovakva vrsta bolesti zahteva mnogo novaca za ispitivanje i lečenje, te su donacije čitalaca jedan od načina da nekako prebrodimo ova teška vremena. Posebno apelujem na čitaoce da mi se jave; možda neko od vas zna nešto što ja ne znam, možda pomogne i neki savet ili makar poruka

Spoiler alert: Čitav proces trajao je mesec dana. MESEC DANA. Od 30. septembra do 30. oktobra. Pogađate, u tom periodu sam čula za još više slučajeva gde su prozore ugradili za jedan dan. Prozore. Kod mene je to trajalo mesec dana. Jedan prozor i jedna vrata (vrata su, srećom, ugradili za predviđenih nekoliko sati). Za prozor je ostalo mesec dana. Nekad se nešto zaboravi (komarnik). Nekad se nešto pogrešno ugradi (isti taj komarnik). Nekad se nešto pogrešno iseče (okapnica), pa vam zakažu ponovni susret za dve nedelje. Onda dođu s istom tom okapnicom malo manje loše isečenom, ali i dalje neodgovarajućom. I tako se u tom psihološkom ratu čeka da majstorima vidite leđa, zaboravite sve ružno i uživate u koeficijentu toplotne provodljivosti. Računa se na to da su vam se dovoljno poigrali sa živcima, da se nećete žaliti, već da ćete mahnuti rukom i reći: „Samo nek su otišli (kod nekog drugog)“. Ali i vaši živci računaju na terapeutsku moć pisanja. Pa, krenimo redom, po dnevničkim beleškama

Scene horora koje smo vidjeli u Zavodu Pazarić nisu nešto što se dešava samo u tom Zavodu. Iživljavanje nad djecom s posebnim potrebama u Zavodu samo je dio općeg iživljavanja nad nemoćnima u Bosni i Hercegovini. Nemoćni „štićenici“ Zavoda prolaze torturu koju prolaze i mnogi drugi nemoćni, samo na drugi način i van institucija. Tako su „štićenici“ samo smetnja zaposlenicima Zavoda Pazarić, pacijenti su smetnja doktorima, građani su smetnja šalterskim službenicima, studenti su smetnja profesorima...

Dok su individualna iskustva ono što nas razlikuje, zajedničke tačke, koje bismo mogli da smestimo pod termin "srpska glupost," čine da se menjamo u smeru vulgarne mase koja odavno ne vidi zajednički cilj, već se fokusira na niz sitnih postignuća koja se svode na preživljavanje u duhu "šta će da se jede, šta će da se pije, koga da zajebem." Frustracije koje svi žitelji i posetioci Beograda dele poslednjih nekoliko meseci (i godina) tiču se saobraćaja, a naročito javnog gradskog prevoza. Kako preživljavaju putujući na posao, šta vide, čuju i šta im se događa pišu XXZ putnici i sapatnici Milan Živanović i Sandra Dančetović

Nemaju dakle današnji Srbi i Hrvati koji već četvrt stoljeća održavaju neprijateljstvo i rehabilitiraju poražene iz Drugog svjetskog rata, puno veze s iskustvima Nijemaca i Francuza. Neka se ostave neprimjerenih usporedbi. Bolje bi bilo da se ugledaju na Afriku. Mladi Afrikanci dolazili su nekad u Beograd i Zagreb na studij, a danas bi Srbiji i Hrvatskoj mladi afrički lideri Abiy Ahmed i Paul Kagame mogli biti instruktori pomirenja i poratne obnove

Izašla je na rujansko sunce, bilo je topao ranojesenski dan. Oblio ju je znoj, a na vrhu brda, vrba je mrdala, a njoj pogled sezao daleko, do kuda joj sezala željezna zavjesa. Nitko pojma imao da ona vidi željeznu zavjesu, preko cijele Jugoslavije. Vrtjela se u kožuhu oko svoje osi. Smrdio je. Provjetravala ga je

Kažu da je nekada davno anonimni sarajevski mudrac, a izreka se prenosi s koljena na koljeno, rekao da u Sarajevu nikada ne treba trčati za tramvajima i djevojkama. Prvi nailazi svakih pet minuta, a drugu imaš na svakom uglu. Ne bih se složio sa njim da se do ovog drugog dolazilo tako lako kao do prvog. Ali eto, izreka je preživjela, kao i tramvaj koji i dalje vozi

Rekli su mi da nema smisla išta poduzimati. On je sin jednog uglednog suca, oženjen, otac dvoje male djece, a je sam nitko. Ja sam netko tko je izašao iz doma, bez kuće, roditelja, imena koje nešto znači. Nema nikakve šanse da bude optužen, samo ću se navući još veće sranje na glavu, tako su mi rekli

Umjesto karijere perspektivnog čobana na obroncima Durmitora, seljačić je sanjao mnogo više od ovaca. Čoban je sanjao da postane nadriljekar, travar, vidar, narodni tribun, i ko zna šta već. I uspio je - postao je nadriljekar Dabić

Danas, nažalost, roditelji zaboravljaju da pored škole, i oni imaju veliku ulogu u obrazovanju i odgoju svoje djece. Prosvjetne radnike nerijetko stavljaju na stub srama, a sami nikad nisu bili učitelji, nastavnici, profesori i pedagozi. Svi se slažemo da su prosvjetni radnici potplaćeni, i da nam je sistem loš, a kada ljude pitate šta je tačno loše, uvijek će vam navesti za primjer nešto što se dešava apsolutno svugdje. Pored toga će reći kako je to na Zapadu bolje, iako nikad nisu živjeli na Zapadu

Možda je najbolju sliku Dražine vojske dao upravo Stevan Moljević: “Za kralja i otadžbinu, je li tako? Prazno je to i šuplje, gospodo i braćo moja! (...) A ona druga 'Draža nas vodi pobedi i slobodi' dovela nas je, kao što vidite, u ovo tužno i maglovito bosansko bespuće (...) Šta smo mi u ovom ratu pokazali srpskom narodu? Svoje kame, brade i pijane komandante, koji štipaju snaše. Krv, seks i gibanice, to je bio naš program, naša zastava (...) Rulje koje zaudaraju na rakiju, to smo bili i ostali!”

Da, moj je otac bio domobran. Međutim, nakon rata normalno se uključio u društvo, zaposlio, davao svoj doprinos zajednici, pjevao u KUD-u ponekad i neke "revolucionarne" i domoljubne ondašnje države, ali bez fige u džepu. Koliko ga znam, nije gajio nikakve sentimente spram NDH, ponajmanje ustaštvu, ali onaj stih iz popevke "Vu plavem trnaci" gdje se spominje "vojak i bedak" nekako je posebno običavao naglasiti